Gradac o džezu

Kada se pojavi nova žanrovska publikacija tamo gde je malo očekujem, često mi s javi neobična mešavina skepticizma i radoznalog uzbuđenja. Priznajem da nemam poverenja kada vidim imena za koja nisam navikao da se bave dragim nam žanrom, ali se ujedno i nadam da ću momentalno biti razuveren, pa samim tim i obradovan pročitanim. Istina, nije baš ni odstupanje od teme kada časopis „za književnost, umetnost i kulturu“ objavi nešto o džezu, tim pre ako se radi o – s izuzetkom par tekstova (urednika broja) Milena Alempijevića – o sve samim prevodima pisanja relevantnih autora iz istorije džez kritike i publicistike.  Imena Garyja Giddinsa, Stanleya Croucha, Nata Hentoffa, Teda Gioie… već u startu garantuju izvestan kvalitet, pa je još ostalo da vidimo koji su tekstovi probrani i kako su tematski poređani kroz časopis.

Nakon podrobnog čitanja kompletnog broja, reklo bi se da nema nekog posebnog reda niti predumišljaja u izboru tekstova, sem poriva da se napravi širok stilski i tematski zahvat. Mada bi Alempijevićev uvodnik i Giddinsov članak „Kako to da džez nije mrtav“ mogli nagovestiti bavljenje opštim pitanjima o mestu i ulozi džeza nekad i sad, već nakon nekoliko tekstova stekao sam utisak da ovaj broj časopisa itekako lepo komunicira sa različitim sojevima čitalaca. Pa i sa onima koje zanimaju specifičnije teme.

Recimo, jako me je zaintrigirao Gioin članak „Dosada i džez“, koji preispituje naše ustaljeno promišljanje džeza kroz intelektualne kategorije i (preterano) poštovanje žanra, koje negira elementarni organski doživljaj muzike. Erik Hobsbawn, pak, u tekstu „Muzičko dostignuće“, sa sasvim suprotne strane pokušava da obezbedi kredibilitet džezu postavljajući ga u vrednosni sistem drugačiji od onog (krutog) koji vlada u svetu klasične/ozbiljne muzike. Tu su, potom, priče sasvim intimne, one koje rasvetljavaju džez život kroz individualne slučajeve, kroz pojedinačno vodeći do opštosti –  priča o muzičkom obrazovanju u kreolskom Nju Orleansu, džezerima u Getu, pa u Njujorku za vreme rata, nezaobilaznim narkoticima u cvatu baperske ere, baronici Pannonici de Koenigswarter, čuvenoj muzi i pokroviteljki džezera…

Broj se prostire na oko 200 strana, sitnog fonta, u dva reda po strani – materijala ima za dugo i pažljivo čitanje. Sve teme su odlično odabrane, napravljen je pravi balans „ozbiljnih“ i malo relaksiranijih tekstova, prevodi su veoma dobri… ukratko, ovo tematsko izdanje o džezu je odlično čitalačko iskustvo za ljubitelje žanra na različitim nivoima obrazovanja i interesovanja. Toplo preporučujem.

Tekstovi:

• Milan Alempijević – Džez, nežnost i snaga
• Gary Gidins – Kako to da džez nije mrtav?
• Eric Hobsbawn – Muzičko dostignuće
• Stanley Crouch – Džez kritika i njen uticaj na umetničku formu
• Ted Gioia – Dosada i džez
• Christopher Wilkinson – Muzičko obrazovanje u kreolskom Nju Orleansu
• Arnold Shaw – Rat stiže u 52. ulicu
• MIke Zwerin – Svingeri iz geta
• Donald L. Maggin – Afrokubanska revolucija u džezu
• Marshall Stearns – Osvajanje džeza
• Nat Shapiro & Nat Hentoff – Slušaj ka’ ti pričam/ O problemu s narkoticima
• Duke Ellington – Muzika je moja ljubavnica
• Francis Marmande – O polu, bojama i telu
• Nadine Koenigswarter – Nika
• Art Lange & Nathaniel Mackey – Istog trenutka/Džez u poeziji i prozi
• Sara Villa – Džez i bit generacija
• Bruce Crowther & Mike Pinfold – Visoko je mesec
• Krin Gabbard – Izrugivanje falusa/ Načini predstavljanja džez trube
• Milen Alempijević – Od Stepina Fečita do crne princeze/ Džez i animirani film
• Jean-Pierre Criqui – Nekoliko fotografija pod svetlima džeza