Herbie Hancock: Džez vremeplov

Mesto: Sava centar, Beograd / Datum: 27.11.2014. / Foto: Filip Filipović / Video: Zlatan Dimitrijević

Već godinama, u Srbiji se gostovanja naširoko poznatih imena džeza  najavljuju samo na festivalskim plakatima, pa je koncert Herbieja Hancocka u tom smislu stigao kao izuzetak od ustaljene prakse. Ovom legendarnom džezeru je mnogo muzike prošlo kroz prste, i samim tim može sebi priuštiti luksuz da se osvrne na bilo koji deo svoje karijere. Kako je prošlo dosta godina od njegovog poslednjeg nastupa u Beogradu, „best of“ koncept koncerta je došao u pravo vreme, sudeći po odzivu publike. Činjenica je da on jedan od velikana koji i nema prevelike ambicije za daljim muzičkim istraživanjima (poput Waynea Shortera recimo). Sama postava koja je najavljena za koncert bila je prilično dobar pokazatelj onoga što smo mogli da očekujemo.

Vinni Colaiuta je konstantno u vrhu svih bubnjarskih lista i slovi za univerzalnog bubnjara. I sam Hencock je primetio reakciju publike prilikom njegovog predstavljanja, a nije neosnovana pretpostavka da je dosta bubnjara bilo u publici najpre da bi njega čuli. Lionel Loueke je jedan od najzanimljivijih gitarista savremenog džeza, sa izraženim afričkim nasleđem, a za Jamesa Genusa se može reći da je stilski naširoko verziran koliko i Colaiuta. Ovo je manje-više postava kojom Hencock oživljava svoje dane slave, na moju žalost, prečišćene od fank momenata.

Vidno raspoloženi Hencock se ipak setio svoje prošle posete Beogradu i upotpunio utisak vremeplova kojim je upravljao. Ovo je postava u kojoj on definitivno vodi glavnu reč i logično je da je svirao „sebi za dušu“ ali moram priznati da mi je žao što je i pored najavljenog Fazioli klavira, akcenat, ipak, preuzela elektronika. Semplovi, hiphop i dj-ing ipak ne predstavljaju Hancockov forte. Verovatno je i on sam toga svestan pa je na koncertu sebe opisao kao „button pushera“. Kad je klavir u pitanju, bez problema mu se može pripisati titula „button master“.

Sa druge strane, to je dovelo do interesantnog razvoja događaja kada je reč o ulozi Louekea. Gitarista specifičnog stila je uspeo apsolutno da se prilagodi ovakvom zvuku, potencirajući gotovo perkusivan stil sviranja. To se najlepše videlo pri izvođenju „Watermelon man“, numere koja je za svoje 52 godine doživela različite verzije. Činilo mi se da je start numere poprimio i malo Star Wars momenata, koji su se lagan utopili i nestali u čvrstom ali i bluziranom ritmu Colaiutae i Genusa.

Kad je reč o izvođenju hita „Actual Proof“, koja je otvorila koncert, moram priznati da sam više uživao slušajući studijske snimke, što je grehota za koncerte ovog kalibra. Od početka koncerta, pa do kraja, dobili smo mešavinu čvrstog gruva i sintetičkog zvuka fjužna. U maniru dobro odrađenog posla, amplitude većeg ili manjeg uzbuđenja su izostale. To je nešto što se ipak očekuje, kada vas neko vozi vremeplovom. Dodajmo da su i pored najavljenog Mayer Sounda, na trenutke bile problematične visoke note klavira kao i zvuk bas bubnja u poslednjoj četvrtini koncerta.

Momenti koncerta koji su koliko-toliko iskočili iz pomenute matrice su vezani za Louekea –  note Zapadne Afrike i voice efekti karakterističniji za pop vode dovoljni su bili za stvaranje prijatne atmosfere. Kraj regularnog dela koncerta je, naravno, ostao rezervisan za najpoznatiji hit „Cantaloupe Island“, koja je umrežena u polučasovni medley sa „Speak like a Child“. Reakcija publike se čula na svako vraćanje poznatoj melodiji, a moguće je da bi oduševljenje bilo i veće da se izvedba više oslanjala na originalnu verziju sa „Empyrean Isles“ albuma. Za bis su bile rezervisane „Rockit“ i „Chameleon“, koje su bile sasvim prirodan način za zaokruživanje priče. Valja pomenuti i spontano klanjanje trija Hancocku za kraj koncerta, na koje je on džentlmenski uzvratio istom merom.