By 
„Ne mogu da kažem da pevam. U stvari, ja improvizujem svojim glasom baš kao nekakvim instrumentom. I to radim onako kako osećam. Mrzim da pevam pesmu onako kako je napisana na papiru. Jednostavno, moram da promenim melodiju tako da mi ona odgovara“, govorila je Billie Holiday, bez sumnje jedna od najintrigantnijih ličnosti džez i bluz istorije.
Poređenje sa mladom američkom pevačicom Gretchen Parlato nameće se sasvim spontano. Nijedna od njih dve ne raspolaže nekakvim čudesnim rasponom glasa, ali originalnost i čista emocija ih izdvajaju od ostatka vokalne džez scene; i upravo kao što pre nekoliko decenija niko nije zvučao kao Billie Holiday, tako ni danas niko ne peva kao Gretchen Parlato.
„Bilo bi sjajno da sam obdarena snažnim, izuzetnim glasom, kojim bih mogla da pevam i operu i R&B i izvodim sve te lude akrobacije; ali nažalost nisam. Zbog toga sam u jednom momentu upitala sebe – šta je u stvari najbolje što mogu da izvedem onim s čime sam rođena?“, razmišlja Gretchen. Naposletku je uspela da stvori elegantan stil, koji je izuzetno precizan i smelo balansira između snažnih kontrasta i savršene harmonije.
Nenametljiva, a neobična i uzbudljiva interpretacija preporučuje je već godinama kolegama koji gaje progresivni izraz. Njen glas se tako može čuti na pločama Davida Binneyja i Kennyja Barrona, dok je njeno prisustvo sigurno odigralo jednu od odlučujućih uloga u uspehu prošlogodišnjeg albuma Esperanze Spalding – Chamber Music Society.
The Lost and Found je treće samostalno i zasigurno najbolje izdanje pevačice koja je poreklom iz Los Anđelesa, ali je kao i većina džez kolega stacionirana u Njujorku. Prethodna dva izdanja bila su više od nagoveštaja posebnosti i približili su je ne samo džez publici. Trend sa drugog albuma In A Dream, koji joj je doneo nekoliko laskavih priznanja i definitivno obezbedio proboj u prvu ligu vokalnog džeza, nastavlja se na novom izdanju sa par R&B/soul obrada.
Album počinje teško prepoznatljivom, ogoljenom verzijom Simply Red hita iz sredine osamdesetih Holding Back The Years, baziranom na ponavljajućoj četvoroakordnoj melodijskoj i laganoj hip-hop ritmičkoj strukturi. Od starta je prepoznatljiv pečat talentovanog džez pijaniste sa neskrivenim sklonostima ka hip-hopu – Roberta Glaspera, koji (kao i na prethodnom In a Dream albumu) preuzima ulogu producenta, povremeno kompozitora i aranžera.
Mesto za dirkama, pak, u potpunosti prepušta mladom ali već odavno dokazanom Tayloru Eigistiju, koji u prvi plan izlazi već u drugoj kompoziciji Winter Wind, već duže vremena koncertnom favoritu Parlatove. Pevačica savršeno balansira između jake discipline i spontanosti, preciznosti i nepredvidivosti. Pri tome raspolaže neverovatnim tajmingom kojim dodatno doprinosi već uzbudljivom gruvu sjajnog benda, gde su još Derrick Hodge na kontrabasu i Kendrick Scott za bubnjevima. Winter Wind i naredna How We Love, a posebno uzbudljiva finala obe kompozicije, savršen su primer visokog nivoa ove skupine.
Parlato se ponovo vraća Shorterovom standardu Juju koji je već izvela na svom prvencu (tada doduše u vidu medlija sa još jednim Shorterovim klasikom Footprints), i pokazuje da je ona mnogo više od obične pevačice – ona je muzičar kome su ritmika i melodija podjednako bitni koliko i stihovi koje izgovara. Bendu se za ovu priliku pridružuje saksofonista Dayna Stephens za pravi mali „duel“ s Parlatovom (naravno, bez pobednika).
Na komadu koji bi bez konkurencije (da ima pravde) trebalo da postane hit godine, pevačici se u duetu pridružuje regularni basista njenog pratećeg koncertnog benda Alan Hampton; za ovu priliku kao gitarista, pevač i koautor. Kompozicija Still je utemeljena na jednostavnoj ponavljajućoj temi neobične, ali krajnje nenametljive 11/8 metrike.
Ako je sličnost senzibiliteta i pristupa vokalnoj izvedbi s jedinstvenom Billie Holiday adekvatno, mesta ima i za poređenje sa jednim od najharizmatičnih i najbitnijih džez instrumentalista. Parlato svoj glas, bez obzira što se najvećim delom služi stihovima, a tek povremeno vokalizama, tretira kao ravnopravan instrument u bendu. I baš kao Miles Davis (koji ni sam nije raspolagao vanzemaljskim predispozicijama i savršenom tehnikom), ona jako efektno koristi periode tišine i nikada u svojim eskapadama ne ide „do kraja“. Na svojevrstan način slušaocu „udara čežnju“, uvek ga ostavljajući još željnim njenog glasa.
Stoga sigurno nije slučajnost što je za ovu ploču izabrala Blue in Green, Bill Evansov klasik iz Milesovog repertoara, bez obzira što ga je Glasper (na momente i suviše) moderno i skoro do neprepoznatljivosti prearanžirao. Uz postojeće stihove Meredith D’Ambrosio, ovaj komad bi slobodno, uz još par sitnih melodijskih izmena, mogao da prođe kao autorska kompozicija. Harmonizovane vokalne deonice na studijskoj verziji podjednako ubedljivo zvuče i u živom izvođenju, gde je Parlatova primorana da se odrekne svih studijskih pomagala i pogodnosti.
Neki od brojnih izuzetnih momenata albuma The Lost And Found su i Henya, krajnje suptilna kompozicija još jedne zvezde u usponu, trubača Ambrosea Akinmusirea (koji je takođe ove godine objavio vrlo dobar album), ali i njeni sopstveni jako zreli autorski radovi kao što su Circling i Better Than, ili impresivno solo izvođenje brazilske teme Alo Alo.
Gretchen Parlato je definitivno na dobrom putu da postane jedan od glavnih aktera na savremenoj vokalnoj sceni, čak i ako se ne ograničavamo samo na džez. A potencijal koji je do sada pokazala, kandiduje The Lost and Found za najbolji vokalni džez album godine.
Gretchen Parlato – vokal
Taylor Eigsti – klavir i Fender Rhodes
Derrick Hodge – bas
Kendrick Scott – bubnjevi
Dayna Stephens – tenor saksofon
Alan Hampton – gitara i vokal
By 
