By 
Mesto: Garana, Rumunija / Datum: 7.7.2022. / Foto & Video: Nikola Marković
Koncertna 2022. godina donela je sveopšti festivalski revival nakon vremena komplikovanih procedura, otkazivanja koncerata, ograničenja broja publike, i ostalih kolateralnih nedaća proizašlih iz pandemijskog stanja. Tri sezone od poslednje „normalne“ godine i Garana Jazz Festival vratio se u punoj snazi ne samo programski, već i po interesovanju publike. Bilo je naročito zanimljivo pratiti facebook grupu posvećenu festivalu gde se nedeljama „trgovalo“ kartama, ali i mestima u kolima na putu do brdske lokacije festivala, pa onda smeštajima po okolnim selima, i tako dalje. Da niste znali da se radi o džez festivalu, sve te prepiske bi vas neodovoljivo podsećale na Exit ili nekakav veliki inostrani letnji rok festival.
Jazzin se ove godine zaputio na otvaranje festivala, za koje su bili najavljeni koncerti Charlesa Lloyda, Håkona Kornstada, Eivinda Aarseta, Mathiasa Eicka i Pera Mathisena. Vožnja od Beograda do Garane, podsećamo, traje oko 4 sata, a parcelu za auto i šator smo u zvaničnom festivalskom ograđenom prostoru platili oko 10 evra (za jednu noć). Vinjeta za vožnju rumunskim drumovima košta oko 3 evra, a možete je kupiti i usput u Rešici, na bolje snabdevenim MOL pumpama. Budući da je online sistem vinjeta pao, nismo je mogli kupiti niti unapred, ni na prvoj pumpi posle granice, gde je takođe sistem bio van funkcije.
Samo opušteno!
Garana Jazz Festival ne samo što se održava u klimatski neobičnim uslovima za prvi deo jula, već je specifičan i po „opuštenoj“ organizaciji spram satnica i rasporeda nastupajućih muzičara. Kao i kada smo prvi put dolazili na festival pre desetak godina, tako i tokom narednih nekoliko izdanja, pa i sada, ono što je unapred navedeno kao raspored koncerata mogli smo da zaboravimo na licu mesta.
Tokom nekoliko meseci projektovana satnica za dnevne programe bila je od 19 časova po lokalnom vremenu. Onda je praktično pred sam početak festivala odlučeno da koncerti ipak počnu zvanično u 18h. Naravno, i raspored izvođača u toku večeri je menjan nekoliko puta, pa je bilo rokada čak i u odnosu na raspored koji je objavljen na društvenim mrežama festivala istog jutra. Sve u svemu, uputno je ne pouzdati se u festivalske najave i prići otvorenog srca čitavoj manifestaciji, čiji se hipi karakter ogleda i u pristupu tehničkim detaljima organizacije.
Veseli ples starog šamana
Dok ulazimo u ograđeni festivalski prostor ljudi se tek okupljaju i zauzimaju mesta na deblima za sedenje, donose svoje kamperske stolice, podloge za sedenje, piće i sendviče, a roštilj-majstori na štandovima kreću da vrte pljeske čiji će se miris širiti tokom čitave večeri, celim prostorom. Vremena se menjaju, pa smo ove godine videli i jedan vegan štand, iako je i dalje dominirao tradicionalni istočnoevropski gastro-hard-core.
A na bini – njegovo visočanstvo, Charles Lloyd himself! Ovoga puta sa postavom Marvels u kojoj je i velika gitarska zvezda Bill Frisell, pa pedal-stell gitarista Greg Leisz, što je u dobroj meri doprinelo i promeni uobičajenog zvuka Lloydovih bendova u poslednjih 10-15 godina. Na koncertu se Lloyd sa zadovoljstvom povukao iz pozicije sviračke zvezde i prepustio gitaristima da boje atmosferu koncerta, tek na momente sipajući svoje prepoznatljive fraze na saksofonu i flauti. Ne zaboravimo da Lloyd ulazi u sve ozbiljnije godine (84!) koje su nemilosrdne prema džez duvačima, a imajući to u vidu možemo reći da je ovaj veteran čak i u sasvim dobroj formi.
Predvečernji koncerti u Garani zaista imaju posebnu atmosferu i prizivaju hipi asocijacije, dok sunce još uvek prži i sve izgleda krajnje ležerno i neobavezno, nimalo nalik velikim „ozbiljnim“ binama na kakvima Lloyd obično nastupa po Evropi. Imao sam utisak da je i Lloyd to osetio na pravi način – titrao mu je radostan osmeh na licu dok je igrao na bini i mlatio šejkerima, uživajući u soloima njegovih kolega na bini. Kao da je ponovo bio na bini sa Beach Boysima, na nekoj turneji u sred sedamdesetih dok je izbivao iz sveta džeza. Bio je to atipičan koncert Charlesa Lloyda obojen vedrim tonovima, i dalje spiritualan, ali i „prizeman“ utoliko što je prevladao duh komune, zajedništva, nečega što dolazi iz sinergije muzike, muzičara, publike i specifičnog koncertnog ambijenta.
Opera gde joj mesto nije
Saksofonista Håkon Kornstad je tokom ranih dvehiljaditih bio jedna od perjanica moderne, avangardne skandinavske džez scene. Bio je čak i jedan od osnivača sastava Atomic, koncertne atrakcije koja je svojevremeno održala jedan od najboljih koncerata u istoriji Ring Ring Festivala. A onda je otkrio operu, pa čak i krenuo da studira opersko pevanje, i naposletku postao obrazovani operski pevač. Pa je onda krenuo da objavljuje albume na kojima svira saksofon i peva, što nas je dovelo i do ovog koncerta na kojem je radio sve to isto u aktuelnoj trio formaciji.
Koliko god da je njegovo pevanje tehnički odlično i zaista zvuči kao da se radi o bilo kom drugom celebrity operskom pevaču, kao da je sve vreme lebdelo pitanje u vazduhu – čemu sve to? Ili što bi digitalci rekli – WTF! Red pevanja pa red sviranja, sve to je zvučalo kao da je Håkon Kornstad podlegao viralizaciji svoje muzike na tragu instagram/youtube senzacija uz prigodne marketinške slogane tipa „opera, but in a jazz way“, bez organskog srastanja sasvim različitih svetova. Sve to je legitimno i publika ga je odlično prihvatila, ali autor ovih redova će zadržati pravo da se prenerazi i zažali što Kornstad svoje operske ambicije nije ostavio za neke off projekte, za svoju dušu.
U kompletno instrumentalnim delovima Kornstad je zvučao suvislo, uigrano sa instrumentalno interesantnim bendom (harmonika, kontrabas), kompaktno i sofisticirano, ali sve to bi palo u vodu kad bi pustio glas da prostruji Vučjom dolinom.
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
Ožeži, Aarsete!
Gitarista Eivind Aarset, veteran skandinavskog džeza, poslednjih desetak godina dosta je sarađivao sa Janom Bangom i sličnim muzičarima te izdavao albume koji su često bili veoma ambijentalni, i gde je njegov svirački doprinos u diskretnom minimalističkom ključu. Njegov prošlogodišnji album „Phantasmagoria, or A Different Kind of Journey” kao da je predstavljao povratak Aarsetu iz “nultih” godina 21. veka, onog koji voli da svira energično i razigrano, koji ne beži ni od fjužn referenci u povremeno veoma virtuoznim soloima.
Na koncertu u Garani kao da je još podigao lestvicu energije, pa je sve bilo još brže, energičnije, rasviranije nego i na već poletnom albumu. Dao je Aarset sebi oduška, kao mladi muzičar kada shvati da je naučio da svira brzo, jako i žestoko, pa želi to da podeli sa svetom. Ovde se radi o muzičaru koji je već zagazio u svoje šezdesete i utoliko se radi o malom iznenađenju, ali svakako prijatnom. Njegovo raspaljivanje s dva bubnjara u ritam sekciji bilo je na drugi način prigodno i primereno vremenu i mestu, jer već je pala noć a temperatura se naglo spustila na nekih 10ak iznad nule. Uz Aarseta smo se dobro zagrejali i fokusirali na dešavanja na bini, sada već u prilično krcatom festivalskom prostoru.
Muzikalnost iznad svega
Trubač Mathias Eick je istančani melodičar. Njegove numere su kompaktne i premda obiluju “klasičnim” džez soloima, u prvom planu imaju ono što zovemo pesmom, s lepom temom u centru pažnje i njenom razradom koja zvuči prirodno sraslo i homogeno. Uz samog Eicka notu koncertu daje violinista Håkon Aase, koji je dobio i najviše prostora za soliranje – njegovo muziciranje je u tim razmahanim momentima podsetilo čak i na našeg Filipa Krumesa, a svakako je polazilo iz tradicije norveške violine (hardanger fiddle) i muzičara poput Nilsa Øklanda, ili Erlenda Apnesetha u novije vreme.
Koncertni kvalitet Mathiasa Eicka, uzevši njegov senzibilitet u obzir, nije u džezerskoj “ekstenziji” kompozicija već upravo u prepoznavanju i identifikovanju sa melodijom, koja ima svoj hook i pevljivost. A ovo ne pominjemo slučajno, jer je dobar deo koncerta Eick proveo upravo pevajući veoma melodično, tananim visokim vokalom. Često je provodio više vremena pevajući nego svirajući trubu, uz mali sint tik ispred mikrofona, pa je u takvoj konstalaciji podsećao čak i na Toma Yorkea iz Radioheada. Njegov individualni kvalitet je muzikalnost ispred virtuoznosti, a u idejnom smislu ljubav, toplina i briga kao lajtmotivi naziva numera, često posvećenih članovima najuže porodice i roditeljima.
Post festum
Za razliku od nekih prethodnih godina, valja pohvaliti činjenicu da je satnica ipak bila koliko-toliko primerenija ne-mladoj publici, pa je poslednji koncert počeo tek koji minut iza ponoći – a sećamo se i izdanja na kojima su koncerti trajali skoro do jutra. Pa ipak, zarad odmora pred sutrašnji povratak propustili smo koncert Pera Mathisena. Temperatura se u tom trenutku spustila skoro do nule, što nas je zateklo i ostavilo u čudu ma koliko da smo bili upućeni u klimatske prilike, u rumunskim brdima kod Garane.
Otkako smo prvi put posetili ovaj festival, u Rumuniji je osnovano još nekoliko džez manifestacija koje na različite načine baštine svoju lokaciju, bilo da se radi o Smida Jazz Festivalu u prirodi ili Jazz at Bran Castle u atrijumu Drakulinog zamka. Pa ipak, Garana Jazz Festival ne samo da opstaje već je učvrstio svoju poziciju i stekao zavidnu evropsku reputaciju. Uprkos tehničkim manjkavostima, specifičan odnos prirode, ležerne atmosfere i izuzetnih koncertnih imena u ECM/ACT izdavačkom ključu, dovoljan je da poželite da se vraćate iznova.
By 
