By 
Mesto: Garana, Rumunija / Datum: 11-14.07.2013. / Foto: Filip Filipović / Video: Pavle Medan – JazzinTV
Posle par godina čežnjivih pogleda i propalih planiranja da se prisustvuje festivalu, novi Jazzinov duet je uspeo da poseti ovu još malo pa punoletnu manifestaciju. Poučeni iskustvom kolega od prošle godine, opredelili smo se za dužu trasu sa manje truckanja, a imajući u vidu da razlika u vremenu dolaska nije beznačajna, preporučujemo je u svakom slučaju.
U ovo doba godine Garana je popularna kao lokacija za kampovanje, nevezano za festivalski program, pa su se šatori mogli videti dosta pre našeg cilja. Kako smo se približavali gužva automobila i šatora je postajala veća, da bi kulminirala valjkom za asfaltiranje. Imajući u vidu da je Garana prototip planinskog mesta Bogu iza tregera, nov i fino nivelisan put je veliki plus.
Posle par propalih pokušaja da nađemo mesto za šatore, opredelili smo se za obeležen kamp na livadi kuće koja se naslanja na festivalsku binu. Za sve one koji preferiraju kampovanje „na divljaka“ ove godine su naplaćivane boravišne takse (ili nešto slično) po osobi, a mišljenja posetilaca iz Rumunije su podeljena po pitanju zvaničnosti ovog izdatka. Koncert je trebalo uskoro da počne, ali, kao ni jedno izdanje Garana Jazz festivala, ni ovo nije moglo proći bez kiše kao redovnog izvođača.
Prvi je nastupio Bill Frisellov Big Sur Sextet. Sanjivo-ozbiljna varijanta sa gudačima se uklopila sa tmurnim naznakama sutona i grobljem na susednom brdu koje je poslužilo kao balkon festivala. Frisell je po običaju fenomenalno iskoristio prostor i vreme koji su mu bili na raspolaganju, a gudači su dodavali “masu” zvuku. Kako će se ispostaviti, organizatori se strogo drže pojma festivalskog koncerta, pa nijedan neće trajati duže od sat vremena.
Najzvučnija imena festivala su nastupila prva, pa je već sledeći bio Charles Lloyd. Ovaj 75-godišnjak je Zakiru Hussainu i Ericu Harlandu davao samo impulse, da bi najveći deo svirke prošao u međusobnoj komunikaciji/duelu ovih vrsnih perkusionista – sa srećnim krajem. Lloydova uključivanja su samim tim bila i efektnija imajući u vidu kontrast tonalnih i atonalnih instrumenata. Inače, u Garani se nalazi i mali izložbeni prostor „ArtHouse“, sa puno ukusa adaptirana stambena kućica, koja je za vreme festivala imala postavku posvećenu Lloydovom rođendanu, pa je u skladu sa tim dobio rođendansku pesmicu sa četiri meseca zakašnjenja.
Sa prvim mrakom koji se pojavljivao tek u pola 10 (?!) bina je prepuštena mladim perkusionistima okupljenim oko Maria Florescua, koji su pokušali da program klasične muzike prilagode džez festivalu – pri tome su dotakli i opus našeg perkusioniste Nebojše Jovana Živkovića. Festivalski dan je završen u opuštenoj atmosferi nastupom razdraganog fjužn-kubalibre sastava Petera Sarosija, koji je uspeo da razdrma malo sada već umorne putnike.
Veoma hladno vreme nije iznenadilo samo nas, već i redovne goste. Raspon temperature od preko 20 do skoro 0 stepeni i nazad, daje posebnu draž kampovanju u šatoru. Ipak, nije potreban preterani napor da se prirodne lepote stave u prvi plan.
U festivalskom prostoru su organizovani štandovi sa promotivnim materijalom, diskovima, hranom i pićem (čiji je izbor izgleda nešto slabiji nego prošle godine), ali štand koji svakako najviše iznenađuje je štand sa cipelama. Naravno, nije reč o zimskim i cipelama za planinarenje, već o nečemu što podseća na izlog “Obuće”. Kad je reč o hrani, cene i ponude proizvoda su iste na maltene svakom štandu, uz meni neobičnu prodaju ćevapa na komad, dok su priganice sa sirom i sosom od luka pobrale najviše simpatija prisutnih. Zemljak, pomenut u prošlogodišnjem izveštaju, ove godine nije izlagao niti menjao novce gostima iz rodne grude.
Kako nismo bili upoznati sa položajem okolnih prodavnica, koje su na svega par minuta od festivalskog ranča, zaputili smo se u obližnju Rešicu radi nabavke. Ljubaznost i želja prolaznika da vam pomognu je velika, pa nije retka situacija da nastave da objašnjavaju na rumunskom kojim pravcem treba ići iako ih ne razumete, kao da je to samo pitanje vremena. „Vesti“ da smo iz Srbije prati pozitivan prijem, a oni nostalgičniji uzvrate tečnim „Zdravo druže“.
Što se Srba na festivalu tiče, mogla se oformiti manja reprezentacija raznovrsnih uloga. Ne upoznajete često Miodraga, sa kojim ipak razgovarate na engleskom. Stiče se utisak da festival i pored atraktivnog programa nije privukao dovoljno turista, mada je moguće da sam taj utisak oformio jer je program festivala štampan samo na rumunskom. Bio sam pod utiskom da će se naći mesta bar za nemački jezik, s obzirom na prisutnost Dojčera, kao i činjenicu da je ova zajednica zaslužna za maltene “pod konac” sređen izgled okućnica i fasada, koji nije karakterističan za sva planinska sela. Čak je i bračni par koji je došao iz Nemačke bio iznenađen u kojoj meri je ovde sačuvan stari nemački.
Drugi dan festivala započeo je jazzy-funk-soul varijantom simpatične Irine Popae, kod koje je lako prepoznati fraziranja u stilu Amy Winehouse, i koja nam je donela klupsku atmosferu dok su se položena debla ispred bine polako popunjava. Sniženje temperature koje je usledilo ispratio je bend Arilda Andersena pruživši nam neku vrstu preseka ECM-ovske treće struje. Uvek je lepo čuti ekspresivne muzičare koji vole iste stvari, kao što je slučaj i sa Arildovim saradnicima Paolom Vinacciom i Tommyjem Smithom. Posebno bih istakao sjajno Smithovo kombinovanje grubljih i mekših tonova unutar koncepta kojim diriguje Andersen.
Mlada Luiza Zan je nada rumunske džez scene od koje se dosta očekuje, a nismo zamerili što je prva trećina koncerta prošla bez nje; nije bilo naporno čekati u ugodnoj atmosferi koje su pravile njene kolege. Teško je oteti se utisku da zavidne glasovne mogućnosti ipak nisu u potpunosti oslobođene. Drugi dan je zatvorio neumorni veteran John Surman, koji je u kvartetu apsolutno dominirao na pozornici, kako u bržem, tako i sporijem tempu. Usput je uspeo da nam predstavi neobično lepu i svrsishodnu upotrebu efekata na saksofonu, što se savršeno uklapa u njegov imidž velikana koji nastupa sa merom.
Ukoliko je put do osveženja na jezeru predugačak, delimično zadovoljenje se može potražiti i u potoku koji prolazi tik pored muzičkog ranča. Tu se nalazi i izvor koji nam je ljubazna bakica predstavila kao izvor pijaće vode, koji celog života koristi u tu svrhu. Sam koncertni prostor je otvoren tokom celog dana pa se neretko koristi za kartanje, popodnevnu dremku, punjenje baterija preko razvodnika, ili šetnju vaspitanih pasa koji ne laju za vreme koncerta. Moram primetiti da nisam video više lula na jednom mestu, ali tu se ipak mora uzeti u obzir i moje (ne)iskustvo na sličnim manifestacijama.
Treći dan (subota) je doneo i bolju posećenost festivalu, a popodnevne aktivnosti su toga dana podrazumevale koncert Petera Wertheimera u obližnjoj crkvici, ispred koje se zatekao simpatičan broj znatiželjnih. Wertheimer je otvorio zvanični dan festivala u pratnji standardnog trija (bas, bubnjevi, klavir) koji ga je baš standardno držao u konzervativnim okvirima, pa evo jednog solističkog snimka na kom je ovaj saksofonista sjajnog volumena raširio krila.
Nakon Petera na scenu stupaju i mlade ACT snage Audiofeeling band Pawela Kaczmarczyka. Ritmički jake i zahtevne, ali dopadljive deonice, bude radoznalost. Publikom se vrlo brzo proširio osećaj da je ovo nastup koji su čekali. Kaczmarczyk sa oštrim i Piotrowski sa oblim zvukom čine ubitačan tandem za hladno servirani sving. Čak ni tonski problemi koji su se javili tokom svirke nisu narušili utisak i energiju benda.
Štafetu je potom preuzeo litvanski sastav okupljen oko Daniusa Pulauskasa koji je održavao zapaljenu vatru pre svega maštovitom duvačkom sekcijom, u kojoj se posebno istakao Alexander Raichenok na alt saksofonu, solo deonicama koje su nadahnjivale čitav bend. Namesto Miles Smiles projekta, koji je otkazao gostovanje, drage volje je uleteo Bugge Wesseltoft, sada već prijatelj festivala. Iako nije lako nastupiti solistički na klaviru, posle svirki koje podižu pritisak u ušima, lakoća s kojom je Wesseltoft pristupio tom poslu govori dosta o njegovom majstorstvu. Čak i dok se, usled tihih nota, mogu čuti šale koje obezbeđenje razmenjuje preko toki-vokija. Kraj večeri su momci iz sastava In the Country jedva dočekali, te su prijatnim i nenametljivim aranžmanima za “miran seoski život” stavili tačku na još jedan festivalski dan.
Završno veče je otvorio mladi bend Jazzybit, čije ime savršeno opisuje njihovu svirku, a to je krstarenje kroz razne džez pravce ne zadržavajući se previše ni u jednoj luci. Rumunija je imala još jednog predstavnika na festivalu , Nicholasa Simiona, kome su se pridružili Eugen Gondi za bubnjevima i miljenik publike Sorin Romaneskcu na gitari.
Bugge Wesseltofta smo imali prilike da čujemo i poslednjeg dana festivala, ali u dosta drugačijem aranžmanu. Electric trio koji osim njega čine i Ilhan Ersahin na saksofonu i Joe Claussell za bubnjevima doneo je atmosferu rejv događaja, što je mlađi deo publike rado prihvatio kao osveženje. Čast da stavi tačku na I pripala je Magnusu Ostromu, koji je promovisao svoj novi album “Searching for Jupiter”. Kao povodljiv čovek odmah sam tražio tragove EST-a u svirci ovog benda, koje nije bilo teško naći, ali već sama podela tereta između klavira i fjužn gitare dovoljna je bila da priču stavi u drugi kontekst.
Glavni utisak je da atraktivnost i egzotičnost ovog festivala nisu čudo od tri dana, već evo i celih 17 sezona, pa se nadamo poseti i sledeće godine, kao i tome da neće biti više pritisaka da se festival premesti u Temišvar.
By 
