Garana Jazz Festival 2024: Tord Gustavsen, Bog, i umetnost kao takva

Mesto: Garana, Rumunija / Datum: 11. jul 2024. / Foto: Nikola Marković / Video: Monika Husar

Kada je ranih dvehiljaditih Tord Gustavsen prvi put dolazio u Srbiju, za sobom je imao tek par albuma objavljenih za ECM Records. Premda je bilo očigledno da je njegova muzika za klavirski trio otelotvorenje svih uobičajenih, popularnih vizija o „skandinavskom džezu“, ili „ECM-ovskom džezu“, pa samim tim predodređena i za relativan tržišni uspeh, u tom trenutku Gustavsen je još uvek bio tek jedan od nekolicine sličnih muzičara iz ove niše.

Tokom godina se njegov stil razvijao i kroz proširene postave (sjajni albumi sa saksofonistom Toreom Brunborgom), kao i kroz pronalaženje novih načina interakcije unutar bazičnog trija, ali istovremeno ostajući u domenu delikatnog, istančanog pijanističkog džeza. Kombinujući arhetipske molske teme i specifičan skandinavski pristup spiritualnom kroz revitalizaciju norveških tradicionala, uspeo je da se izdigne na sam Panteon evropskog pijanističkog džeza i ECM etikete kao muzičkog univerzuma za sebe.

Zbog svega toga – ali i lične emotivne vezanosti za njegovu muziku – koncerti Toda Gustavsena su piscu ovih redova poput malih hodočašća, događaja koji se ne smeju propustiti ako se već dešavaju u blizini. Garana Jazz Festival u Rumuniji je već godinama jedan od omiljenih festivala naše redakcije, na svega 3-4 sata vožnje od Beograda, pa razloga za premišljanje nije bilo.

Doslovno i figurativno osveženje

Dolazak u rumunske planinske predele donosi i neznatno, ali veoma prijatno osveženje u odnosu na 40+ sa vrelog beogradskog asfalta. U ograđenom prostoru u sred Vučje doline, sve je u starom dobrom prepoznatljivom stilu – umesto klasičnih stolica ili otvorenog prostora tu su balvani poređani u neobavezne, asimetrične redove, a novo je samo to što većina posetilaca dolazi sve bolje opremljena, uglavnom sa platnenim sklopivim stolicama koje okupiraju skoro polovinu auditorijuma. Mnogi dolaze porodično, ili sa kerovima, što daje prijatan kontrapunkt uobičajenoj „ozbiljnosti“ džez koncerata.

Vest koja (ne) menja sve

Čim smo ušli u koncertni prostor, srećemo našeg legendarnog fotografa el gvojosa – tu je sa internacionalnom ekipom ljubitelja džeza i novinara, među kojima je i slavni Thomas Conrad. Nekoliko koraka dalje je naš stari znanac Paul Tutungiu, čovek sa mnoštvom funkcija na rumunskoj džez sceni – od distribucije ECM i ACT izdanja za tamošnje tržište, do učestvovanja u određenim organizacionim segmentima više festivala. Nakon što smo mu rekli da smo ciljano došli na koncert Tord Gustavsen Trija, odmah je rekao da će morati da nas razočara – basista nije uspeo da uhvati let tako da ćemo ovde gledati „samo“ duo. Koliko god da se Paul sneveselio, moje poverenje u Torda je bilo bezgranično i bio sam uveren da će koncert biti baš kako treba.

Intro

Dok se pripremamo za (nama) glavni događaj večeri, na velikoj bini nastupa trio Amiira koji čine klarinetista/saksofonista Klaus Gesing, basista Björn Meyer i bubnjar Samuel Rohrer. Potonja dvojica bili su tokom proteklih decenija članovi brojnih ECM postava, koje dominiraju programom festivala u Garani, pa je i otvaranje festivala njihovim koncertom bilo sasvim prirodno. Premda u njihovom izrazu čujemo stilske odjeke brojnih poznatijih postava (poput Nika Bartscha, Wolferta Brederodea, itd.), kroz ovaj trio kao da provejava i određeni lagodan odnos prema serioznosti ECM nasleđa. Nema insistiranja na preciznoj strukturi kompozicija i aranžmana, introspektivnim soloima, već je koncept razuđeniji i otvoreniji ka bržem tempu, pa čak i strukturi džem sešna u određenim momentima.

Dok je nekih ranijih godina i sam Garana Jazz Festival bio lagodan, ali spram satnica i rasporeda nastupa muzičara koji bi se otekli do duboko u noć, ove godine je sve išlo u nemački preciznom stilu. Program je počeo zaista oko najavljenih 19h, a Tord Gustavsen i Jarle Vespestad su već u 20:30 bili na bini, nakon što ih je najavio ranije pomenuti Paul Tutungiu.

Moćno od starta

Pored činjenice da je ovo jedan od retkih nastupa Tord Gustavsen dua, radi konteksta valja reći da je poslednji album trija “Opening” objavljen 2022. godine, te da se ne može govoriti o nekakvoj koncertnoj promociji odavno aktuelnog izdanja. I to onog na kome je u bendu debitovao novi, ovde odsutni basista Steinar Raknes. Utoliko nije bilo čudno da je Tord krenuo snažno sa dobro poznatim i ne toliko novim hitovima, kao što je uvodna “Right there” sa albuma “Extended Circle” (2014), koju je pratio uzbudljivi tradicional “Ingen vinner frem til den evige ro” sa albuma “The Other Side” (2018).

I kakav je to početak bio! Ako je i bilo nekih sitnih bojazni kako će bez basiste, one su u startu raspršene. Štaviše, moglo bi se reći i sasvim suprotno – nekoliko stotina ljudi koji su došli na ovaj koncert, imali su ne toliko čestu i vrlo ekskluzivnu priliku da čuju Torda Gustavsena u izdanju koje iskače iz šablona i tera dvojicu muzičara da isplivaju iz sigurne zone, pruže još više, pronađu nove kreativne puteve da iznesu svoje muzičke ideje. To se odnosilo kako na samog Torda koji je bio u prilici da još više improvizuje i solira, tako i na interakciju dvojice muzičara, koja je ovde zadirala i nagoveštaje apstraktnog, slobodnijeg stila atipičnog za Gustavsenov brend.

Gustavsen se između numera osvrnuo na situaciju sa “nepotpunim” bendom i rekao da im je te večeri treći član “Bog, ili umetnost kao takva”. Pa iz toga možete da zaključite dosta o njegovom odnosu prema egu, duhovnosti, i svim onim “sporednim stvarima” koje čine nečiju umetnost velikom.

Video: Monika Husar

Otkrivanje i otkrovenje

Recimo još i ovo: god da su svi u triju odlični improvizatori, njihove numere i u solističkim deonicama zvuče dovoljno prepoznatljivo. Čak i ako se pojedinac razmaše, ostali drže uzde, daju strukturu onom koji improvizuje, a melodije i teme provejavaju kroz čitavu numeru. Ovde je napušten i taj sigurni teren, što je bilo posebno upečatljivo u još jednom, možda i najvećem hitu “Eg Veit I Himmerik Ei Borg” sa albuma “Extended Circle” . Studijska verzija takođe ima veoma dugačak uvodni deo na kome svira samo trio pre nego što se melodijski uključi Tore Brunborg na saksofonu; ovde je taj intro apstrahovan do granica slobodnog džeza, gde je tek nakon nekoliko minuta Gustavsen slušaocima ponudio fragmente teme. Ekstatična kulminacija na saksofonu ovde je zamenjena raskošnom, energičnom improvizacijom na klaviru i slojevitom interakcijom Gustavsena i Vespestada.

Ovaj je bubnjar svoj dodatni doprinos na koncertu dao izvanrednim, gustim tkanjem na činelama, čime je postigao dvostruki efekat. Zvuk je bio još složeniji nego inače, ali tako da ni u jednom trenutku ne nadjačava Gustavsena niti vodi bend u smeru pojačane dinamike radi kamufliranja bas deonica. Ovo naposletku nije bio koncert na kome se Gustavsen i Vespestad trude da pokriju nedostatke, već nastup na kome ističu sve svoje, pa i one ponekad skrivene ili zanemarene kvalitete.

Tiha legenda

Da se vratimo na početak – ako je Tord Gustavsen bio prvo jedan od “tipičnih skandinavskih džezera”, pa potom “prestižno ime ECM etikete”, danas ili u najskorijoj budućnosti, mogao bi da pretenduje na status legende. Jasno je da se ne radi o pijanisti ekspresivne harizme kakvu imaju Keith Jarrett, Chick Corea ili Herbie Hancock, te da u tom smislu ne govorimo o mogućoj globalnoj popularnosti kakva je rezervisana za američke džez zvezde. Njegova harizma dolazi iznutra, iz tzv. nutrine, a rezultuje u muzici koja je lišena ega i trivijalnosti sviračkog spektakla.

U vremenu u kome živimo, u kome sve više pobeđuju glasni i bahati, Tord Gustavson je ne samo pijanista koji stvara divnu muziku, već i umetnik koji nas fundamentalno oplemenjuje.