Iz programa ovogodišnjeg džez festivala u Novom Sadu, izdvajaju se imena dva muzičara od čijih nastupa će i zavisiti uspešnost ove manifestacije. Jedan od hedlajnera je basista Ron Carter, ali se kao verovatno najveći festivalski događaj očekuje koncert trija kubanskog pijaniste, kompozitora i aranžera – Gonzala Rubalcabe.
Prodor na svetsku scenu započinje krajem osamdesetih saradnjom sa velikanima džeza: basistom Charliejem Hadenom, bubnjarima Paulom Motianom i Jackom DeJohnetteom. Devedesetih objavljuje dva izuzetna albuma: Discovery: Live at Montreux i The Blessing. Na njima Gonzalo pokazuje svoje viđenje Monka, Billa Evansa, Colemana, ali i tradicionalne karipske muzike.
Za razliku od Panamca Danila Pereza koji nadgrađuje Monka, Rubalcaba ne skriva da je njegov uzor Gillespie, kome odaje omaž na CD-u Diz, svirajući znamenite A Night in Tunisia i Con Alma. Gillespie kao inspiracija nimalo ne čudi (i sam je dovoljno u mladosti bio inspirisan afro-kubanskim ritmovima i utkao ih u džez) – dovoljno je poslušati njegovo gostovanje u Havani 1985. godine i razumeti neumitnost njegovog uticaja na tada dvadesetdvogodišnjeg Rubalcabu.
Pijanista sa Kube karijeru, kao i saradnju sa Hadenom, nastavlja kroz rad na nizu projekata ovog kontrabasiste, ali i snimanjem svog CD-a Imagine 1993. godine – inspiracija je istoimena kompozicija Johna Lenona. Gonzalo improvizuje po osnovnoj Lenonovoj ideji, dajući joj novu i kompleksniju dimenziju.
Krajem devedesetih čini zaokret sa Inner Voyage, dokazujući se kao kompozitor. Trio koji je predvodio Rubalcaba činili su još saksofonista Michael Brecker i basista Jeff Chambers. Inner Voyage je bio nominovan u konkurenciji džez albuma godine za prestižnu nagradu Grammy, ali je zaslužio tek 2002. godine na Hadenovom Nocturne. Iste godine dobija i Grammy za najbolji album latino džeza – Supernova.
Rubalcaba se ovim izdanjem vraća Karibima, muzika se oslanja na tradiciju, ali sa posebnom emotivnom dimenzijom. Nakon toga, Rubalcaba nanovo istražuje svet, uz poštovanje vrednosti koje nameće klasični džez, i 2008. godine snima za Blue Note. Avatar bi se najednostavnije mogao predstaviti kao fuzija ideja Tristana, Blakeya, Shawa, Horacea Silvera, a sve spojeno u maestralnoj novoj redefiniciji muzike Gonzala Rubalcabe.
Najnoviji solo pijanistički album naslovljen je Fe’ (Faith). Petnaest numera u kojima Rubalcaba svoj muzički izraz oslanja na inspirativne tačke koje su blago rečeno nespojive: Kubu, svoju decu, Coltranea, Gershwina, Milesa Davisa i iznova, kao večita inspiracija – na Gillespieja.
Muzika je stalno na ivici koncertne muzike i džeza, priklanjajući se jednom ili drugom carstvu. I sam Rubalcaba je naizmenično koncertni mestro i opaki džezer. Tehnika kojom se služi je sve ono što znamo od ruskih klasičara i Fatsa Wallera, preko Arta Tatuma i Lennieja Tristana do Monka. Tu su vodopadi od tonova koji vode do bujica, nasuprot njima eto i pojedinačnih nota odsviranih sa pauzama koji dižu napetost kod slušaoca, tišina, snažna leva ruka u koordinaciji sa nezaustavljivom desnom, disonantni akordi… i ono što najviše odvaja Rubalacabu od mnogih drugih koji su se držali već oprobane forumule, a to je specifičan ritmički osećaj.
Kompozicija Maferefun je kompleksan i liričan Rubalcaba, njegove posvete/slike dve kćeri i sina su kompozicije premijerno izvedene još na albumu Inner Voyage, dok je Derivado 2 šetnja od emocija Billa Evansa do razložene raspojasanosti Cecila Taylora. I to je moguće kada svira virtuoz.
Rubalcabine varijacije na muziku ponekog od velikana džeza posebna su priča, možda zgodan “štof” za muzikologe. I u sredini unutrašnjeg monologa je Kuba i kompozicija Oro, u kojoj je karibski hot ritam odvojen oštrim klavirskim pasažima. Kuda god da se krene, uzvodno ili nizvodno po muzici, nailazi se na sijaset različitosti, sa težinom za slušanje koja će poneke naterati da nakon jednog ili dva preslušavanja materijala odustanu, zaspu ili ovaj album proglase neshvatljivom klavirskom monotonijom.
Rubalcaba i Fe’/Faith je spoj naizgled nespojivih tehnika, misli i inspiracija. KAompletan i kompleksan muzički izraz odsviran od strane već iskusnog pijaniste, rasterećenog komercijalnih težnji (prvenac je Rubalcabe kao nezavisnog izdavača). Klaviru se može prići “klasično pijanistički” ili kao džezu, gotovo perkusivnom instrumentu. Rubalcaba je uspeo da oba ova pristupa svede u jedinstveni tok i iznađe svoju varijaciju po kojoj ga raspoznajemo.
.
s Mattom Brewerom na kontrabasu i Marcusom Gilmoreom na bubnjevima, 28. 1. o.g., g. Rubalcaba jest natuknuo čitavu liniju subverzivne pijanističke škole, ali i mpresionističke, koju nikad ne bih bio očekivao od njega. Bar je dostad ja nisam bio čuo: i Tristano, i Monk, i Misha, i Powell… A Brewer je solirao Bachove etide… Neobičan koncert, http://www.soundguardian.com/soundguardian/izvje%B9taji/trio-gonzala-rubalcabe-nastupio-u-lisinskom/