Faruk Z. Bey & Northwoods Improvisers – Emerging Field (Entropy Stereo)

Današnji džezeri su mahom trezvenjaci koji pažljivo organizuju svoje poslove, predaju na koledžima, osnivaju izdavačke kuće, i sviraju muziku čiji se društveni aktivizam više očitava kroz sporadične „angažovane“ nazive pesama nego kroz samo sviranje ili konkretne akcije. No tokom dobrog dela svoje istorije džez je bio u tesnoj vezi sa borbom američkih crnaca za elementarna ljudska prava.

Dodajmo tome i sveprisutno razbijanje socijalnih i erotskih tabua, eksperimente s drogama, građanske nemire, rat u Vijetnamu…i dobićemo hrpu džezera koji su svirali kao da im život od toga zavisi (a mnogima i jeste zavisio!), kao da će duvanjem u metalnu cev ili udaranjem po dirkama i dobošima promeniti svet oko sebe i učiniti ga ako ne boljim, a onda makar posve drugačijim mestom. Takav je odnos prema životu nosio sa sobom i muzički izraz koji se često manifestovao u svojevrsnom spiritualnom naboju i slobodarskom duhu.

Jedan od nabusitih umetnika tamne boje kože bio je i mlađani Jessie Davis, basista i pesnik, kome je dolazak na koncert Johna Coltranea i Pharoaha Sandersa 1966. radikalno promenio pogled na umetnost. U julu 1967. Coltrane umire, a nedelju dana kasnije, u 25. godini života, Davis za vreme građanskih nemira u rodnom Detroitu kupuje svoj prvi saksofon! Menja ime u Malik Z. Bey, potom u Faruq Z. Bey, a sa grupom srodnih umetnika (Bey brothers) osniva komunu, navlači afričku nošnju, izdaje zbirke poezije, zanima se za politiku, a naposletku i osniva bend Griot Galaxy kroz koji će prodefilovati čitav buljuk muzičara, gradeći kultni status u lokalnim okvirima.

Početkom osamdesetih Faruqove kompozitorske ideje postaju sve konkretnije i od fri-džeza se kreću ka strukturisanijem zvuku nadolazeće njujorške „downtown“ scene. Sledi uspešna evropska turneja, a bend je nadomak komercijalnog uspeha. Ali tu je i druga strana iste medalje – garderobu svojih prapredaka Faruq zamenjuje kožnim jaknama, vozi motor, odaje se alkoholu i promiskuitetnom životu, da bi, naposletku, tokom jedne od pijanih vožnji doživeo saobraćajnu nesreću i pao u komu.

Vraća se na scenu nakon dve godine i odmah upada u sukobe sa ostatkom benda, napušta Griot Galaxy (gde ga krajem osamdesetih, pred konačni raspad benda, povremeno menja tada nadolazeća saksofonska zvezda James Carter), i pravi novu pauzu koja će potrajati skoro čitavu deceniju. U novom milenijumu doživivljava pravu renesansu – pridružuje se kolektivu Northwoods Improvisers s kojim svira sve do danas, vraća se nekadašnjim svetonazorima, izdaje novu knjigu poezije i knjigu muzičke teorije, i po prvi put u karijeri uspostavlja diskografski kontinuitet.

Na Emerging Field nema ni razuzdanog fri-džeza ni dinamičnosti pozne inkarnacije Griot Galaxy. Faruq više nije mladić, prošao je sito i rešeto, a s godinama je njegova umetnost postala pročišćena i ogoljena do suve emocije. Muzičkim terminima govoreći, ova postava svira modalni džez u kome se numere baziraju na izrazito jednostavnim temama, akordskim rotacijama i ritmovima, a šou pripada trojici duvača i vibrafonu/marimbi. No ne treba potceniti ni ritam sekciju koja, blagodareći snimanju albuma „iz prve“, uživo u studiju, zvuči neobično živopisno. Gotovo da možete videti činele koje pršte na sve strane i mešaju se sa odjekujućim zvucima doboša i brundajućim basom, baš kao da ste na kućnoj probi benda.

Sola saksofonista Faruqa Z. Beya, Mikea Careya i Skeetera C.R. Sheltona prepuna su bluza i soula čak i kada se odaju slobodnim kolektivnim improvizacijama. Muzika je eterična, ali ne i ambijentalna; sirova, ali i i izrazito spiritualna. Na izvestan način, zvuči kao miks ranog Mingusa i poznog Coltranea! Pojedine numere će predstavljati očigledan omaž slavnom saksofonisti, poput Tenere’ koja zvuči kao da je izletela sa albuma Crescent, ili Emergency Blue koja bi se (u nešto rafiniranijoj verziji, doduše) mogla zamisliti i na Milesovom Kind Of Blue. Nešto je intenzivniji tempo svirke u poslednjem stavu trodelne svite Emerging Fields gde se sola ređaju preko grubih akorada na kontrabasu, ili finalnoj Pre-text, posve slobodnoj improvizaciji bez tematskog predloška.

Za Faruqa sam prvi put čuo pre godinu dana, slušajući odličan album Hymn For Tomasz Stanko koji je snimio s trubačem Dennisom Gonzalesom i Northwoods Improvisers kolektivom. Sve što ga karakteriše na aktuelnom izdanju može se čuti i tamo… stoga Emerging Fields možemo doživeti ne samo kao još jedno hvale vredno izdanje za detroitskog veterana, već i pozivnicu da se podrobnije upoznamo sa likom i delom ovog nesvakidašnjeg umetnika.

Faruq Z. Bey – tenor i alt saksofon

Mike Carey – tenor i alt saksofon, bas klarinet, šejkeri

Skeeter C.R. Shelton – tenor i alt saksofon, taragot

Mike Gilmore – vibrafon, marimba

Mike Johnston – bas, perkusije

Nick Ashton – bubnjevi, perkusije