Garana Jazz Festival 2015: Topli džez za ledene noći

Mesto: Garana, Rumunija / Datum: 11-12. jul 2015. / Foto: Dragoslav Nedići / Video: Zlatan Dimitrijević

Upravo ove godine, naizgled tanak lajnap priredio je mnogo prijatnih, čak euforičnih momenata,  posetiocima koji su pohodili manifestaciju u nikad većem broju. Festival svojstvene i egzotične prirode kao što je ovaj, baš kao što zna da šarmira, zna da bude vrlo nepredvidiv, a za samog organizatora da postane i noćna mora. Zbog specifične lokacije (čitaj: zabačenosti mesta održavanja) muzičari neretko stižu u poslednji čas, te se dešava da zbog premorenosti odbijaju da sviraju planirane večeri.

Tako je po priči organizatora, Vlatko Stefanovski bio primoran da svoj koncert, planiran za petak oko ponoći, započne u četiri ujutro na svega  4 stepena Celzijusovih. Iz sličnog razloga, bili smo primorani da propustimo poslednji koncert festivala – obećavajuću posvetu Hendrixu od strane gitariste Christija Dorana, jer je nedeljni program startovao sa čak dva i po sata zakašnjenja. Opuštena publika je krajnje strpljivo i bezbrižno čekala dolazak benda Snarky Puppy, koji je u putu tog dana proveo 16 sati, dok su pojedini  iz naše ekspedicije na ipak nerealno velika kašnjenja, pomešana sa odsustvom ikakve inicijative da se po tom pitanju nešto preduzme, reagovali rezignirano. No, relativno odsustvo putne  infrastrukture i ćudljivo vreme su upravo kockice koje čine Garanu jednim od najneobičnijih muzičkih iskustava, te samim tim opravdava i organizacijske propuste, neretko van ikakve kontrole ljudi koji sa velikim entuzijazmom već  19. put organizuju ovu smotru vrhunskog džeza.

Po običaju smo se opredelili da Garanu posetimo za vikend, te će i izveštaj ispratiti subotnji i nedeljni deo programa. Paganiniju na kontrabasu, kako štampa oslovljava  Renauda Garciu-Fonsa,  već smo na našim stranicama posvetili prilično pažnje ovde i ovde. Stepen virtuoznosti, sofisticiranosti i poznavanja materije, kada su u pitanju brojni stilovi koje u svom izrazu pokriva, upravo je onoliko zapanjujući koliko se oko njega i ispredaju legende.  Petožičani kontrabas zvuči po potrebi i kao flamenko gitara, i kao viola i kao kakav egzotični instrument u momentima kada basista odluči da se posveti muzici, recimo, Bliskog Istoka. Ozloglašenost solo koncerta na kontrabasu, usled potencijalnog odsustva dinamičkih kvaliteta i raznovrsnosti, ovde otpada jer je simpatični Parižanin, svojom muzikalnošću, savršenom kontrolom glisanda, flažoleta, perkusivnog tretmana i žica i tela kontrabasa – doduše i uz pomoć loopova i elektronike – držao pažnju već dobro ispunjenog muzičkog ranča, od prvog do poslednjeg tona.

Bireli Lagrene još od svoje jedanaeste važi za jednog od najlegitimnijih nastavljača tradicije Djanga Reinhardta. Iako se u više navrata, tražeći nove izazove, udaljavao u drugim pravcima, kao što su straight ahead ili fusion jazz, pa čak i klasika, svaki njegov povratak u vode gypsy-jazza , pokazao bi da nije izgubio ni malo od svog originalnog žanrovskog umeća. Koncert u Garani je još jednom pokazao da se radi o gitaristi sa enormnom količinom ideja i muzikalnosti, savršene tehnike i dinamike. Nažalost, iako zahtevne, predvidive i mahom šablonske harmonije umore slušaoca već nakon prvih pola sata koncerta, tako da su kao osveženje dobro došle harmonski inferiornije, ali životnije obrade par pop komada.  Na stranu to, usled odsustva drugog solističkog instrumenta (violine), sav teret držanja pažnje publike pada na samog Lagrena, čije deonice su, koliko god maštovite i ubedljive bile, lagano prelazile u opasnu monotoniju.

Boje Rumunije u ova dva dana uspeli su da odbrane Sebastian Spanache Trio, potvrđujući samo da su nam susedi kadri da svake godine na liniju autorske muzike stanu sa popularnijim takmacima. Pre par godina ovaj temišvarski trio imala je prilike da upozna i beogradska publika. Liričnost ukusno uklopljena sa suptilno razigranim gruvovima, himničnost i diskretnost, spaja naizgled suprostavljene elemente u nešto što bi bilo blisko izrazu sve popularnijeg engleskog trija istog formata GoGo Penguin. Svojom izrazitom muzikalnošću poseban pomen zaslužuje izvrsni bubnjar Radu Pieloiu, koga je odsustvo tonske probe benda i s tim rezultirajući neiznivelisan zvuk baterije, međutim, sprečilo da talenat prikaže u punom svetlu.

Drugi klavirski trio koji se u ova dva dana predstavio u Garani bio je onaj milanskog pijaniste Stefana Battaglie. Naizgled nezavidna uloga da svojom konceptualnom apstraktnom, a opet jednostavnom pričom, ukorenjenom u arhaične teksture, inspirisane klasičnom književnošću i umetnošću,  održi pažnju nakon potpune suprotnosti otelotvorene u formi benda Snarky Puppy, doživela je kod garanske publike pomalo neočekivani trijumf. Battaglia je sa svojim dugogodišnjim trijom očigledno uspeo da dovoljno skoncentrisanu publiku transponuje u svoj pomalo zatvoreni svet neuprljanih  emocija, lišen bilo kakve potrebe za distrakcijama prvoloptaške prirode.

I, konačno, hedlajneri vikend programa su itekako opravdali svoju reputaciju. Svestan da kašnjenje i, u mom slučaju, nezapamćena hladnoća te subotnje večeri, ne prijaju čak ni krajnje relaksiranoj garanskoj publici, Stanley Clarke je u startu krenuo rafalno  iz najefikasnijeg oružja. Počevši nastup sa “Hymn of the Seventh Galaxy”, adutom benda Return to Forever u kome je stekao slavu, a direktno nastavivši najvećim hitom iz svoje solo karijere “School Days”, do kraja krajnje poštenog nastupa nije imao ni jedan šum u komunikaciji sa entuzijastičnom publikom. Clarke su u svom aktuelnom kvartetu oslanja na izuzetno mlade snage, predvođenje ekstremno talentovanim 19-godišnjim gruzijcem, pijanistom Bekom Gochiashvilijem, a omladinci, reklo bi se često u neverici da sviraju na istoj sceni sa legendom, vraćaju ‘tati’ višestruko, jako inspirativnom, doduše još uvek nedovoljno kanalisanom izvedbom. Za moj ukus pomalo ziheraški, ali svakako svrsishodni nastup legende, koji se mahom tokom nastupa držao kontrabasa, pružio je onima koji su to veče ispunili ranč, verujemo, i više od onoga što su očekivali.

Njujorška postavka Snarky Puppy je, iako zvezde poslednje večeri, zbog neusaglašenosti  termina prethodnih i narednih koncerata nastupila prva, sa pomenutih dva i po sata zakašnjenja. No rumuska publika, koja ih je pre dve godine gledala na nešto manjoj bini u Bukureštu, sa prvim taktovima je ukazala na to da je Snarky Puppy danas s pravom jedan od najomiljenijih i najatraktivnijih instrumentalnih bendova, koji je na velika vrata revitalizovao izanđalu fjužn estetiku. Originalno 40-člani sastav se u Garani predstavio tek kao nonet, ali sa većinom ključnih članova. Direktno koketiranje sa R&B, funk i pop uplivima dovelo ih je i na top liste i donelo nagrade koje se udaljavaju od džez idioma, ali i donelo rasprodate koncerte i velike tiraže. Ceo hajp se iz prve ruke dao osetiti na nedeljnom koncertu u Garani, kada su se razigrani i rasvirani  ‘Snarkyijevci’, predvođeni basistom Michaelom Leagueom, suočili sa frenetičnošću festivalske publike i pokazali da predugačke instrumentalne kompozicije u njihovom izvođenju, prošarane ne samo izuzetnom tehničkom instrumentalnom kompetentnošću, već pre svega dobrim i iskrenim vibracijama, zapravo nisu ni sekund duže nego što bi trebalo da budu. Dva dana posle, od naših prijatelja stižu vesti o takoće zapanjujućem koncertu benda koji se odigrao dan nakon ovoga u Peruđi. Ovi momci su za sada neumorni.

.