Floratone: Floratone II (Savoy)

Nikada dovoljno reči hvale za Billa Frisella. Već tri decenije jedan od najautentičnijih gitarista na sceni, svoj je stil izgradio na raskrsnici džeza, bluza i amerikane. No za Frisella je zanimljivo da nikada nije hrlio niti pirotehničkom egzibicionizmu, niti aranžerskoj megalomaniji, već je izgradio prepoznatljivu boju tona i stil sviranja, uz umešno korišćenje pedala i elektronskih pomagala. Njegova muzika je jednostavna, delikatna i produhovljena – na tom tragu naginje emociji starih bluzera, a zahvaljujući širini interesovanja i savremenim produkcijskim tehnikama teži njujorškoj eklektici. Jedinstven spoj koji sve bolje funkcioniše s godinama…

Jedan od njegovih brojnih projekata počeo je 2005. kao maratonski sešn sa bubnjarem Mattom Chamberlainom. Snimljene materijale su preuzeli producenti Lee Townsend i Tucker Martine, te ih podvrgli opsežnom studijskom tretmanu – lupovima, semplovima, ambijentalnim zvucima, itd.itd. Frisell je bio oduševljen rezultatima, pa je preuzeo editovane zapise i dodao im nove instrumente. Trubu je odsvirao Ron Miles, violinu Eyvind Kang, a kontrabas Victor Krauss. Kao rezultat cele akcije 2007. je objavljen prvi album postave Floratone, koju formalno čine izvorni dvojac i producentski tandem.

Pet godina kasnije, ista meta isto odstojanje. Miles i Kang su ponovo tu, a među debitantima su basista Mike Elizondo i klavijaturista Jon Brion. Za razliku od prvenca koga bismo lako mogli uporediti s drugim Frisellovim albumima iz tog doba, reklo bi se da je „Floratone II“ u još većoj meri produkt zajedničkog rada četvorke. Pesme su stilski veoma raznovrsne, ali kompaktne u realizaciji. Album je moderan, zapaljiv, i krcat pamtljivim melodijama, pa je u tom smislu i prilično blizak pop formi. Od početka do kraja se ređaju „hitovi“ trajanja od dva do pet minuta.

Nekoliko je pesama veoma upečatljivo i teraju vas na pevušenje; vašem recenzentu se pod kožu naročito uvukla „More Pluck“ svojim molsko-durskim varijacijama i lirskim patosom. Potom, jednostavna gitarska kantri-bluz tema u numeri „Parade“  gde Frisell iskazuje svu briljantnost svog stila – s jedne strane sofisticiranim „sitnim“ tonom, a s druge blagim disharmoničnim iskakanjima iz forme. Kada začujete Milesa na trubi i Elizonda na basu, pesma postaje raskošna kao da se pridružio čitav orkestrar. Eto kako umešno aranžiranje funkcioniše bolje od pompeznih projekata s desetinama gostiju…

U sličnom maniru se iz Frisellovog i Chamberlainovog jednostavnog džemovanja razvija razmahana „Do you have it?“, ili opaka „Gimme some“ u kojoj gitarista dodaje prljavštinu sinematičnom ambijentu kompozicije. „Move“ i  „No turn back“ su zapaljive numere u bržem tempu gde su teme važnije od solista, dok „The Time, The Place“ postavlja Kangovu violu u prvi plan… šarolikost koja uspešno funkcioniše kao celina. Umesto zaključnog mudrovanja – samo najtoplija preporuka.

Spisak numera: The Bloom is On; More Pluck; Snake, Rattle; Parade; Not Over Ever; Move; Do You Have It?; The Time, The Place; No Turn Back; The Time, The Place (Part 2); Gimme Some; Grin and Bite; Stand By This.

Muzičari: Bill Frisell – gitara; Matt Chamberlain – bubnjevi, udaraljke; Lee Townsend – produkcija; Tucker Martine – produkcija; Mike Elizondo – bas; Jon Brion – klavijature; Ron Miles – truba; Eyvind Kang – viola.