Eyot: Drifters (Neuklang/One-HiFi)

Odlazak na put 1. januara, bez gledanja vremenske prognoze, hazarderski je potez. Dok se automobil kretao Ibarskom magistralom brzinom ranjenog puža, sekući kao testo gustu maglu, sa CD uređaja se nekako zloslutno širila muzika sa friškog izdanja niškog Eyota. Napetost je u momentu najmanje vidljivosti dostigla vrhunac zajedno sa naslovnom kompozicijom – savršeni soundtrack za scenario bez holivudskog završetka. Sudbina je htela da na odredište ipak stignemo bez posledica, ali se zvuk „Driftersa“, na konto upravo preživljenog iskustva, urezao kao napetiji i mračniji nego što je pijanista i kompozitor Dejan Ilijić verovatno ikada želeo.

Prethodna godina je za Nišlije bila izuzetno uspešna. Sve je počelo februarskim nastupom na kanskom MIDEM-u, godišnjem svetskom sajmu muzičke industrije koji sada, kada je muzička industrija faktički u samrtnom ropcu, nema više onu težinu kao nekada. No za promociju benda bila je ipak od nemerljive važnosti. Godinu su završili turnejom po Dalekom istoku, uspehom koji je teško vezati za nekoga sa ovih prostora ko se ne bavi lelekanjem, bleh muzikom i populističkom predstavom ovdašnjeg folklora. Štaviše, Eyot su u svakom smislu miljama daleko od takve predstave.

Nova 2013. im počinje novim, drugim albumom. Kolega Marković je u recenziji prvenca „Horizon“, konstatovao da je u pitanju jedno od najboljih izdanja te godine u Srbiji, ali je i bio radoznao u kom pravcu će se Eyot dalje razvijati. Prvo preslušavanje diska ostavlja utisak da je „Drifters“ muzički logičan nastavak svog prethodnika, ali da je sve dignuto na viši nivo. No, krenimo ipak od onog površinskog sloja –  tehničkog kvaliteta zvuka.

U studiju

Iako je u igri bilo još nekoliko rešenja, uključujući čak i Real World studio, album je letos ipak snimljen Bauer studiju u Ludwigsburgu kod Stuttgarta. U takvim okolnostima ništa nije prepušteno slučaju, jer se ovde radi o jednom od najstarijih i najrenomiranijih tonskih studija u Nemačkoj. Bendlider Dejan Ilijić je pun reči hvale: „Prvi put sam došao u kontakt sa njima u Kanu, na MIDEM-u. Još tada su mi bili na užoj listi studija za snimanje albuma. I sada sam siguran da nismo pogrešili što smo upravo njih odabrali. Otišli smo tamo na obično studijsko snimanje, a drugog dana odmah dobili ugovor koji smo kasnije i potpisali. Po njihovom kasnijem priznanju, to se nije desilo samo zato što su čuli sta snimamo, nego su nas već neko vreme pratili. Ja jesam razmišljao da im eventualno ponudim materijal, ali su me oni preduhitrili, što nam je donelo mogućnost da tražimo malo bolje uslove (smeh)“.

Prvenac „Horizon“ (snimljen za dva dana u F.A.M.E.S. studiju u Skopju) prilično verno je preneo atmosferu sa živih nastupa. Ipak,  u izvrsnim tehničkim uslovima i sa odličnim producentom, u soničnom smislu je ostvaran primetan napredak: „Zadovoljan sam krajnjim rezultatom. Philipp Heck (producent, op.a.) je sjajno odradio posao, a zajedničkim produciranjem sam izvukao ono što smo mi hteli, bez obzira što nam se ideje ionako nisu previše razlikovale. Potpisuje se i direktorka studija kao koproducent, ali oni tako rade po ugovoru – svaki njihov album ima je u produkciji zbog kasnije zarade od izvođenja i prodaje. Prihvatili smo taj uslov u zamenu za neke druge povoljnosti. Naravno, i “Horizon” ima neku svoju draž; drago mi je što se razlikuju, a opet postoji neka zvučna nit pored muzičke. Takođe, ovoga puta smo mi bili spremniji, znali smo šta nas čeka i mnogo bolje smo organizovali ceo proces rada. U svakom slucaju, pravi korak napred“, dodaje Ilijić.

CD i promocija

Kuriozitet je da je pomenuti prvenac izašao za čak četiri izdavača, ali se do diskova u fizičkom formatu veoma teško dolazilo; akcenat je bio stavljen na digitalnu promociju, tako da će fizička kopija „Horizona“ (kada bend jednom dostigne planetarnu slavu) verovatno važiti za kolekcionarski raritet. Ovaj put izabran je samo jedan, ali po Ilijićevim rečima pravi izdavač. Neuklang, koji funkcioniše u okviru Bauer studija, kako kažu „mesto za eksperiment, provokaciju i inovaciju“, kuća je koja bi u potpunosti trebalo da stane iza Nišlija:

„Prošlo je samo nedelju dana od datuma izdavanja, a već su se desile neke sjajne stvari. All About Jazz video i mp3 dana (14.01.), sjajni opisi albuma u švajcarskom magazinu Kulturtipp, nemačkom radiju Le Journal Du Jazz, pojavljivanje u verovatno najslušanijoj džez emisiji u Francuskoj – Open Jazz kod Alexa Dutilha, poseta našem vebsajtu uvećana je za 200%. Dali su mi informaciju da je disk otišao na preko 200 adresa i to polako daje rezultate. Pored toga imamo fenomenalnu distribuciju i disk se može kupiti u velikom broju zemalja. Ono što je sigurno, ovim albumom zauzećemo neko svoje mesto u medijskim krugovima i postaviti dobar osnov da trećim albumom uradimo neke zaista velike stvari. To je u svakom slučaju u planu“.

Slično kao i u slučaju benda Naked, novi album Eyota će biti dostupan samo kao uvozni artikal sa zvaničnim srpskim distributerom (One-HiFi), ali bez zvaničnog domaćeg izdavača. Ugovor sa Neuklangom važi za ceo svet, pa izdavanje za još jednu kuću ne bi ni bilo moguće. Ipak iz razgovora sa Ilijićem ostaje utisak ogorčenosti, posebno prema državnoj produkciji ploča, ali o detaljima eventualnih pregovora nismo saznali mnogo.

Ono što, međutim, ostavlja još malo gorči utisak jeste da bend koji u Srbiji nesumnjivo ima sledbeništvo i čak jedan mini-kultni status u formiranju do sada nije imao niti jednu ozbiljnu promociju u Beogradu, a tokom karijere su imali tek četiri festivalska nastupa na domaćem terenu. Malo, s obzirom da su mnogi festivali iz ko zna kojih razloga dopunjavani sadržajima koji su daleko od aktuelnih i uzbudljivih. I dok je ovogodišnji koncertni kalendar opet vezan prvenstveno za inostranstvo i u najavi dobro popunjen, Ilijić se na slabašnu promociju u lokalnim okvirima (koja sigurno ne ide njima na dušu) osvrće rečima:

„Nisam ni zabrinut, niti razočaran. Doći će već sve na svoje. Mi jesmo imali puno nastupa u beogradskom KC Gradu, i organizatori su uvek bili maksimalno korektni, samo smo odlučili da ne radimo više taj tip svirki, nego da čekamo nešto što najviše odgovara našoj priči. Još je rano da kazem, ali u oktobru nas verovatno očekuje nešto sto ce ispuniti i naša, a i očekivanja publike. Pre toga može se očekivati promocija albuma u februaru, ali ne u vidu kompletnog nastupa“.

Ilijić, koji se od svoje četvrte godine bavi muzikom, odavno je rešio da to bude njegov profesionalni poziv. Skoro od početka rada Eyota realizacija je pratila njegovu viziju da bend napravi respektabilnu karijeru u svetskim okvirima, i da njegovi članovi mogu da žive od plodova takvog statusa. Stoga on prethodnu godinu posmatra samo kao uvertiru pravim stvarima koje će se događati tekuće sezone.

O albumu

Konačno i najinteresantniji deo – muzika sa nove ploče. Što se same forme tiče, pred nama je prepoznatljivi Eyot – relativno jednostavna i repetitivna harmonska i ritmička baza, obilje dinamičke varijabilnosti, neizbežni hipnotički kvalitet, i pažljivo postavljanje svakog izvora zvuka na svoje mesto. Ovom prilikom smo tumačenje potražili na samom izvoru, od glavnog kompozitora snimljenog materijala. Dejan nam je, još pred odlični koncert na poslednjem Nišvillu, novi album najavio kao nešto brži, svetliji (on to karakteriše kao „zvučni optimizam“) i generalno pristupačniji širem auditorijumu nego što je to bio „Horizon“.

Iako prvi taktovi uvodne „She is Dreaming of a Better Day“ možda ne idu u prilog tako najavljenog obrta, sam naziv kompozicije, prema Ilijićevim rečima, trebalo bi da ukaže da nada mora postojati: „Ona može da se gleda i iz ugla pojedinca, ali i naše zemlje. U svakom slučaju, tu je koncept kompozicije građen na tradicionalnoj muzici ovih prostora, gde se jedna melodija ponavlja, a samo se atmosfera menja i donosi se jača energija iz kruga u krug. Kao obredna pesma starih vremena“.

Naredna „The Crest of the Wave“ izabrana je da u formi video-spota (režirao Milenko Jovanović), montiranog od kadrova sa snimanja albuma u studiju, slušaocima omogući prvi susret sa novim materijalom. Ovde već imamo nešto od obećanog bržeg tempa, a energija i poletnost same pesme reflektuje trenutnu samouverenost i duh benda koji je prema Ilijićevom mišljenju trenutno na visokom nivou, baš kao i vrh talasa iz naslova: „Finale kompozicije je jedan od mojih najdražih delova na albumu, kao i način na koji smo dosli do njega. Pesma je nastala par nedelja pre snimanja i zamenila je neke prethodne ideje kojih ima mnogo, možda već za kompletan treći album“.

Etno motivi u opusu Eyota su česti, ali i uvek diskretni. Tako je i u elegičnoj „At Source“, gde Ilijića pri kraju završnog kolektivnog krešenda hvatamo u kratkoj ali efektnoj improvizaciji inspirisanoj domaćim melosom: “At Source potiče iz vremena Horizona, ali smo je sačuvali zbog jačeg etno prizvuka koji je bio dosta zastupljen na prvom albumu. Na izvoru, odakle je sve i poteklo. Moj solo, koji je ustvari samo deo kompozicije, pošto ja na to tako gledam, ostao je skroz u tim lestvicama, da bi sve zvučcalo pomalo sirovo i arhaično“.

Idemo dalje: „Coils. Namotaji. Kao neka mašina koja raste i u veličini i snazi. Gruv, malo poliritmije i lidijskog modusa, mislim da je ovo jedna od svetlijih tačaka albuma po atmosferi“.

Uzori i uticaji bitni za kreiranje zvučne slike Eyota su raznovrsni, a i sam bend je jako teško smestiti u određenu fioku, pa je čak i pitanje koliko je džez ona osnovna kategorija u koju ih stihijski i po navici guramo. U narednoj „We’ll Get There“ bio bih slobodan da primetim neodoljiv šarm „Misterious Traveler“ faze Weather Reporta, najpre zbog efektne bas deonice koja ima skoro pa sint-kvalitete. „Naziv koji će stalno biti tu da nas bodri (smeh). Možda stilski najviše odskaše od svih pesama, ali mislili smo da nam treba jedna takva za presek albuma“.

Sledi „ozloglašena“ sa početka teksta – „Drifters“, koja svoju izvrsnu dinamiku razvija u blokovima, konstantnim dijalogom gitare i klavira, ali najviše duguje odgovarajućim izborom blok akorada Ilijića koji i inače ima izuzetan smisao za dramatizaciju i stvaranje tenzije.

Za pisca ovih redova, iz materijala stilski najviše odskače „Firebird“, koja krajnje neočekivano počinje klavirom koji svira dominantne durske akorde u r’n’b maniru, recimo, Raya Charlesa. „Firebird je možda najbolji primer kako mi vidimo mešanje kulture Istoka i Zapada. Pesma je dobila ime po priči iz slovenske mitologije, Žar ptica. I u osnovnoj liniji koju započinje klavir, a preuzima bas, postoji tradicionalni prizvuk u duhu, hajde da kažemo, Herbieja Hancocka. Klavirski deo na kraju, a ujedno i druga tema u pesmi, otvoreno prikazuje uticaj ruskih kompozitora, prvenstveno Stravinskog čiji naziv čuvenog baleta takođe nosi to ime“, pojašnjava Dejan.

Ovo je i jedina kompozicija na ploči gde se bend rasvirava u onom konvencionalnom maniru – sviranjem soloa, i to redosledom klavir-gitara-bubnjevi: „ Solo deonice ovde odišu zapadnim zvukom ali tu je bitno da moj, Slađanov i Milošev solo, kao i završni unis, predstavljaju jedan spojeni solo, jednu ideju. Nas ne zanima ona “solo-aplauz” varijanta, već samo kompozicija kao celina“.

Konačno dolazimo i do završne 13-ominutne „The View Through The Blurry Window“ koja bi morala postati koncertni adut benda. O njoj Ilijić kaže: Ona i nije bila planirana da traje toliko, ali se u studiju desio momenat i drugi deo pesme smo odsvirali bez pripreme. Snimljena je iz prve, mada je i ostatak albuma snimljen bez previše ponavljanja, skoro uživo. Ona je pravi miks prvog i drugog albuma. Možda zato što je ona na kraju, stiče se utisak da je album mračan. Mislim da bi totalno druga slika bila da smo kao poslednju stavili Firebird. Na kraju krajeva, to smo mi, nosimo atmosferu ovih prostora i našu ličnu. To je zvuk Eyota koji će nas, uz određena razvijanja, verovatn pratiti tokom cele karijere“.

Spisak numera: She is dreaming of a better day; The crest of the wave; At source; Coils; We’ll get there; Drifters; Firebird; The view through the blurry window.

Muzičari: Dejan Ilijić-klavir; Miloš Vojvodić – bubnjevi; Slađan Milenović – gitara; Marko Stojiljković – bas.