Garana Jazz Festival 2016: Kratka priča o velikom jubileju

Mesto: Garana, Rumunija / Datum: 9.7.2016./ Foto: Dragoslav Nedić

Dvadeset je već godina otkako se održava džez festival u malom rumunskom mestu Garana, a peta uzastopna otkako ga posećuje redakcija Jazzina. Kako to već biva, svaki festival koji drži do sebe trudi se da jubilej obeleži posebno atraktivnim programom, no samom festivalu u Garani takav napor nije ni bio naročito potreban, jer već godinama drže do sebe i dobro im ide. Programski, i dalje su na liniji koja ide niz dlaku lokalnom ECM/ACT distributeru Andante Music i fanovima ovakvog zvuka, te su izvođači sa ovih izdavačkih kuća tradicionalno najzastupljeniji u programu.

Promene su se dogodile u trajanju festivala (čitavih pet dana!), kao i u organizaciji dnevnog programa. Standardno dugometražni program je znao da se oduži duboko u noć, sve do četiri sata ujutru, kada popušta koncentracija, a temperatura u  brdima krene da se bliži nuli. Ovoga puta, otvaranje je još jednog „dnevnog“ stejdža je imalo za svrhu da odvoji domaće umetnike od hedlajnera, ali i da rastereti centralni program od nepotrebnog razvlačenja. Tri izvođača u glavnom programu sasvim sigurno predstavljaju bolje rešenje, te su se programi završavali između 12 i jedan posle ponoći.

Što se same festivalske infrastrukture tiče, valja napomenuti da su drumski putevi ka Garani sve bolji iz godine u godinu – ovom prilikom je put bio sasvim nov i očuvan, bez rupa i truckanja na kakva smo navikli od 2012. do danas. Takođe, pešačke staze unutar koncertnog prostora su  posute kamenom, što bi trebalo da smanji tradicionalno prisustvo ogromnih količina blata za vreme kišnih dana. Što se smeštajnih potencijala tiče, i dalje je najbliža i najjeftinija opcija razapeti šator (ako niste zimogrožljivi i spremni ste za kišne nepogode), dok je moguće naći smeštaj i po obližnjim selima, ali samo metodom odlaska na lice mesta i nasumičnog raspitivanja. U najbližem gradu Rešici svi smeštajni kapaciteti za subotu veče (barem oni oglašeni preko Booking.com-a) su bili rezervisani mesec dana unapred, te se srpska delegacija opredelila za jeftini smeštaj u obližnjem mestu Karansebeš s druge strane brda, udaljen oko sat vremena vožnje.

Jazzin je propratio samo subotnje festivalsko veče (FOOD – Kurt Rosenwinkel-Louis Sclavis), no valja napomenuti da je dan ranije na festivalu, u programu hedlajnera, nastupio i naš Eyot – što je svakako velika čast i prestižna referenca za niški bend. Mada se ne radi o prvom sastavu iz Srbije koji je nastupio ovde (Miša Krstić je svirao dvaput u različitim postavama, 1999. i 2000. godine), svakako je reč o prvom u novijoj festivalskoj istoriji, otkako je Garana Jazz Festival postao prestižan i u rumunskim i internacionalnim okvirima. Kako smo saznali od pijaniste Dejana Ilijića, nastup je prošao odlično i odsvirali su čak dva bisa – svaka čast!

Program na glavnoj bini u subotu otvorio je duo FOOD koji čine britanski saksofonista Iain Ballamy i norveški bubnjar/elektroničar Thomas Strønen. Tradicionalno za koncerte koji počinju u sedam sati po rumunskom vremenu, još uvek u sred bela dana (pomenimo i da smo imali i sreće s vedrim vremenom), publika se tek okupljala i polako nameštala na svoja mesta. Dakako, preovlađujući utisak je bio da ovakav koncert zaslužuje i bolje bi funkcionisao u kamernijoj atmosferi, ili makar noću. No sa druge strane, muzičarima takva postavka nije previše smetala sa izvođačke tačke gledišta. Obojica  – po sopstvenom priznanju – vole festival na kome ne sviraju prvi put, i spremni su da svoj set odsviraju posvećeno i emotivno, u bilo kojim uslovima.  Kombinacija eteričnih saksofonskih pasaža, elektronike i postmodernog viđenja kako ECM-ovskog, tako i američkog modernog džeza, zvučala je sasvim dobro u kombinaciji sa ambijentalnim video projekcijama s kadrovima prirode, koji su se taman uklapali u ambijent Vučije doline.

Premda je koncert Kurt Rosenwinkel Trija u zvaničnom festivalskom programu najavljen za kraj večeri, organizatori su (kako smo navikli i ranijih godina) nenajavljeno istumbali program te smo američkog gitaristu gledali drugog po redu. Njegov koncert bio je tipska demonstracija savremenog gitarskog mejnstrima, s prigušenim zvukom žica, solističkim „ravnomerkama“ instrumentalista, te repertoarom u kome nema previše ni melodijskog, ni aranžerskog talasanja. Svakako, Rosenwinkel je kompetentan instrumentalista, a nije previše ni sklon sviračkom egzibicionizmu i porivu za brzim rafalima ili (pre)kompleksnim harmonijama, te je zahvalan za neutralnu publiku koju zanima džez opšte prakse. Za one čiji stilski afiniteti barem za milimetar izleću iz tog šablona, Rosenwinkel bi mogao biti jednostavno – dosadan.

Konačno, legendarni francuski klarinetista Louis Sclavis nastupio je sa svojim novim triom koji čine violinista Dominique Pifarély  i čelista Vincent Courtois. Ovakva gudačka postava je prirodno nametnula kamerniji ugođaj, a i sam Sclavis je svoj materijal sasvim prilagodio instrumentalnim potencijalima benda. Ukratko, na koncertu smo čuli i seriozno komponovanu klasičnu muziku i kamerni džez, u kome je najrasviraniji bio virtuouzni i nadahnuti Pifarély. Netipično za bendlidera, sam Sclavis je bio sasvim zadovoljan ulogom iz senke, u najboljem slučaju ravnopravnog člana trija, te je ostao mali žal što nismo čuli više njegovih (džezerskih) soloa. Samom konceptu se nema šta zameriti, barem što se tiče pisca ovih redova. Većina publike je, pak, imala drugačije mišljenje, te je bilo vidno rasipanje ljudi tokom čitavog nastupa.

Ovakvu percepciju Sclavisove muzike možemo pripisati kako oštrom kontrastu u odnosu na pitak Rosenwinkelov koncert, tako i samoj Sclavisovoj autorskoj figuri. Ovaj vrsni muzičar već preko 30 godina snima beskompromisne albume, ali je teško kod njega uhvatiti se za bilo šta što izmiče strogo muzičkoj kompetenciji. Nije preterano harizmatičan i medijski eksponiran, ne snima albume u „kultnim postavama“ već redovno menja bendove i koncepte, koncertni nastupi su mu jednostavni i svedeni, a muzika – iako odlična – ne pripada ni francuskom mejnstrimu, ni ECM struji (iako snima za ovog izdavača), niti nekakvom revolucionarnom avangardnom pokretu (iako diskretno zahvata sve ove uticaje). Bilo kako bilo, izvesno je da samog Sclavisa nikakva percepcija publike ili kritike neće pomesti sa originalnog stvaralačkog puta, a nama ostaje nada da će se neko konačno setiti da ga dovede u Srbiju, nakon višedecenijske pauze.