Heineken Jazzaldia 2012: Magija San Sebastijana

Mesto: San Sebastijan, Španija / Datum: 19-23.07.2012. / Foto: Zvanični sajt festivala

Pored geografskog položaja, tri stvari suštinski definišu grad San Sebastijan, perlu Biskajskog zaliva: dva međunarodno poznata festivala, filmski i Jazzaldia, i činjenica da grad predstavlja (ne)zvaničnu kulinarsku prestonicu Evrope. U sve tri je utkan neponovljivi baskijski duh, koji karakterišu tvrdoglavost, prkos i nepogrešivi osećaj za pravi put ka uspehu. Može se reći da je i ovogodišnja Jazzaldia bila demonstracija baskijske uspešnosti, i to ne samo zbog činjenice da je više od pola koncerata bilo besplatno za publiku, što je zadivljujući podatak imajući u vidu trenutnu ekonomsku situaciju u Španiji.

Program Festivala se održava na osam (!) različitih lokacija i 17 scena. Zbog toga je potrebno već na na početku odlučiti koje programe pratiti. Nasuprot ovim brojkama, sam organizacioni tim Festivala je mali i izuzetno uigran, pa je ostavljao utisak da su sve vreme sva događanja bila pod kontrolom, uz sveprisutnog i uvek na usluzi Jesusa Torquemadu, pravog talenta u svim oblastima PR i komunikacija na više evropskih jezika. Čak je i direktor festivala Miguel Martin, iako veoma zauzet, stigao da porazgovara sa nama o baskijskoj kuhinji i da nam poveri lokalni recept za riblje pihtije od jedne vrste tune.

Prve večeri festivala, odlučili smo se da nikako ne propustimo nastup Sharon Jones &The Dap Kings na najvećoj bini, podignutoj direktno na surferskoj plaži Zuriola. Nismo se prevarili – dobili smo besplatan koncert koji je pružio publici sve što je očekivala, i u nekim momentima ta očekivanja i premašio. Sharon je dama moćnog glasa i ogromne energije tipične za mnogo mlađe godine, koju je naša ekipa smesta okvalifikovala kao “ženskog Jamesa Browna”.

Njen fank i soul su zapapreni gospelom i r’n’b-jem, u izuzetno energičnom ritmu i uz odlično uigrani desetočlani prateći sastav, u kojem je dominirala duvačka sekcija. Dovoljno za pravu žurku na plaži Zuriola, sa 8000 ljudi – i korpulentne karipske dame u izvesnim godinama koje su dobrano iza ponoći, uz vrući ritam, bosonoge plesale na pesku.

Autor se iste večeri odlučio i da proveri kako stoje stvari sa mladim snagama baskijskog džeza. Uvid je omogućio Nevermind trio (Jorge Abadias – gitara, Aritz Luzuriaga – bas, Hasier Oleaga – bubnjevi) sa saksofonistom Julenom Izarrom. Nastupom na najmanjoj, “Coca cola” bini, crvenom ostrvu u moru Heineken zelenila plaže Zuriola, koja je izgledala kao Nojeva barka, uz zvuke talasa pokazali su da za budućnost baskijskog džeza ne treba brinuti. Predstavili su svoj drugi album “Be” pokazavši vrlo solidnu tehniku i sigurnost, kao i zavidno džez iskustvo stečeno u različitim sastavima uprkos svojoj mladosti. Imena na koja treba obratiti pažnju u budućnosti.

Osamdesettrogodišnji legendarni američki bubnjar Jimmy Cobb, dobitnik ovogodišnje  nagrade Festivala, održao je narednog dana masterklas i vrlo posećenu konferenciju za štampu. Jedini propust organizatora se desio ovde, budući da je konferencija za štampu bila na španskom, uredno prevođena na baskijski, a na engleski samo na uho gospodina Cobba. Na našu sreću Cobb je govorio engleski, tako da smo odgovore razumeli, a pitanja naslućivali. Najvažnija njegova poruka je bila “You have to keep the music going”, na pitanje o razlogu njegove posvećenosti radu sa mladim muzičarima. Te večeri Cobb je nastupio u pozorištu Victoria Eugenia, u okviru trija sa Larryjem Corryelom i Joeyom DeFrancescom, sa programom koji smo već videli/slušali na Jazz Openu u Štutgartu ove godine.

Najinteresantnija večernja scena za nas, po programu koji je nudila ali i po doživljaju i akustici, bila je scena na Plaza Trinidad u Starom gradu, jednim delom oivičena zidovima barokne crkve Santa Maria. Na ovoj sceni smo imali priliku da čujemo, između ostalih, Marca Ribota i Los Cubanos Postizos, Melody Gardot, Ninety Miles i sjajan dvojac Al Di Meola /Gonzalo Rubalcaba.

Marc Ribot i LCP su nastupili pre Melody Gardot, pred rasprodatim gledalištem (kako će se ispostaviti, većinom zbog koncerta poznate pevačice). Ribot i Kubanci su predstavili jedan poznati, ponovo oživljeni projekat, o kojem je već dosta pisano.  Bilo je to osobeno autorsko viđenje i interpretacija kubanske muzike, uz nadahnuti performans svakog od prisutnih muzičara. I mi smo uživali sa njima, već na nogama i pre Ribotovog poziva za igru. Ako zatvorite oči na “No me Llores Mas”, čini vam se da je i veliki Santana deo spektakla.

Melody Gardot je pokazala da je istinska zvezda. Sve je te večeri bilo posebno: i scenografija sa džakovima napunjenim slamom i gajbicama za voće, prigušena svetla, atmosfera iščekivanja (jedini koncert na festivalu koji namerno nije počeo na vreme!), i raspoloženje svih aktera, uključujući i publiku. Dvadesetsedmogodišnja, mlada pop-džez diva, svojim dosadašnjim albumima je prikazala svu raznovrsnost autorskih tema kojima se bavi, maestralne vokalne sposobnosti i spretnost u praćenju same sebe na gitari i na klaviru.

Te večeri je ipak fokus bio na najnovijem albumu “Absence”, koji je davao ton zavodljive i mistične atmosfere, donoseći zvuke Portugalije, Argentine i Brazila, marokanske pustinje, lutalački duh Cigana i posebnu vrstu posleponoćne melanholije sa puste kaldrme Lisabona (numera “Lisboa”). “Impossible love” je priznanje da je i plamen strasti ugasiv, a “Mira” nas je nagnala da svako za sebe krišom pogleda u zvezdano nebo iznad Plaze Trinidad i pomisli kako je sreća ipak dohvativa. “Goodbye” nas ponovo vraća bluzu, i govori na gorak način o ljubavi i razočaranju.

Izuzetan prateći bend, u kojem je naročito oduševio multitalentovani saksofonista, klarinetista i flautista Irwin Hall svojim katkad mekim i zavodljivim, katkad energičnim i vrcavim solo pasažima, sjajno! Istinski Goodbye je ove nestvarne večeri došao sa tonovima jedne sofisticirane, plišane i slow-motioned verzije “Summertime”, tonovima koji su još dugo lebdeli iznad Plaza Trinidad i kroz uske ulice Starog grada, a zatim negde Over the rainbow…

Sastav Ninety Miles je sutradan, na istom mestu, izašao na scenu čvrsto rešen da začara publiku svojim zvukom, što je suverenom lideru Stefonu Harrisu (vibrafon), Davidu Sanchezu (saksofon) i Nicholasu Paytonu (truba) definitivno i uspelo. Posebno prirastao za srce publici te večeri bio je Payton, koji je u ovoj postavi zamenio Christiana Scotta, prisutnog na studijskom izdanju benda. Njegov solo u “I wanna stay in New Orleans”, setan i dirljiv u svojoj iskrenosti, bio je pravi kontrapunkt mnogobrojnim energičnim pasažima Sancheza. Harris je, u maniru pravog lidera i šoumena, sigurnom rukom na vibrafonu vodio celokupan nastup benda.

A onda je usledio furiozan nastup Ala di Meole i Gonzala Rubalcabe, koji su, izgleda, naknadno dospeli na listu učesnika umesto Jamaican Legends i čak se ni ne nalaze u katalogu Festivala. Meola, američki gitarista italijanskog porekla, i Rubalcaba, neverovatni kubanski pijanista, bili su u društvu Kevina Sedikkija (druga gitara), Fausta Beccalossija (harmonika) i perkusioniste Petera Kaszasa.

Autor ovog teksta je Meolu oduvek smatrao virtouznim gitaristom, ali ne previše maštovitim muzičarem, no posle ovog koncerta smesta je promenio mišljenje. Može se reći da je projekat World Sinfonia i u okviru njega saradnja sa Rubalcabom, magični spoj imaginacije i vrhunske virtuoznosti, kao i potpunog razumevanja na svim nivoima dva vanserijska muzičara.

Iznenađujući upliv harmonike kao trećeg instrumenta i harmonijske kombinacije koje time postaju moguće, kao i maestralna tehnika svih aktera, učinili su da ova očaravajuće zavodljiva, na momente divlja a zatim sa lakoćom ukroćena muzika, postane najsnažnija magija Festivala. Obojena tirkizom oaza marokanske pustinje u “Turquoise”, mediteranskom predvečernjom melanholijom u “Meditteranean sundance”, ili tajanstvenim koracima u senci crkvenog portala u “Michelangelo’s 7th child”.

Deo tajne koju ova magija sa sobom nosi da se naslutiti na osnovu utiska koji ostavlja jedan potpuno privatni snimak Meole i Rubalcabe kako vežbaju u dnevnoj sobi pijaniste, pronađen na Youtubeu. Nezaboravno, i jedan od najjačih utisaka Festivala.

Ovogodišnja nova scena Festivala, smeštena na obronku jednog gradskog predgrađa, ponudila je dva izuzetno kvalitetna i zanimljiva, ranopopodnevna koncerta. Mesto: Baskijska kulinarska akademija, jedinstvena ustanova gde se stiče doktorat iz kuvanja. Zgrada je sama po sebi nova i arhitektonski izuzetno upečatljiva – spratovi se nižu kao naslagani sudovi jedan na drugi. Zaravan u prizemlju zgrade i travnjak u nastavku su bili novoustanovljena scena i gledalište.

Britanski Lighthouse je imao čast da otvori ovu novu scenu – trio koji čine saksofonista Tim Garland, pijanista Gwilym Simcock i perkusionista Asaf  Sirkis. Garland, koji je između ostalog sarađivao i sa Chickom Coreom, poznat je i po svom kompozitorskom radu. Simcock je sjajan pijanista koji se sa lakoćom kreće između džeza i klasike, a Sirkis maštoviti perkusionista koji inspiraciju crpi u ritmovima Severne Afrike, istočne Evrope i srednjeg Istoka. Trojica muzičara čija se raznovrsnost stapa u harmoničnu, razigranu, osvežavajuću i nadasve smislenu celinu.

Dan drugi: rani popodnevni matine po sunčanom danu, sa kvintetom Enrica Rave. Poznata sjajna postava koju smo gledali u Beogradu i poznati projekat “Tribe” (ECM). Kako će se ispostaviti, to što smo znali šta da očekujemo nimalo nije umanjilo doživljaj. Naprotiv. Melanholični, lirski, romantični pasaži, nestvarna, lepršava, zavodljiva duo-igra trube i trombona, spontani prelazi u samba i tango ritmove i, na bis, otvoreni poziv na ples. Sloboda.

Neverovatno, ali istinito: bio je to još jedan u nizu za publiku besplatnih koncerata, gde je samo trebalo potrošiti malo benzina i dohvatiti čistu sreću. Sedelo se na travi, uživalo u lokalnim zalogajčićima, pivu velikog sponzora i naravno u opuštenom i neodoljivo dobrom muziciranju Italijana. Nastup se mogao sažeti i u dve reči: čisto uživanje. Obostrano.

I na kraju svakako treba pomenuti nastup multi-instrumentalista iz Kvebeka, grupe L’Orchestre d’Hommes-Orchestres, koji su izvodili muziku Toma Waitsa “naoružani” sa oko 100 različitih predmeta, ad hoc instrumenata, počev od polupunih flaša sa tečnošću, megafona pa sve do – jednog običnog kofera. Inventivna, simpatična, virtuozna, spektakularna i za uho vrlo prijemčiva interpretacija Waitsovih pesama “Chocolate Jesus”, “Cold water”, “I don’t want to grow up”…

San Sebastijan će 2016. godine preuzeti ulogu Evropske prestonice kulture. Nema sumnje da će festival Jazzaldia i te godine, kao i svih ostalih, vrlo značajno doprineti ovoj tituli.