Garage a Trois – Power Patriot (Royal Potato Family)

U vremenu kada je dodavanje prefiksa “nu” ispred imena muzičkog žanra, označavajući pritom raskršćavanje s klasičnim i nazovi konzervativnim pristupom istom, izuzetno u trendu, hajde da vidimo šta bi to moglo da se definiše pod pojmom nu-fjužn. Stara fjužn/džez-rok škola povezuje rafiniranost džeza sa ritmičkim intenzitetom fanka i snagom roka, a sve to je začinjeno virtuoznim pirotehničkim solima protagonista. Za nu-fujžn ovo prvonavedeno ostaje, a kuriozitet je u odricanju od dugačkih sola i akcentu na soničnom doživljaju. Nu-fjužn bi za tradicionalni fjužn trebao da bude ono što je grandž svojevremeno bio za svit metal.

U predstavnike ovoga podžanra možemo svrstati njuorleanski kvartet Garage a Trois. Oformili su ga 1999. godine gitarista Charlie Hunter, bubnjar Stanton Moore (ex Mike Dillon’s Go-Go Jungle, Brave Combo) i saksofonista Skerik (ex The Dead Kenny G’s, projekat Tuatara sa Peter Buckom iz R.E.M.-a), od starta se bazirajući na improvizaciji i ignorisanju stilskih ograničenja. U međuvremenu im se pridružuje vibrafonista Mike Dillon, a zarad sopstvene karijere bend napušta Charlie Hunter. Neko vreme je upražnjeno mesto upotpunjavao John Medeski, da bi od 2007. stalni član benda postao klavijaturista Marco Benevento. Snimljen u najnovijoj formaciji, Power Patriot je četvrto izdanje benda koji je na prethodnim albumima uspeo da nagovesti potencijal, ali na tim nagoveštajima se manje-više sve i završavalo.

Power Patriot predstavlja (koliko god to za jedan džem bend zvučalo kontradiktorno) najstudioznije izdanje benda. Prve dve kompozicije (potpisuje ih Marco Benevento) lako nagoveštavaju odgovor na pitanje otkud toliki problemi sa pronalaženjem izdavača, što je izlazak albuma prolongiralo za čak godinu i po. Mračno, bučno, psihotično, pomalo i uznemirujuće, sa dominantnim Beneventom i njegovom emulacijom faz-gitare.

Razmetanje snagom, međutim, prestaje već nakon druge kompozicije Fragile (u kojoj je razbijeno i lomljivo i nelomljivo), te se ostatak albuma kreće u milosrdnijim i melodičnijim vodama. Na scenu stupa najpre Mike Dillon, najodgovorniji za melodični aspekt Garage a Trois, u potpunosti menjajući pravac ploče svojom meditacijom Dory’s Day Out. Dillon je autorski i najzastupljeniji sa celih pet kompozicija, koje stilski prilično odstupaju od radova ostatka benda. Kontrast između Dillonovog toplog zvuka vibrafona i izdistorziranih Beneventovih klavijatura, udvojenih sa Skerikovim teško primetnim saksofonom dolazi do izražaja u Electric Door Bell Machine, koju potpisuje ceo bend.

Do naslovnog fank gruva Power Patriot jako diskretni Skerik, ovde isplovljava na površinu možda najboljom kompozicijom na albumu. Numera sa uzbudljivim obrtom je takođe Skerikova Purgatory. Govoreći o vezama koje ne idu nikuda, opisuje čistilište kroz koje se prolazi kada ne postoji mogućnost raskida, a zajednički život je nesnošljiv. Idiličan početak razvojem kompozicije postaje sve mračniji i naporniji, da bi kulminirao nečim što bi moglo da se lako podvede pod stoner metal. Germs je komad koji Skeriku daje priliku za jedan od retkih sola, koji se odigrava preko eteričnih Dillonovih i snažnih Mooreovih ritmova i Beneventovog masnog bas gruva i SF elektronike.

Garage a Trois su ipak nepretenciozno sastavljen bend koji se zadovoljava po jednim u tri ili četiri godine objavljenim albumom i dvadesetak klupskih svirki godišnje. Oni su jednostavno skup dobrih prijatelja, vrhunskih instrumentalista koji vole zajedno da džemuju. Stoga i ne treba pred bend postavljati prevelika očekivanja i ciljeve, i svakako ne veće od onih koje dosežu samostalnim izdanjima.

Skerik – saksofon

Stanton Moore – bubnjevi

Mike Dillon – vibrafon i udaraljke

Marco Benevento – klavijature