Han Bennink Trio – Parken (Ilk Music)

Kada je Han Bennink u postavi, bez obzira da li se radi o američkom fri-džezu ili evropskoj slobodnoj improvizaciji, uglavnom znamo šta ćemo dobiti: impresivne, nestalne ritmove, munjevite promene raspoloženja pa čak i žanra u rasponu od par taktova, i mnogo, mnogo duha. Bennink je jedan od pionira evropske džez avangarde i, za razliku od kolega koje su svoj identitet i različitost od američkih uzora često podcrtavali cerebralnošću i vojničkom disciplinom u dekonstrukciji harmonije, holandski bubnjar je uvek bio bliži anarhičnosti i slepstiku.

No, šta očekivati od Benninka kao lidera? U karijeri koja bukvalno traje pola veka, momenti kada je bend nazivao svojim imenom mogu se prebrojati na prste jedne ruke a Parken je debi album ovog benda, na kome šezdesetsedmogodišnji veteran svira sa po četiri decenije mlađim kolegama iz Danske i Belgije.

Malo se muzičara u svojoj sedmoj deceniji života odlučuje za ovu vrstu novog početka, ali Bennink je karijeru izgradio na iznenađivanju publike i kolega, pa slutimo da mu je prešlo u naviku da iznenađuje i sebe. Mesta strepnji nema – Parken je veoma dobra ploča, a Benninkovi mladi saradnici ne deluju ni najmanje isprepadani polubožanskom reputacijom lidera, isporučujući kompaktnu ali živu i razigranu muziku.

Svakako treba primetiti da Bennink nije toliko tašt da reflektor slušaočeve pažnje sve vreme usmerava prema sebi. Da, ovo je velikim delom „bubnjarska“ ploča, ali je pre svega na delu grupna svirka u kojoj sva trojica muzičara imaju priliku da zablistaju, ali tako da klasičnih soliranja i pratnje zapravo i nema. Bennink munjevito prelazi od rasute, često komedijaške poliritmije, do najodmerenijeg svingovanja i natrag, dok ga saradnici bez napora prate, razumejući u potpunosti svaki smer u kome se on okreće. Pomaže kada ste utemeljitelj čitavog žanra i kad vas mlađarija godinama i decenijama sluša i proučava.

Parken je raskošna ploča kamernog džeza u kojoj dinamičnost muziciranja nikada ne prelazi u prenaglašenu ekspresiju, ali i koja bi sjajno funkcionisala u odgovarajućim plesnim dvoranama. Nedostatak kontrabasa koji bi držao srce kompozicija nadoknađuju na smenu pijanista Toldam, sjajnim radom leve ruke (slušajte prelepu Ellingtonovu Lady of the Lavender mist), i Badenhorst svojim bas klarinetom, pa tako izvedbe tradicionalnijih pesama na površinu izvlače i lepe melodije i zavodljive ritmove. Utisak o radikalnom seciranju istorije ustupa mesto čistoj slušalačkoj sreći.

Naravno, u slobodnijim delovima Bennink blista sa svojim trčanjem na sve strane istovremeno, ali i Toldam i Badenhorst su dostojni sparing partneri, prateći liderove perkusionističke avanture odmerenim gestovima i nikad ne upadajući u fri-džez glumatanje.

Da Bennink savršeno ume da spoji tradicionalno i istraživačko, pokazuje izvedba još jedne Ellingtonove kompozicije, gotovo filmski kompleksne Fleurette Africaine, ali i nežna naslovna balada kojom se album zatvara.

Bennink u 67-oj godini života misli i zvuči svežije od mnogih mlađih muzičara, a ovo je ploča u kojoj mogu da uživaju i fri džez frikovi, ali i njihovi konzervativniji prijatelji, što je (još) uvek retka i dragocena stvar.

Han Bennink – bubnjevi i udaraljke

Joachim Badenhorst – klarinet i bas klarinet

Simon Toldam – klavir