By 
Ideja da se osvrnem na ovaj nepobitno bitan album, spontano se javila kada sam nedavno došao u posed njegovog vinilnog izdanja, koje je, doduše tek 1980, ovdašnjoj publici podario PGP RTB. Selekcija izdanja ove kuće, što je već poznato, prilično je diskutabilna; i dok je barem 60 procenata otpadalo na novokomponovanu narodnu muziku (o studijskim terminima da i ne pričamo), ova kuća je srazmerno solidan deo asortimana znala da posveti džezu. Ako je Jugoton u bivšoj državi na sebe preuzeo izdavanje skoro pa svih relevantnih rok izdanja, PGP je , verovatno pokušavajući da se ”opere” od jurcanja za tiražima, koje su mahom obezbeđivali narodnjaci, probao da postavi umetničku kontratežu svojom odabranom džez ponudom. Svetolik Jakovljević, koji nas je nedavno u okviru Jugotonove izložbe slikovito vratio u svoje uredničke dane u PGP-u, kao i uvek za vreme svog mandata (ovde u ulozi recenzenta), potrudio se da na omotu ploče pruži informativni tekst, kako o samom Bensonu, tako i okolnostima nastanka ovog albuma. Benson je već nekoliko godina, međutim, bio u vodama koje sa izrazom na ovoj ploči nemaju previše dodirnih tačaka, a godinu dana ranije zagrebačka izdavačka kuća Suzy je već, objavivši Bensonov dupli koncertni album ”Weekend in L.A.” adekvatno ispratila transormisanje gitariste i , sada već primarno pevača, u zvezdu popularne muzike.
No, okolnosti su te 1968, kada je 25-godišnji Benson, već na glasu kao izuzetan džez gitarista, potpisao za kuću A&M, bile drugačije. Nakon smrti Wesa Montgomeryja i tri finansijski vrlo uspešna albuma za pomenutu kuću, iskusnom producentu i prevejanom menadžeru Creedu Tayloru odmah je sinulo ko bi mogao da bude adekvatna zamena. Oko Bensona je okupljena skoro pa identična ekipa na čelu sa aranžerom Donom Sebeskyjem i snimateljem Rudyjem van Gelderom, a formula je već ležala na stolu – gudači, ženski prateči vokali i standardi i poznati savremeni pop hitovi; formula, koju je Taylor nedugo potom kroz svoju sopstvenu izdavačku kuću CTI, znalački balansirajući između komercijanog i umetničkog, doveo do savršenstva. No, Benson nije bio ”lak zalogaj”. Već na tragu sopstvenog izraza, rešio je da ni malo ne žrtvuje svoju autentičnost na račun podilaženja bilo kome, te je ”Shapes of Thing to Come” postao zapravo idealna uvertira za jednu veliku karijeru, (u tom momentu bi se reklo samo) džez gitariste. U narednim godinama za CTI je, istna, Benson izdavao ploče koje su ga svirački suvereno postavljale na tron među gitaristima u džez svetu (apsolutna preporuka je album ”Beyond the Blue Horizon” gde Benson u maloj formaciji izvodi zaista teško dostižne bravure). Međutim, ”Shapes of Thing to Come” je bitan u pogledu pružanja jasne slike o Bensonu kao muzičaru koji je potpuno zavladao sopstvenim izrazom, ali sve u želji da svoje superiorno instrumentalno umeće podredi muzici.
Album otvara opušteno džemovanje u fanki/soul maniru – ”Footin’ It”, koje nagoveštava Bensonov jasan otklon od uticaja svog dojučerašnjeg heroja Wesa Montgomeryja – čak i pri korišćenju oktavnog sviranja i blok-akorada koji su Wesov zaštitni znak, jasno je da pred nama imamo instrumentalistu drugačijeg senzibiliteta i ‘ćoškastijeg’ izraza. Priča se ”zakuvava” na naslovnoj kompoziciji, gde Benson dozvoljava sebi eksperimentisanje sa varitone-prekidačem i lepljenjem ubrzanih nasnimanih fragmenata. Ritmička i melodijska superiornost gitariste, jasno je, najbolje se ispoljava u komadima oslobođenim bremena Sebeskyjevih gudača, te u naslovnoj i narednoj ”Chattanooga Choo Choo” Benson i njegov u to vreme stalni orguljaš Charlie Covington pokazuju iskrenu radost u svakom pruženom momentu slobode i ekspresivnosti. Najuspeliji aranžerski zahvat na ploči, koji kombinuje duvačku sekciju i gudače, svakako je zabavni tretman kompozicije ”Don’t Let Me Loose This Dream” Arethe Franklin, dok najimpresivniji gitarski momenat ide na račun Bensonovog (jednog od dva) originala ”Shape of Thing That Are and Were”. Uvodeći tradiciju minulog i aktuelnog R&B i soul senzibiliteta u nepredvidiv džez idiom, kroz neobično grupisanje nota izmešteno iz konvencionalnih metričkih struktura, te neobično korišćenje blok-struktura, a sve to krajnje artikulisano i muzikalno, Benson je u tom trenutku sviranje tradicionalne džez gitare pomerao na novi nivo. Album zatvara rasvirana verzija, u tom momentu još aktuelnog hita Monkeesa ”Last Train to Clarksville” (iliti ”Zadnji voz za Čačak”). Vredi pomenuti da na dve,odnosno tri kompozicije gostuju tadašnji članovi Miles Davis Quinteta, pijanista Herbie Hancock (putpuno neprimetna rola) i basista Ron Carter. Na albumu kvintata ”Miles in the Sky” par meseci pre ovog snimanja učestvovao je i Benson.
PGP RTB, poznat u to vreme po ne preteranoj revnosti kada su u pitanju tehnikalije, koje se tiču same izrade vinila (korišćenje recikliranih sirovina, lošeg granulata, loša priprema…), pa čak i kad su u pitanju potencijalno audiofilski primerci, recimo ECM izdanja, koja su u to vreme zastupali , u slučaju ovog izdanja ipak prolazi sa solidnom ocenom. I pored korektnog Jakovljevićevog informativnog teksta, aljkavost se ogleda o informacijama o muzičarima, koje se odnose na samo jednu stranu ploče. No, pretpostavimo da zahtevi prosečnog konzumenta nisu išli u najfinije detalje, te da je isti bio srećan i samom činjenicom da u lokalnoj prodavnici može da nabavi ploču koja zaslužuje status klasika, a koji i dan danas ponosno opravdava.
Numere: Footin’ It, Face It Boy, It’s Over, Shape of Things to Come, Chattanooga Choo Choo, Don’t Let Me Lose This Dream, Shape of Things That Are and Were, Last Train to Clarksville
Muzičari: George Benson – gitara, vokal, Ron Carter – bas, Richard Davis – bas, Herbie Hancock – klavir, Hank Jones – klavir, Idris Muhammad (Leo Morris) – bubnjevi, Charles Covington – orgulje, Jack Jennings – udaraljke, vibrafon
By 
