Gregory Porter: Liquid Spirit (Blue Note)

Gregory Porter je, po svemu, čudna pojava u svetu današnjeg džeza. Bivši ragbi igrač koji je pred kraj četvrte decenije svog života objavio debi album, odmah nakon toga je ušao u konkurenciju za Grammy nagradu kao najbolji džez vokal u tekućoj godini (album “Water” iz 2010.). Sledeće ostvarenje (“Be Good”, 2012.) bilo je u konkurenciji za najbolji tradicionalni R&B album već spomenute nagrade. Dok se današnji mladi muzičari pojavljaju kao bivši studenti prestižnih džez akademija, ovaj Afro-Amerikanac deluje kao odbegli soul star iz 1971. godine – godine svog rođenja.

Iako vrlo jasno ukorenjen u tradicionalnom džezu, Gregory ne krije šta sve duguje bogatoj gospel, soul i bluz tradiciji. Prva lektira su mu bile ploče Nat King Colea iz kolekcije njegove majke, da bi kasnije našao inspiraciju u albumima Sama Cookea, Marvina Gayea, Donnyja Hathawaya ili Curtisa Mayfielda.

Prva dva albuma Gregory Porter je objavio za izdavačku kuću Motéma, ali svima je već bilo jasno da će se neko od ‘’velikih’’ uskoro umešati u igru. Agilni Don Was, koji je prošle godine došao na čelo Blue Notea, očigledno nije želeo da propusti priliku, tako da je maja ove godine ozvaničen ugovor. Sjajne kompozicije sa albuma “Water” i “Be Good” bile su više nego dobar zalog da ni budući autorski rad neće biti promašaj.

.
Album “Liquid Spirit” se zvanično pojavio 17. septembra u Americi, dve nedelje ranije i u Evropi. Zadržana je sjajna ekipa sa prethodnog albuma. Vrlo pametna odluka u skladu sa idejom da se stvori velika i moćna ploča, žanrovski mešovita, ali vrlo organska i tradicionalna u svojoj osnovi, kakvih je na današnjem muzičkom tržištu malo. Cinično bi moglo da se kaže, još jedno mlaćenje para na retro priči. Što se mene tiče, istina je daleko od toga.

Producent Brian Bacchus namestio je savršen balans između toplog baršunastog baritona (nije novinarska fraza) Portera i ostalih instrumenata. Sve u zvuku odiše neverovatnom prirodnošću, sa tek povremeno čujnim reverb efektom na vokalu. Za mesto realizacije, pažljivo je odabran njujorški Sear Sound studio, sa svojom raritetnom I kvalitetnom opremom.

A sada nešto i o samom delu.  Predivna “No Love Dying” otvara album i odmah zakucava svojom “deep soul” emocijom. Dostojno najvećih majstora soula. Naslovna ”Liquid Spirit” stiže na već pripremljen teren. Jasno se čuje gospel, a energija pršti na sve strane. Prva kompozicija koju ne potpisuje Porter je “Lonesome Lover”, posveta velikom bubnjaru Maxu Roachu i njegovoj ženi Abbey Lincoln, legendarnoj džez vokalnoj divi. Ritam sekcija briljira.

Prvi klavir-vokal duo je balada “Water Under Bridges”. Jednostavno i zanosno. I kad pomislite da ne može bolje, stiže prava čarolija u vidu pesme “Hey Laura” – ljubavna drama u kojoj dolazi do izražaja Gregoryjev pripovedački dar ulepšana je divnim solom na saksofonu.

Kritika sveta savremene muzičke industrije stiže u pesmi “Musical Genocide”. Porter nam poručuje: ‘’Give me a blues song/Tell the world what’s wrong/And what about gospel singer, heavenly messages of love?/And the soul man with your heart in his hand/Singing his stories of love and pain’’. Jasan apel, sjajno aranžerski upakovan uz učešće svih muzičara iz sastava. Drugi klavir-vokal duo je “Wolfcry” u kojoj čujemo svu raskoš Porterovog glasa. Jasno je da samo najveći mogu ovako da pevaju.

.

Drugi deo albuma otvara “Free”, pesma sa snažnim socijalnim tekstom o siromašnim roditeljima koji pokušavaju da zarade za bolju budućnost svoje dece. Bluz momenat i vrištavi solo na saksofonu što priziva u svesti sliku vlažnih jeftinih udžerica. Posle buke i besa, stiže još jedna balada, “Brown Grass”. Gregory nam divno priča o tome kako čovek u potrazi za sobom lako može da izgubi voljeno biće.

Stvari postaju lepršavije u ” Wind Song” – sastav skoro da svira bosanovu, nazire se vedrina. Druga obrada je “The ‘In’ Crowd”, soul klasik koji je 1964. napisao Billy Page. Iako je soul zvuk dominantan u samom izrazu, kompozicija je potpuno u džez aranžmanu koji pleni brzim tempom. I sledeća “Movin’ “ neodoljivo asocira na na neki soul klasik, i pored jasnog džez izraza naglašenog kroz akustični zvuk kontrabasa.

Za kraj su ostavljene dve poslastice. Iako nigde ne piše da su to bonus pesme, prilikom slušanja imao sam utisak kao da zapravo jesu. Epska “When Love Was King” izražava težnju samog Portera da se ljubav prema bližnjem uspostavi kao glavna težnja u ljudskoj zajednici. Njeno jasno programsko opredeljenje, na sreću, ne umanjuje njenu lepotu. Na samom kraju, u trajanju od skoro osam minuta, sledi verzija pesme “I Fall In Love Too Easily” u izvođenju dostojnom pravog majstora.

Naslovna strana oktobarskog broja časopisa Downbeat  rezervisana je za Gregoryja Portera. Ispod njegovog imena piše “The Soul Poet”. Ja tu ne bih imao ništa više da dodam. Iako sam u dobroj meri okrenut avangardnim zvucima, negde u dubini duše znam da džez i svaka druga muzika počivaju na delima kao što je “Liquid Spirit”. To su oni svetionici lepote kojima čovek uvek može da se vrati, posle burnih muzičkih plovidbi na koje ga gone strast i radoznalost.

.
Spisak numera: No Love Dying; Liquid Spirit; Lonesome Lover; Water Under Bridges; Hey Laura; Musical Genocide; Wolfcry; Free; Brown Grass; Wind Song; The “In” Crowd; Movin’; When Love Was King; I Fall In Love Too Easily.

Muzičari: Gregory Porter – vokal; Yosuke Sato – alt saksofon; Tivon Pennicott – tenor saksofon; Chip Crawford – klavir; Aaron James – kontrabas; Emanuel Harold – bubnjevi.

.