Exploding Star Orchestra – Stars Have Shapes (Delmark)

Ima nečeg pasivno-agresivnog u toj pretencioznoj nepretencioznosti koja prethodi zvučnoj eksploziji orkestra od četrnaest ljudi, nečeg što u startu insistira da je muzika koju ćemo slušati narednih pedesetak minuta zapravo jako ambiciozna i kompleksna pa je, eto, nužno da se nepripremljeni slušalac u materiju uvede lagano, uz minimum bola i maksimum nežnosti.

Rob Mazurek je Exploding Star Orchestra osnovao na inicijativu Čikaškog Kulturnog Centra i Džez Instituta pre nekih pet godina, koristeći jedinstvenu priliku da svoja interesovanja za muziku koja meša elektroniku, džez, improvizaciju, (post) rok i modernu kompoziciju podigne na viši nivo. Nakon godina u kojima je bio na čelu kompaktnih ekipa kao što su Chicago Underground Duo, Trio ili Quartet, Exploding Star Orchestra je Mazureku omogućio operisanje u sasvim novim dimenzijama, šireći horizonte i dopuštajući muzici da ode na više strana nego što je do tada mogla.

Exploding Star Orchestra je posle uspelog prvog albuma ubeležio i jednu snimljenu saradnju sa Billom Dixonom, što je imalo puno smisla jer je eksperimentalni pristup koga je Dixon do smrti beskompromisno provlačio na svojim pločama i nastupima, bez sumnje Mazureku služio kao inspiracija i smernica. Stars Have Shapes, treći ESO album, između ostalog je i posvećen nedavno preminulom velikanu, a baš se poređenjem ove ploče i poslednjeg Dixonovog remek dela da utvrditi da je Mazurek i pored evidentnih evolutivnih skokova u svom razmišljanju, ovom prilikom otkinuo malo veći komad nego što može da sažvaće.

Stars Have Shapes je ploča ambiciozne vizije. Dva velika komada koja čine glavninu muzike ovde, amorfne su zveri od po dvadeset minuta svirke bez tema ili ritmova, kosmički letovi u nepoznato na kojima se Mazurekovi snimci sa raznih strana sveta (kiša u Amazoniji, kloparanje bicikala u Danskoj, insekti…) i sinusoidni tonovi ton-generatora mešaju sa njegovim kornetom, flautom Nicole Mitchell, trombonom Jeba Bishopa ili vibrafonom Jasona Adasiewicza. Exploding Star Orchestra je u svakoj svojoj inkarnaciji bio zastrašujuća reprezentacija čikaške avangarde pa je tako i ovom prilikom, no pomalo je neobično kako je na Stars Have Shapes preovlađujući utisak da čujete više Njujorka nego Čikaga. I to ne uvek sjajnog Njujorka.

U poređenju sa Dixonovim Tapestries for Small Orchestra, Mazurekov novi album je naprosto neusmeren. Ascension Ghost Impression No. 2 koja album otvara je manje Anthony Braxton a više Alice Coltrane sa svojim hipnotišućim ambijentima i preklapajućim slojevima zvuka. Nije to neprijatno, pogotovo kada Mazurek iz kakofonijskog zanosa upadne u glenmilerovske maštarije i vrati se natrag primordijalnom haosu. Ali… haos je ovde ipak operativna reč sa previše zvuka a premalo muzike većinu vremena. Alice Coltrane je sa Journey in Satchidananda pre četrdeset godina pokazala kakvo mesto kosmos može da bude kada se istražuje sa ljubavlju i disciplinom, a, dok se Mazureku i ekipi ljubav ne može osporiti, nema ovde dovoljno discipline. Ascension Ghost Impression No. 2 je na kraju solidan pokušaj, ali ne i nezaboravno putovanje.

Druga velika kompozicija, Three Blocks of Light, svedenija je u svom dominantnom elektronskom brujanju koje je oblikovano malim instrumentalnim gestovima, ali i ona tokom svojih osamnaest minuta ne uspeva da nas sasvim ubedi kako Mazurek i ekipa znaju kuda idu. Ima tu elegancije, ima tu i…transcendencije, ali nema dovoljno…karaktera.

Dve kraće kompozicije koje služe kao fusnote ovim velikim komadima prijatni su sub-majlsdejvisovski parčići u kojima se složeni ritmovi prepliću sa višesmernim soliranjem. Naravno, od muzičara ovog kalibra se ne očekuje da gruv-džez ovog tipa izvode ništa manje nego korektno, pa to i dobijamo (i ništa više). Stars Have Shapes je, dakle, ploča na kojoj se ambicija i skromnost spajaju na čudan, ne sasvim udoban način. Put u kosmos koga Mazurek nudi zavodljiv je i na momente isporučuje ono što obećava, ali do pravog uspenja ima da se odradi još dosta krvavog gaženja po trnju.

Rob Mazurek – kornet, direktor, komponovanje, elektro-akustičke konstrukcije; Nicole Mitchell – flaute, glas; Matthew Bauder – klarinet, tenor saksofon; Jeb Bishop – trombon; Jason Stein – bas klarinet; Greg Ward – alt saksofon; Jason Adasiewicz – vibrafon; Matthew Lux – bas gitara; Josh Abrams – kontrabas; John Herndon – bubnjevi; Mike Reed – bubnjevi; Carrie Biolo – gongovi, vibrafon, udaraljke; Jeff Kowalkowski – klavir; Damon Locks – glas