By Mesto: Akademija 28, Beograd / Datum: 9-11. 06. 2010. / Foto: Ivana Čutura & Nikola Marković
.jpg "Tuur Floriezione")
Za EuroMed Music Festival, manifestaciju koja se održava uz podršku programa „Kultura 2007-2013“ Evropske unije, i kao deo UNESCO-ve serije programa „Internacionalna godina zbližavanja kultura“, lako ćemo uvideti da poseduje izrazito političku notu. Naravno, umetnička i svaka druga saradnja pripadnika različitih naroda, rasa i tradicija vredan je i human cilj, koji je teško osporavati na idejnom nivou. Kada se radi o realizaciji projekta, situacija je ipak malo drugačija.
Tokom tri koncertna dana u bioskopskoj sali Akademije 28 nastupilo je 45 etno ili džez orijentisanih muzičara grupisanih u devet bendova. Svaki od njih je brojao tačno pet članova, i to iz različitih zemalja. Muzičari, koji nikada ranije nisu međusobno sarađivali, okupili su se nekoliko dana pre festivala kako bi uvežbali šarolik repertoar, koji će reflektovati tradicije zemalja učesnica u čitavom projektu. Pri ovakvim okolnostima, teško je predvideti kakav će biti muzički rezultat čitavog projekta, a svaki novi nastup nosio je dozu neizvesnosti i (preteranog) umetničkog rizika.
* * *
Na otvaranju festivala, pred svega pedesetak ljudi, predstavio se jedan od starih znanaca beogradske publike koja prati Ring Ring – saksofonista Béla Ágoston, koji je dva puta bio gost ove manifestacije (sa bendom Kampec Dolores i svojim Ágoston Quartetom). No ovde je mađarski duvač mahom dejstvovao iz drugog plana, prepuštajući šou mladoj poljskoj violinistkinji Jolanti Kossakowskoj i perkusionisti Yinnonu Muallemu, koji je razgaljivao publiku egzotičnim i dobro nam poznatim ritmovima u 7/8 i 9/8 metrici. Neobični žičani instrument hurdi-gurdi koji je svirao španac Marc Egea ostao je na nivou kurioziteta, dok se domaći kontrabasista Ljubinko Lazić pokazao kao dobar timski igrač. Etno nasleđe je u ovom bendu, možda i ponajviše na čitavom festivalu, predstavljalo osnovu za nešto izraženije autorske kompozicije pune duha i dobrog raspoloženja, gde su se Ágoston i Kossakowska isticali i poletnim napevima.
Naredni bend je (pred nešto bolje popunjenom salom) predstavljao dobru demonstraciju problema koje sa sobom nosi ovakav festivalski koncept – preovlađujući balkanski i istočnjački etno sentiment rasipao se na na nekoliko zasebnih strana, pa smo imali i šaljivi vokalni komad italijanskog harmonikaša Armanda Illarija, i solo tačku perkusioniste Kornéla Horvátha na hangu, i teme u kojima je dominirao odlični udista Sameer Makhoul. Stoga je ovaj nastup (baš kao i još neki koji su usledili narednih dana) na momente više delovao kao školska prezentacija različitih muzičkih stilova nego kao svirka homogenog i uvežbanog ansambla. Iako nije bio u prvom planu, kontrabasista Nenad Vasilić je ostavio odličan utisak, uspevaj
ući da se nametne melodičnom svirkom koja se veoma suptilno izdiže iznad tradicionalne prateće uloge njegovog instrumenta – poređenje sa Gregom Cohenom (Tom Waits, John Zornova Acoustic Masada…) nametalo se samo od sebe.
Završnica prve večeri donela je sastav predvođen 20-ogodišnjim frulašem/kavalistom Nebojšom Brdarićem, koji je očito rešio da se ovom prilikom nametne kao neprikosnoveni lider. Njegov je nastup predstavljao populističku varijantu srpsko-kosovskog melosa, u kojoj su uzavrele etno teme praćene gotovo pop-rok ritam sekcijom kontrabasa i klasičnog seta bubnjeva. Za inostranu egzotiku bio je zadužen portugalac Luís Peixoto na različitim varijacijama malih žičanih instrumenata sličnih gitari (buzuki/bandolim/cavaquinho), no i njegova svirka bila je podređena mladom Srbinu koga je glasno bodrila grupa vršnjaka u publici. Iako je ovo bez sumnje bio najhomogeniji sastav prvog festivalskog dana, teško da je bio i najuverljiviji – tanka je granica između autentičnog vatrenog folklora i kiča, a vaš izveštač je mišljenja da su Brdarić i ekipa ipak previše zakoračili na „mračnu stranu“.
Drugo veče je započelo još jednim bendom sa sumnjivim rasporedom instrumenata, gde su električni bas Marka Stoiljkovića (iz niškog Eyota) i violončelo Endrea Kertésza gušili jedno drugog, a Rui Vinagre na portugalskoj gitari nije uspevao da se nađe na istoj talasnoj dužini s džezerski orijentisanim pijanistom Kari Ikonenom iz Finske, pa je nastup crpeo snagu iz individualnih tačaka instrumentalista. Situacija se poboljšala kada se bendu na par pesama pridružio belgijski saksofonista Manuel Hermia, a čelo otišlo u drugi plan dejstvujući u uvodnim i završnim temama.
Sledeća postavu je predvodio upravo Hermia, predstavivši gotovo straight-ahead džez izraz u kome je svako našao svoje mesto – ovo je bio jedan od retkih bendova koji je zvučao kao da radi znatno duže od pet-šest dana. I instrumentalna postava je bila klasična džezerska, sa saksofonom, trubom, klavirom, i kontrabas-bubanj ritam sekcijom, u kojoj se naročito isticao mlađani Lav Kovač, sin renomiranog instrumentaliste Borisa Kovača. Talentovani 20-ogodišnji bubnjar poseduje vanredni osećaj za džez svirku i improvizaciju, a njegov doprinos ne svodi se tek na rutinsko sviranje naučenih muzičkih obrazaca. Biće pravo uživanje videti ga za nekoliko godina u nekoj ozbiljnoj i ustaljenoj džez postavi – ukoliko re.jpg "Manuel Hermia & Lav Kovač")
ši da krene tim putem.
Na konceptualnom nivou Hermijin kvintet (jer on je ovde bio ključna persona) je nadahnut Hancockovim i Coltraneovim radovima iz sredine šezdesetih, koje je pijanista Omri Mor nadograđivao fanki izletima. Pred kraj nastupa se otišlo i u nezaobilazne etno varijacije, a belgijski muzičar prelazi na drvenu flautu umesto moćnog soprana. Ovo je bio, bez ikakve sumnje, jedan od najboljih koncerata na festivalu.
Treći bend je bio podređen flamenko pevačici Palomi Povedano, i to je gotovo sve što bi se moglo reći o ovom koncertu. Ostali muzičari su se trudili da isprate njenu muzičku viziju, odlazeći u pitke etno-pop vode koje je tek povremeno narušavao Tunižanin Michal Daly Triki. Njegove solo tačke na egzotičnom žičanom instrumentu kvanun bile su veoma uverljive i emotivne, te bi bilo zanimljivo videti ga i u nekom vlastitom aranžmanu. U završnici nastupa još jednom smo videli odličnog Manuela Hermiju u gostujućoj roli.
Konačno, treće večeri nastupile su još tri šarolike postave pred sada već solidno popunjenim bioskopom i par stotina duša. U prvom bendu je dominirao indijski perkusionista Akash Batt koji već deset godina živi u Srbiji, pa je publiku zabavio ne samo ritmovima karakterističnim za svoju domovinu, već i tečnom komunikacijom i poznavanjem novog jezika. Ako bismo povlačili džezerske analogije, ovaj je nastup u dobroj meri podsećao na John Mclaughlinove rane eksperimente s indijskim zvukom na albumu My Goal’s Beyond (1970). Takvom utisku doprinele su i flauta od bambusa koju je svirao Rao Kyao, kao i violina Henryka Gembalskyja – makar dok ovaj Poljak nije odlazio u solo tačke, koje bi odudarale od ostatka benda jasnom naklonjenošću evro-tradiciji, na klackalici između etno melosa i klasične muzike.
I ovde smo imali jednog upečatljivog udistu – Mehmeta Polata iz Turske, koji se dobro snalazio i u kolektivnoj svirci i u solo tačkama. Uopšte uzev, muzičari na ovom instrumentu najbolje su se prilagodili konceptu festivalskih svirki i balansu između folklornog patosa i džezerske improvizacije.
U nastavku večeri jo.jpg "Bojana Nikolić, Mohamed Antar, Tuur Floriezione")
š jedna pevačica – Bojana Nikolić – direktno je odredila koncept nastupa svog kvinteta. Poznata po saradnji sa Sanjom Ilićem, Hazarima, Slobodanom Trkuljom i drugim domaćim ambicioznim interpretatorima tradicionalnog melosa, povela nas je dobro poznatim putevima ovdašnjeg folklora. Senzibilitet svirke usmerio se ka gotovo svadbarski veselim temama i brzom tempu. Publika je glasno odobravala zvukove s bine, a šarmom je plenila i vizuelno šarolika ekipa, u kojoj je najveću pažnju privlačio simpatični Egipćanin Mohamed Antar na duvačkom instrumentu ney.
Samo finale je donelo muzički najviše zbrkan, ali i vizuelno najatraktivniji koncert. Pevačica/gitaristkinja/plesačica Minata Traoré se predstavila kantautorskim afro-pop izrazom u kome je ostatak benda bio sasvim suvišan, da bi u instrumentalima ova muzičarka rodom iz Burkine Faso (a nastanjena u Belgiji) bila gotovo sasvim nezaposlena. Jer tada bi primat preuzela trojka koju čine Aleix Tobies na bubnjevima, Viktor Hárs na šestožičanom fretles basu i Jerzy Mazzoll na kontrabas klarinetu, prelazeći u punokrvni fjužn, pa čak i fri-džez ekskurzije. No Minata je iznenadila (i obradovala) auditorijum atraktivnim afričkim plesovima na sredini bine, dajući atraktivnu (i pritom nimalo vulgarnu) notu čitavom nastupu.
* * *.jpg "Youssef Haj, Minata Traore")
Blagodareći specifičnosti čitavog projekta i postavama prepunih malo nam poznatih muzičara, te nepostojanju imena bendova (mladi frulaš Brdarić je svoj kvintet predstavio kao „A3“, jer su tako označeni u zvaničnom programu), teško je i napraviti klasičan rezime festivalskih nastupa. Možda je bolje pomenuti pojedine instrumentaliste, a među najinteresantnijima su bili – po ukusu pisca ovih redova – perkusionista Yinnon Muallem, kontrabasista Nenad Vasilić, saksofonista Manuel Hermia i bubnjar Lav Kovač.
Organizatori i finansijeri kao da su previše doslovno shvatili ideju „sudara kultura“, a kombinacije muzičara koje smo mogli da vidimo neretko su delovale kao da su sklepane nasumično i bez jasne ideje o tome kako bi mogle da zvuče na bini. Politička i umetnička strana priče našle su se u koliziji, a kruti matematički princip EU birokratije odneo je blagu prevagu. Na nivou same svirke, insistiranje na promociji različitih etno varijeteta u okviru pojedinačnih bendova, usled kratkog roka za pripremu, mahom je rezultiralo generičkim i predvidivim melosom, dok je istinsko mešanje muzičkih tradicija izostalo.
No, nije sve bilo baš tako crno – među 45 učesnika bilo je dovoljno i iskusnih i talentovanih muzičara, sposobnih da i u ovim otežavajućim okolnostima iznesu svirku na krilima vlastitog umeća. Neki od njih su nam bili poznati od ranije, drugi su uspeli da skrenu pažnju na sebe, a učešće nekolicine domaćih muzičara koji se nalaze u medijskom zapećku, svakako je vredno pomena i hvale. Do sledeće godine, nadamo se da će se iz ovih susreta izroditi i neka dugoročna saradnja muzičara, sa opipljivijim rezultatima.
By 
By 
By 
By 
Postavio bih jedno pitanje autoru: Sta Vi mislite o ovom festivalu i da li znate koja je njegova poenta? Mozda se zaista radi o politici, ali nesumljivo je da ovaj festival predstavlja motiv da se muzicari iz svih krajeva nase zemaljske kugle druze, razmenjuju iskustva i steknu nove prijatelje i saradnike. Ne bih se slozio da je Euromed bio neuspesan. Kako biste se Vi snasli da imate samo 5 dana da navezbate sat vremena programa? I kako zamisljate da se muzicka tradicija razlicitih naroda pomesa i stopi u jedno za tako kratko vreme? Ne znam koliko ste upuceni u tradiciju i njeno stvaranje, ali za to su potrebne godine da bi se ista izgradila i dobila novu formu. Nije u redu pljuvati po necijem radu, pogotovo po necijoj emociji i trudu da se ni iz cega napravi nesto. Smatram da su svi izvodjaci bili fantasticni, ako ne kao deo grupe u kojoj su svirali, onda kao pojedinci. Svako je pokazao sta ume, i svi su se trudili da daju maksimum od sebe. Mozda je ovaj festival interesantniji za same muzicare zato sto predstavlja neponovljivo iskustvo (znam iz licnog iskustva jer sam i sam bio ucesnik na jednom od predhodnih Euromed festivala i znam sta to znaci za jednog muzicara koji ne moze da se progura u svojoj zemlji pomocu svog talenta i rada, vec samo preko veze). Ne znam da li ste vi strucni u muzickoj oblasti, mada ne bih rekao (citiram: "Njegov je nastup predstavljao populističku varijantu srpsko-kosovskog melosa, u kojoj su uzavrele etno teme praćene gotovo pop-rok ritam sekcijom kontrabasa i klasičnog seta bubnjeva.", teks o A3 bendu.
Ayman Mabrouk je perkusionista ciji set udaraljki cine djembe, tarabuk, dobos, kahon i cinela, sto nije ni priblizno klasicnom setu bubnjeva. Mladi frulas i kavalista zaista svira modernizovanu varijantu tradicionalnih numera, ali zasto ste napisali srpsko-kosovskog melosa? Zar Kosovo nije srpsko i zar pesme koje su tamo nastale nisu deo srpske tradicije? Da li onda mozemo reci da pesme iz Like,Banije,Slavonije sa Korduna,iz Bosne nisu deo srpske tradicije zato sto se nalaze sa druge strane granice? Toliko o Vasoj upucenosti u tradiciju Srba.)
Sto se tice imena bendova, nije mi jasno zasto je neophodno dati ime bendu koji mozda u istom sastavu nikada nece svirati? To mi deluje kao sanjarenje, a ne kao neophodan i ozbiljan potez.
Da ne duzim pricu, samo bih se zahvalio svima koji su posetili ovaj festival i uzivali u muzici. Nadam se da cemo se videti iduce godine. Pozdrav iz za aurora ovog teksta sa nadom da ce iduci Euromed biti vise po njegovom ukusu, a ne kao ovaj, "mracan", "kic" i "vulgaran.
Pozdrav.
Slažem se da je trebalo precizirati da su [u]elementi[/u] klasičnog seta bubnjeva dominirali pomenutim nastupom.
I meni se čini da je prikaz EUROMED festivala hladan i prestrog.
Kao učesnik na tom festivalu 2009 godine, mogu da kažem da pored umetničke ova radionica ima ogroman značaj za svakog muzičara koji se tamo pojavi. A što reče " nezadovoljni čitalac" pogotovu za naše muzičare koji su apsolutno odsečeni od medija i od evropske scene. Naime, za veoma kratko vreme potrebno je da se muzičari harmonizuju. To stvara jednu posebnu atmosferu podrške, zajedništva, da ne kažem ljubavi. Neverovatno dobra energija se radja u svakom od tih bendova. Sećam se da smo se jedva rastali jedni od drugih poslednjeg dana u Poljskoj. Takođe sam imao utisak da je to sam vrh mog tridesetogodišnjeg sviranja basa. Jer sam bio okružen ljudima sa kojima mi je bila čast da sviram.
Publici koja gleda ove koncerte sa strane mora da upadne u oči i ta dimenzija ljubavi i poštovanja koje ti muzičari emituju sa bine. Muzički obrasci su tu samo potka.
Ovo je mnogo bitnija stavka od perfektne svirke koju može da nam pruži neki dobro uvežbani orkestar.
Bez obzira na sve, hvala autoru ovog članka što je ipak posvetio neko svoje vreme ovom festivalu.
Gospodine Nikola!
U vremenu koje je iza nas postojala je navika da za to „određeni „daju svoja mišljenja.
U početku su to bili politički komesari, pa kasnije partijski sekretari itd.
Potrebom za promenama pomislili smo da će se takvi stavovi i mišljenja iz senke sami po sebi iskoreniti.
Ono što se očekuje od novinara , a Vi to očigledno jeste, je da objektivno predstavi događaj.Možda ne znam, ali osećam ,da biste Vaše vreme utrošeno na ovaj i ostale događaje mnogo bolje iskoristili razgovarajući sa izvođačima i publikom.Ovako Vaša „Kritika“ mi mnogo liči na vreme komunizma gde su mišljenja servirana.Mišljenja se naravno nisu servirala bez namere.
Ponadao sam se da je vreme komunizma prošlo ,a možda i nije.
Iskreno da Vas pitam :“Ko Vas pita za za vaše mišljenje?Kome je ono važno?“
Pročitavši i shvativši poruku reklamnog sajta „EuroMeda“ došao sam i uživao u muziciranju okupljenih grupa.Ja možda nisam tako muzički obrazovan kao Vi ,ali sam sigurno sposoban da čujem.
Ono što sam mogao i da primetim je to da niko nije izašao iz sale želeći time da pokaže koliko je nezadovoljan ponuđenim programom.
Što se tiče naslova „Muzika i politika“čitajući između redova se može shvatiti da biste Vi Vašim znanjem i umećem mogli bolje organizovati ,ali obzirom na okolnosti Vama se ta prilika ne pruža.Šta vredi mišljenje kada ga niko ne sluša?
Možda ste se trebali zapitati da li će se ovakvim tekstovima gledaoci privući ili odvratiti od dolaska. Da li bi neki drugi narod to uradio da se tako nešto kod njih dešava?
U svakom slučaju publika koja je bila i pratila koncerte sva tri dana,pa i sve tri godine,sigurno ima svoje mišljenje i bez Vas.
Oni koji su bili 2008,došli su i sada.
Ako je oko ogledalo duše,moja preporuka je ,mada ne morate da je prihvatite,ali ćete jednom slučajno spaziti gledajući se u ogledalu, odakle hladnoća izbija.
Postovani Nikola,
vrlo je nezahvalno naci se u ulozi kriticara, posebno muzickog. Iako je cilj kritike da ukaze na nedostatke i istakne dobre strane onoga sto kritikujemo, jako je vazno s kojim ciljem se to radi.
Nakon citanja Vaseg komentara, koji je na zalost vrlo subjektivan i bez mogucnosti sagledavanja i poimanja stvari i iz nekog drugog ugla, ostajem u nedoumici sta ste zapravo hteli da kazete?
Cak i da je sve sto ste izneli tacno, a nije, pitam se pa sta s tim? I sami muzicari su cak i na sceni ponavljali da je u pitanju “Projekat“ , a ne bend koji nastupa nakon visemesecnih proba i vezbanja. Ja kao skolovani muzicar sam apsolutno uzivala sve tri veceri na svim koncertima, istina u nekima manje, u nekima vise, ali nije to sustina.
TAkodje sam primetila da su i ljudi oko mene uzivali.
ZAsto smo uzivali? Sigurno ne zato sto smo razmisljali o politickoj i umetnickoj strani citavog festivala i nastupa muzicara, o “sudaru kultura“, vec zato sto je poenta bavljenja muzikom i slusanja muzike upravo u interakciji, razmeni energije izmedju umetnika i publike. Umetnici i njihova umetnost ne cene se samo po virtuoznosti i tehnickim dostignucima, vec najvise u kojoj meri uspeju da svoje emocije prenecu publici. A kao sto je vrlo dobro primetio Branko ISakovic, ucesnik proslogodisnjeg festivala i slusalac na ovogodisnjem, svi koncerti su bili puni emootivnog naboja i ljubavi koju je publika i osetila. Sa tog aspekta misljenja sam da je Euromed 2010 apsolutno uspeo u svojoj zelji i nameri da poveze umetnike razlicitih kultura i pomogne im da razmene profesionalna iskustva, stvori platformu za potencijalnu buducu saradnju. Jedino mi je zao sto nije bio poseceniji, ali to je vec druga prica i trebalo bi ubuduce vise poraditi na marketingu festivala, jer on to zasluzuje.
Imala sam prilike da razgovaram sa nekim od muzicara nakon koncerta i svi su krajnje odusevljeni citavom koncepcijom i citavim projektom. TAkodje su komentarisali da je za njih sasvim uobicajeno da se neki muzicari po prirodi karaktera namecu kao lideri , a drugi kao sledbenici, ali to nije slucaj samo ovde, vec i u svakom bendu. Svako se bori za svoje mesto pod Suncem. Pa necete valjda mladom Brdaricu, koji definitivno jeste preuzeo ulogu vodje, seci krila. Ne mozete saseci mlado drvo pre no sto razgrana svoje grane, a on je tek na pocetku muzicke karijere i njegov bend A3 je po mom misljenju dao sve od sebe, imajuci u vidu njihovo iskustvo. Mi ne znamo sta se desavalo iza scene i koliko je ko bio inventivan, nezahvalno je suditi. A Vas komentar da su “Brdaric i ekipa ipak previse zakoracili na mracnu stranu“ je u najmanju ruku smesan. Pa oni su bili najmladji bend i sa svim nedostatcima proizveli su jedan potpuno novi vibe i mladalacku energiju koja tek treba da se profilise i uoblici. CItav je zivot pred njima a Vi pricate o “mracnoj strani“.
Takodje, Vas komentar “kombinacije muzičara koje smo mogli da vidimo neretko su delovale kao da su sklepane nasumično i bez jasne ideje o tome kako bi mogle da zvuče na bini“ je krajnje nejasan. Ovaj festival se vrlo pazljivo priprema godinu dana unapred i ljudi koji to rade imaju vrlo jasnu predstavu kako bi kombinacije muzicare mogle da zvuce na bini. ISkreno , ne vidim koje bi to kombinacije bile bolje. Ako vi imate bolja resenja, podelite ih sa nama.
I na kraju, Vas komentar “ Blagodareći specifičnosti čitavog projekta i postavama prepunih malo nam poznatih muzičara, te nepostojanju imena bendova…“ , zar zaista mislite da ljudi treba da slusaju samo poznate i priznate muzicare? Da ste citali biografije tih “malo poznatih muzicara“ primetili biste da su gotovo svi vrlo aktivni, skolovani i priznati u zemljama svog porekla, svi imaju svoje bendove, izdaju CD/ove , nastupaju.
Mozda nisu popularni kao zvezde komercijalne muzike, ali iza njih stoji vrhunska umetnost koju na zalost malo ljudi ume da prepozna i vrednuje upravo zato jer su, kao sto stoji u prethodnom komentaru, navikli da im se “misljenje servira“.
I volela bih da mi odgovorite sta je za VAs istinsko mesanje muzickih tradicija i kako bi to tacno trebalo da zvuci? Ocigledno Vi jedini ovde imate predstavu sta se pod tim podrazumeva. Ako niste culi kako je u kanconi Italijana Armanda Ilaria u sred pesme Samuel Mekhoul preuzeo vokalnu deonicu i u trenutku nas iz Italije svojim setnim glasom preveo u egzotican zvuk Izraela, nemojte pisati o tome.
I sledeci put slusajte malo vise srcem, a manje usima!