Garana Jazz Festival 2017: Povratak u Vučju dolinu

Mesto: Garana, Rumunija / Datum: 9.07.2017. / Foto: Dragoslav Nedić

Neobična privlačnost ovog festivala učinila je veoma isplativim čak i jednodnevnu posetu. Izbor je pao na nedelju, poslednji dan festivala. Slažemo mi tako kockice i na kraju sve ispadne kako treba. Za divno čudo kiša je zaobišla festivalski prostor (ranč) u potpunosti, a niže temperature, karakteristične za planinske večeri, su nama došle kao poručene.

Generalno, sama atmosfera festivala se ne menja značajno, radi se na očuvanju specifičnosti i ostalo je da se menja samo muzički program. Ljubaznost ljudi (poznatih i nepoznatih) je takođe nešto na šta smo naviknuti i čemu se unapred radujemo.

Za početak smo se smestili u „separe“ koji je bio namenjen izložbi fotografija Dragoslava Gagija Nedicija i Livija Tulburea, fotografa koji su redovni posetioci i džez festivala u Srbiji. Fotografije su uglavnom nastale na ranijim izdanjima Garane, a dodatan šarm izložbi je dao i u njihov „evo, mi tu kao nešto malo“ stav. Rado će pričati o fotografijama, ali još radije će praviti nove i upuštati se u neobavezne priče.

Kako smo mogli čuti od prisutnih, posećenost je bila veća prethodne večeri iako je nedeljni program bio sastavljen isključivo od mainstream hedlajnera. To ide u prilog činjenici da se GJF ne posmatra isključivo kao džez festival, već i kao sjajan vikend provod na čistom vazduhu.

Program je otvorio kvintet Rava/Stanko. Veterani evropskog džeza, su ovde bili veoma sličnih senzibiliteta, tačnije, naginjalo se na Ravinu vodenicu toplog i bogatog zvuka. Ako je i postojala bojazan da slaganje sličnih boja neće biti atraktivno, brzo je suzbijena. Akcenat se ne stavlja na individualnost ili inovativnost, već na jednostavnu lepotu priče. Opet, solo deonice trubača su interesantnije nego njihovi zajednički pasaži. Giovanni Guidi je vidno željan svirke za klavirom, pomno pratio šta se dešava na bini i najbolje partije pružao prateći Ravine deonice. Na „vozeće“ pop deonice publika najbolje reaguje na kompleksne melodije uz koje može da cupka nogama. Zato je možda i bilo pomalo iznenađujuće spuštanje lopte i setnih tonova za bis.

John Scofield je već privukao pažnju tokom „European Trumpet Legends“ koncerta fotkajući se i deleći autograme nedaleko od bine. Tonska proba je na brzinu odrađena posle tog koncerta, što na ovakvim festivalima samo daje dodatno vremena da se ispričate i nešto pojedete/popijete. „Ok, here we go…“ i krenuli smo stopama Überjam Deuxa. Generalni utisak sa početka je Scojam. U ovoj mešavini funky-fusion-bluesa, Scofield solira a bend radi za njega. Nešto što strahovito podseća na standardni klupski bluz nastup. Avi Bortnick je kao gitara 2 zadužen za ritam i priključenija koja se ogledaju u spacey/’80. solaže koje servira kao osveženje toka misli na svakih 10ak minuta. U drugom delu koncerta stvar se oporavila u smislu gde se daje gas, dok se istovremeno opušta atmosfera ”Woodoo Chile” citatima u ”Curtis Knew” numeri. Već se temperatura spustila dovoljna da dodatno inspiriše na djuskanje ispred bine. Denis Chambers se oporavio i „popravio“ što bi rekli, ali se tokom svirke zadržao na groove zadaćama.

Festival zatvara Bobo Stenson trio. Uvek sam imao osećaj da je za njegovu muziku neophodan zatvoreni akustični koncertni prostor. On ne pravi drastične razlike između snimljenog i koncertnog izvođenja, pa sam razmišljao isključivo u pravcu kvaliteta zvuka. Na GJF-u smo momentalno basom Andersa Jormina bili zalepljeni za balvane na kojima smo sedeli. Šveđanima ne treba puno vremena da zagreju prste u južnijim delovima Evrope, a opet su i Stenton i bubnjar Jon Fält dosta suptilniji na početku koncerta. Tek kasnije dolazimo do momenata potpune usklađenosti razigranosti i hladnoće. Tačan broj nota je odlika velikih umetnika. Na ovaj način uspešno se održava prijatna tenzija, gde mnogo nota u malom vremenskom prostoru ne daju nužno brzinu. Ko zna, možda je to i bio „A Fixed Goal“ Stensona? Pored ”na-sve-stranog” Fälta, vizuelnom doživljaju je doprinelo i Stensonovo „pevanje“ (simultano otvaranje usta) prilikom sopstvenih solo deonica.

Eto, približava se nam se vreme povratka, pa je bilo pametno potrošiti i preostale leie. Obratio sam se prodavačici koja ne govori ni engleski ni nemački (ovo drugo je pomalo čudno), koja je već izmerila i zapakovala mi hranu, da bih tek od mušterije koja je bila iza mene saznao da joj dugujem tačno onoliko koliko sam imao na raspolaganju. Ove male ”tačke na i” simbolično opisuju lako i efektno organizovan jednodnevni izlet na festival. Možete zamisliti koliko je bolje otići na sva 4 dana.