Gramofonija: Bora Roković

Na albumu “Nona” Bore Rokovića najpre se uočava da je muzička produkcija RTB-a, naročito na polju džeza, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih uhvatila korak sa svetom, kako u tehničkom tako i u tehnološkom smislu. O tome svedoči širina tembralne palete zastupljene u Rokovićevim delima, koja obuhvata akustični i električni klavir, bas gitaru, big bend i kamerni gudački ansambl, što nije bila retka pojava na evropskoj džez sceni toga vremena. Ovi instrumenti su veoma kreativno upotrebljavani, te način i intenzitet sa kojim sudeluju već otkriva izgled muzičke strukture Rokovićevih ostvarenja.

Ne može se reći da su orkestraciona rešenja na ovom albumu inspirisana tradicionalnim postupcima, naročito kada je reč o gudačkom ansamblu koji gotovo da nalikuje pratnji kakvih Hemond orgulja. S druge strane, posmatrajući makroplan kompozicija u kojima su gudači zastupljeni, može se uočiti da upravo ovakvim javljanjem oni čine kontratežu veoma «razmahnutom» big bendu.

Na sličan način kontrastiraju i solisti na ovom albumu. Furioznim i efektnim solima Milivoja Markovića i Stjepka Guta, suprotstavlja se Rokovićev pristup klaviru, koji tokom solo-nastupa daje sintetizu ideja cele kompozicije, krećući se stazama Telonijusa Monka i Bila Evansa.

Slušaocu zainteresovanom za istoriju elektronskih zvukova svakako će imponovati način na koji je projektovan tembr Rokovićevog električnog klavira. Pijanista je uspeo da ideju kojom pristupa akustičnom klaviru, prevede na tada još prilično rasprostranjen jezik električnog instrumenta, što je rezultiralo složenim vertikalama koje nije uvek lako frekvencijski definisati bez devijacija. Gudački korpus je izrađen po uzoru na sentimentalne filmske partiture bogate baršunastim srednje-visokim frekvencijama, što gotovo ironično kontrastira jarkom i prodornom big bendu naročito u tuti rifovima.

Autor emisije je Milan Milojković.