By 
Debitant na sceni Darcey James Argue i nešto iskusniji John Hollenbeck pokupili su silne hvalospeve kritike svojim prošlogodišnjim progresivnim big bend albumima i najavili novi autorski talas u grani džeza koja se obično smatra najkonzervativnijom. O istom trošku, njujorška eklektika sklona žanrovskoj papazjaniji konačno je dobila zamajac da se emancipuje i u velikim ansamblima, ne toliko ekonomski isplativim sa stanovišta savremenih i avanturističkih tendencija u džezu.
Fight The Big Bull nisu iz Njujorka, već iz Ričmonda u Virdžiniji, no njihov će neo-džez-rok pristup muziciranju po prirodi stvari gravitirati ka nezvaničnoj prestonici žanra. Nije nimalo čudno ni što se frontmen benda, 27-ogodišnji gitarista Matt White, nakon debitantskog izdanja Dying Will Be Easy (2008) i diplomiranja na koledžu obratio upravo downtown vedeti Stevenu Bernsteinu iz Sex Moba u potrazi za profesionalnim usavršavanjem. Iskusni trubač rado se odazvao pozivu mladog kolege, a jednočasovna lekcija na polju kompozicije ubrzo se pretvorila u osmočasovni muzički sešn! Saradnja dvojice srodnih autora naposletku je krunisana i zajedničkim snimanjem albuma, na kome se nalazi šest Whiteovih kompozicija, dve stare Sex Mob teme i jedna obrada.
Uzore virdžinijskog ansambla ne treba tražiti samo na modernoj njujorškoj sceni već i u istoriji džeza, sve do Charlesa Mingusa ili čak njuorleanskog zvuka. Poletne kompozicije pune duha, bluzerski naboj, prodorne duvačke deonice koje su više okrenute vriskovima, zavijanjima i jecajima nego harmonskim razigravanjima, nesumnjivo su inspirisane stvaralaštvom legendarnog kontrabasiste. Karakterističan zvuk Bernsteinove slajd trube savršeno se uklapa u takvu zvučnu sliku, baš kao da se radi o stalnom, a ne pridruženom članu Whiteove postave.
Fight The Big Bull svoje pesme često grade iz tišine, dopuštajući da se iz međuigre bubnjeva i basa uzdignu unisone duvačke deonice ili slobodna kolektivna sola. Teme su jednostavne bluz i rok fraze oko kojih se plete gusta mreža zvukova sve do nagoveštaja glasnog klimaksa, nakon koga se bend stišava i vraća tamo odakle je krenuo. Specifičnost orkestra leži upravo u odsustvu „klasične“ big bendovske dinamike, gde mnoštvo instrumenata koje daje mogućnost kontinuiteta sola, tempa i naročito intenziteta svirke, ostaje u neku ruku neiskorišćeno.
Baš kao i kod „borbe s velikim bikom“, tenzija se rađa iz iščekivanja, sitnih gestova, dok sam „obračun“ ne mora da traje dugo. U tom smislu su paradigmatične uvodna Mobile Tigers, naslovna All Is Gladness In The Kingdom ili The Sacred Harps, koja kreće od jednostavne teme i saksofonskih sola sve do dramatičnog zahuktavanja i orkestacije koja bi podsećala na muziku iz Otpisanih da nije odveć slobodne ritam sekcije.
S druge strane, klasično gradiranje do uravnoteženog rokerskog ritma ostvareno je u nekolicini pesama, prevashodno Sex Mob obradama Mothra (s albuma Dime Grind Palace, 2003) i Martin Denny (Sexotica, 2008), te poletnim Gold Lions (sa zanimljivom perkusionističkom osnovom) i završnom numerom simptomatičnog naslova Rockers, koja asocira na rani fjužn Milesa Davisa.
U ovom trenutku nije poznato da li će se, i u kojoj meri, nastaviti saradnja između Matta Whitea i Stevena Bernsteina. Jedno je izvesno – mladi gitarista iz Ričmonda vredno uči svoje lekcije kompozicije u modernom džezu, i sve je spremniji da se nametne i na velikoj njujorškoj sceni.
Jason Scott – tenor i alt saksofon, klarinet
J.C. Kuhl – tenor saksofon, klarinet
John Lilley – tenor saksofon
Steven Bernstein – truba, slajd truba
Bob Miller – truba
Reggie Price, Bryan Hooten – tromboni
Matt White – gitara
Cameron Ralston – kontrabas
Brian Jones – perkusije
Pinson Chanselle – bubnjevi
Eddie Prendergast – bas gitara
By 
