Guitar Art Festival: Egberto & Alexandre Gismonti

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 12.02.2011. / Foto: Ivana Čutura

Da li ste ikada primetili kako mala deca žele da budu upravo kao njihovi roditelji, zatim se u tinejdžerskom dobu trude da budu nešto sasvim suprotno, da bi na kraju (bilo u dobrom ili lošem kontekstu) završili upravo kao oni? Ovu tezu ponajbolje dokazuje relacija otac-sin, a sinoć smo mogli iz prve ruke da vidimo koliko ocu može da znači kada njegov potomak uspešno nastavi putem koji je on uz veliki trud i rad decenijama pre toga krčio.

Ispunjena sala Kolarčeve zadužbine dočekala je legendu brazilske scene kako i zaslužuje – euforičnim aplauzom. Egberto je velikodušno uzvratio skoro dvočasovnom inspirativnom svirkom, stavljajući u svakom momentu do znanja (što je i najavljivao pre koncerta) kako nije preleteo Atlantik da bi za sat vremena otaljao posao i otišao na sledeću tezgu.

Egberto je gitaru počeo da svira kao drugi instrument, na majčinu molbu – ona je, kao Italijanka, volela da uživa u serenadama. Tako je, pokušavajući da polifone kvalitete klavira transponuje na gitaru, još početkom sedamdesetih pravio svoje žičane instrumente. Egbertove 10-, 12- i 14-ožičane gitare zadržale su do danas mesto u njegovom arsenalu. Jedna takva desetožičana gitara zvučala je sinoć u rukama ovog majstora kao orkestar, ili u najmanju ruku kao tri gitare odjednom.

Nastup je započeo kompleksnom, dugačkom i pomalo mračnom Mestico & Caboclo, koja se od mirne elegije pretvara u intenzivnu eksploataciju brazilske zaostavštine. A Gismontijev pristup Brazilu je istovremeno i primitivan i sofisticiran – reflektovan kroz njegovu jedinstvenu viziju, godine posvećenosti savladavanju kompleksnih sviračkih tehnika i izučavanju srži brazilske tradicije i kulture.

Odmah je evidentno da stilovi oca i sina, bez obzira na komplementarnost u konačnoj zvučnoj slici dueta, ipak stoje u kontrastu – Alexandreov zvuk je fin, ispoliran i tipično klasičarski, dok je Egbertov stil mnogo siroviji i nesputaniji (i uz to, naravno, autentičniji).

Druga kompozicija, stariji Gismontijev klasik Lundu, nešto je kraća ali napeta koliko i uvodna numera. Prearanžirana za gitarski duet, ukazala je na nivo muzičke komunikacije između oca i sina. Njih dvojica su, svirajući veoma komplikovane komade bez nota, komunicirali isključivo pogledima i iskrenim osmesima. A sviraju obojica sa takvom lakoćom i fluidnošću, da svoje prste koji nemirno skaču s jednog na drugi kraj instrumenta skoro i ne udostoje pogleda.

Kombinacija perkusivne i legato tehnike, obogaćene neobičnim harmonicima, uvode u jedan od najubedljivijih komada večeri – Danca Dos Escavos. Možda i najbliže nečemu što bismo svrstali pod džez, mada je paleta i ideja zvukova koji ova dvojica kreiraju toliko široka i raznovrsna da odbija bilo kakvu klasifikaciju. Lopta se spušta suptilnom i tihom Carmen, gde Alexandre lepršavom melodijskom linijom konačno izbija u prvi plan. Dirnut njegovom izvedbom, Egberto mu upućuje iskrene i tople čestitke.

Prisan odnos oca i sina znao je sinoć i da zaseni fantastičnu svirku; posebno nakon Alexandreovog solo recitala, kada je Egberto gotovo sa suzama u očima konstatovao da, ako u publici ima roditelja, oni znaju kako se on večeras oseća. Alexandreov solistički segment, međutim, više su obeležile njegove pomalo nespretne najave, nego svirka izuzetno visokog nivoa. Predstavio je dve svoje kompozicije, gde je posebno druga Mangue Seco nagovestila njegove sviračke i kompozitorske potencijale.

Za svoj solo segment, Egberto se odlučio za 14-ožičanu gitaru sa metalnim žicama, jedan od njegovih autentičnih glasova sa velikih albuma iz sedamdesetih i s početka osamdesetih. Izvedba komada Paisagem Brasileira bila je pravi festival neobičnih tehnika i zvukova, gde su ekstremno kompleksne i brze deonice odsvirane sa (za gledaoca) uznemirujućom i frustrirajućom lakoćom (posebno ako je gledalac i sam muzičar).

Taman kad pomislite da više nema čime da vas impresionira, Egberto seda za klavir i isporučuje svirku na nivou bilo kog klavirskog virtuoza. I pored tehnički veoma zahtevnih pasaža uspeva da sačuva momenat intimnosti bitan za repertoar, sačinjen mahom od kompozicija s odličnog E.G. Presents a Musical Childhood with Infancia s početka devedesetih.

Kraj oficijelnog dela obeležio je klavirsko-gitarski duet u kompoziciji Zig Zag s istoimenog uspešnog albuma, koja je u ovom aranžmanu dobila potpuno novo ruho. Duo je dobio apsolutno zasluženi aplauz.

Međutim, dok je jedan deo zadovoljne publike pozivao muzičare na bis, dobar deo (mnogi su već u toku samog koncerta napustili dvoranu) je pohrlio ka izlazu, verovatno u strahu da će Egberto i sin zaista ponovo izaći na binu. Na bisu je dvojac izveo kratku i efektnu (smemo li reći formalnu) Frevo, poklonio se i otišao, ipak znajući da je njihova jedinstvena poruka našla put do svih onih koji su bili dovoljno otvoreni da je prime.