Giuseppi Logan – The Giuseppi Logan Quintet (Tompkins Square)

Ozbiljno, to je bilo pre četiri i po decenije. Coltrane i Ayler su još bili živi. Cassius Clay je osvojio svoju prvu titulu a zatim promenio veru i ime. In a Silent Way se još krčkao u Milesovoj glavi. Sun Ra će izdati Nothing is i Strange Strings tek iduće godine.

Između dva Loganova albuma, dakle, prošla je čitava istorija. Istorija popularne muzike, popularne kulture, džeza, borbe za građanska prava, istorija koncepta kraja istorije i njemu, ironično, posledičnog rebalansa snaga u svetu i ekonomske globalizacije. Šta je Logan za to vreme radio? I mi bismo voleli da znamo!!

Loganu se trag gubi već krajem šezdesetih, posle saradnji sa Billom Dixonom, Byardom Lancasterom i Roswellom Ruddom. Dugo se nije znalo gde je i šta radi, osim što se nagađalo da radi puno narkotika po čemu je bio poznat šezdesetih godina. U ovom intervjuu iz 2003. godine Milford Graves veli da je Logan možda još uvek živ i da neki ljudi tvrde da su ga sreli u Harlemu.

A onda, kao što je pre koju godinu Henry Grimes izronio iz trodecenijske opskurnosti tokom koje nije svirao kontrabas niti radio skoro išta više sem preživljavanja (kada su mu pokazali Aylerov CD na kome i on svira njegov komentar bio je „Aha, dakle tako izgleda CD. Čuo sam da postoje ali ni jedan nisam video“), tako se i Logan pojavio niotkud, otkriven i prepoznat od strane članova jedne hrišćanske misije u Njujorku. Ovaj intervju postovan na sajtu misije 2008. godine prilično jasno pokazuje bar dve stvari (pored toga da su hrišćanski misionari ekipa od koje pošten čovek ume da se naježi): 1) Logan je veseli, blebetavi deda koji priča nerazumljivo i smeje se sopstvenim šalama o psihijatrijskim ustanovama koje je pohađao i narkoticima što ih je jeo decenijama i 2) Logan i dalje svira saksofon poput anđela.

Naravno, anđeoska svirka u parku za slučajne prolaznike koji bi mu bacili koji dolar je lepa stvar, ali krajem 2009. godine oko Logana će se okupiti kvintet sastavljen delom od saradnika iz šezdesetih a delom od poštovalaca. Za sada, kvintet je nastupao u Njujorku, a može se čuti i na ovom albumu.

Lako bi bilo zamisliti barem dva scenarija: 1) Album je zapravo napisan i aranžiran od strane ostalih članova orkestra a Loganovo ime (i svirka) su tu samo zarad kurioziteta = reklame. 2) Album je napisao Logan, ali umesto trijumfalnog povratka među žive u pitanju je neinspirisana, antiklimaktična ploča prežvakanih, arhaičnih formula.

U stvarnosti, desio se treći scenario: Logan je napisao pet od osam kompozicija na ploči (ostalo su standardi) i u pitanju je apsolutni, ničim ukaljani trijumf.

Ovaj album je pravo malo slavlje nadahnuto napisanog, minuciozno aranžiranog hard-bapa što se preliva u uglađene kul forme kakve je svojevremeno provlačio recimo Sonny Clark. Steppin’, koja ploču otvara, oseća se jako udobno u svojoj sving kolevci dok Logan predvodi opuštenu modalnu svirku. Njegovo soliranje je ležerno ali u svakoj pojedinačnoj noti ubedljivo, sa tonom koji je mekan poput somota a prodoran poput lasera.

Matt Lavelle na bas klarinetu i trubi i saradnik iz šezdesetih, Dave Burrell na klaviru, tokom celog albuma harmonski dopunjavaju Logana i dokazuju se kao moćni saradnici sposobni da uhvate Loganovu ležernost i u okviru nje sjajno improvizuju. Burrell posebno zvuči inspirisano sa svojim konstantnim sviranjem pored harmonije i ritma, koje kompozicije produbljuje umesto da ih minira. Loganove pesme su moćna kombinacija odmerenosti i entuzijazma, a njegove interpretacije standarda najbolje sažima strastvena, romantična verzija Arlenove Over the Rainbow.

Loganov povratak u studio dao je skoro besprekornu ploču klasične, ali vrhunski sveže improvizacije, na dijamantski čvrstom hard-bap skeletu koga grade Francois Grillot na kontrabasu i Warren Smith na bubnjevima (koji je, kad smo već kod toga, godinu dana stariji od Logana!!). Čak ni kompozicija što album zatvara, Love me Tonight, na kojoj Logan peva i pokazuje koliko zapravo mnogo godina ima, ne uspeva da naruši atmosferu nesputane radosti i uživanja u stvaranju vrhunske, vrhunski žive džez muzike. Nadajmo se da Loganu neće biti potrebno još četrdeset i pet godina da snimi sledeći album.

Giuseppi Logan – saksofoni, klavir, glas

Matt Lavelle – truba, bas klarinet

Dave Burrell – klavir

Francois Grillot – kontrabas

Warren Smith – bubnjevi