Herbie Hancock: Muzika je i danas angažovana

Jedna od najznačajnijih ličnosti u američkoj muzici 20. veka, pijanista, kompozitor i aranžer Herbie Hancock vraća se posle 15 godina u Beograd, gde će  27. novembra u Sava Centru nastupiti u kvartetu sa Vinniejem Colaiutom (bubnjevi), Jamesom Genusom (bas) i Lionelom Louekeom (gitara).

Iako je do sada u Beogradu imao tri koncerta, Herbie Hancock (74) se, za razliku od ovdašnjih ljubitelja muzike, ne seća ni jednog od njih. Ali, ako se uzme u obzir da je, tokom više od pola veka koncertnih aktivnosti, izlazio na scenu nekoliko hiljada puta (prestao je, kaže, davno da broji), onda je to i razumljivo.

Jazzin: U Srbiji vas mnogi i danas najviše prepoznaju kao lidera The Headhunters, još iz vremena 70-ih godina prošlog veka. Koliko je to bila važna etapa u vašoj karijeri?

H.H: Izuzetno važna. Bio je to najveći izazov u mojoj karijeri, razlaz od svega što sam pre toga radio u muzici. Znao sam da mogu da izgubim publiku koju sam imao do tada, a da ne dobijem novu, praktično da izgubim sve što sam stvorio i da se nađem na novom početku. Ali sam uradio to jer sam osećao u srcu da je to pravac u muzici kojim želim da idem. Najvažnije je da uvek pratite svoje srce, da ste iskreni prema sebi.

Šta publika može da očekuje na koncertu u Beogradu?

Pre svega vrhunski bend: Vinnie Colaiuta, James Genus, i Lionel Loueke. To su muzičari koji mogu da sviraju bilo koju vrstu muzike, izuzutzno kreativni i spontani na sceni. Ne plaše se da izađu iz postavljenih okvira i zato volim da sviram s njima. To je izazov, ali svi to volimo.

Od repertoara…

Mnoge od starijih pesama: „Actual Proof“, „Chameleon“, možda „Maiden Voyage“, sigurno će biti „Speak Like a Child“, koristiću i vokoder (elektronski uređaj koji reprodukuje ljudski glas – V.Č.) u pesmi „Come Running To Me“ s LP „Sunlight“… Sve u svemu, biće mnogo razloga da ovaj put i ja zapamtim Beograd!

Vi ste deklarisani budista, ali kakva su vaša politička razmišljanja?

U detinjstvu sam odgajan kao hrišćanin, u Metodističkoj crkvi, ali poslednje četiri decenije praktikujem budizam. Inače, pripadam Demokratskoj partiji i moja politička uverenja vezana su za moj pogled na svet, a u njegovoj suštini je vera u individualne kvalitete svakog od nas.

Muzika američkih crnaca iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka bila je u svakom pogledu revolucionarna, nekako uvek u prvoj liniji društvenih promena. Danas u muzici Afroamerikanaca kao da nije ostalo ništa od želje za promenama u društvu. Slažete li se s tim i šta bi bio razlog tome, da li su crnci u Americi doista izborili sva svoja prava i sada mogu bezbrižno da se ljuljuškaju na MTV zvucima?

To o čemu govorite, taj socijalni angažman, postoji i danas. Mislim da je rep, odnosno hip-hop, primer za muziku s razvijenom društvenom svešću. Ali, promenila su se vremena, razlozi zbog kojih se ljudi bune su drugačiji i iskazuju se na različit način. Imaju drugačiju formu.

Mislite da muzika nije izgubila društvenu oštricu kakvu je imala nekada?

Ne posmatram stvari na taj način. To što kažete možda je tačno. Ali, hajde da postavimo stvari ovako. Bilo je očiglednije da je muzika 60-ih i 70-ih odražavala velike probleme svog vremena, jer su ti problemu bili toliko očigledni, bili su nam svima ispred nosa i niste mogli da ih ne vidite. Na drugoj strani, neki od savremenih problema su nam danas vidljivi samo zato što su u našim kompjuterima, a to nije baš isto!

Hoćete da kažete da drugačije reagujemo jer nam se problemi čine manje stvarnim?

Ne mogu da kažem sa sigurnošću da li savremena tehnologija postavlja nevidljive barijere ispred problema, nekakav filter koji, barem meni, otežava da jasno uočim probleme u društvu. Ne znam da li je to tačno, ali možda je to razlog. Svi znamo da mladi danas koriste mobilne telefone kako bi međusobno komunicirali, čak i u situacijama kada sede za istim stolom! Dakle, radije razmenjuju poruke, nego što razgovaraju. To može da postavi neku vrstu prepreke između dvoje ljudi. Drugačije je kada pričaš s nekim, onda i kažeš svašta, ali kada pišeš ipak biraš reči. Možda je sve to uticalo da se izgubila ta neka oštrica o kojoj govorite u muzici današnjih mladih generacija.

Svojevremeno ste blisko sarađivali sa Joni Mitchell, koja je postala ogorčeni protivnik današnjeg muzičkog biznisa. Delite li njene stavove?

Nema sumnje da su stvari u muzici danas veoma razlilčite u odnosu na ranije. Pre svega zbog toga što glavni prihod dolazi od koncerata, a ne od snimljene muzike. Upravo zato ploče se danas snimaju samo da bi se promovisali koncerti, dok je pre bilo obrnuto, držali smo koncerte kako bi pomogli prodaju ploča. Ali, to je samo jedan od problema…

Osim što je drugačije nego nekad, ima li razloga za nezadovoljstvo?

Razlog za nezadovoljstvo uvek postoji. Ali ja volim da vidim i lepe stvari. Jedna od njih je da muzičari danas mogu lakše da snimaju ploče i da im u tome nije potreban klasičan izdavač muzike. Zahvaljujući internetu imaju kanal da predstave svoju muziku publici, da prodaju muziku direktno preko interneta, da zaobiđu posrednike u tom lancu… Čak i najmanji umetnici, koji još nisu stvorili svoju publiku, mogu da uspeju zahvaljujući internetu.

Koliko daleko ste spremni da idete u odbrani svojih ubeđenja, pa i onih političkih?

Ne volim rat, to je osnovno. Poštujem pre svega ljudski život.

Nikoga još nisam ni čuo da kaže da voli rat, ali ih ipak imamo na sve strane i stalno.

Oni su se dešavali i ranije kroz istoriju. U nekim situacijama moraju da se donesu odluke. Niko to ne voli… Ali pred ljudima je sada rat za očuvanje planete i taj rat će učiniti da svi ostali izgledaju besmisleno. Mislim da ako se čovečanstvo ne ujedini u tome, ako svi zajedno ne rešimo problem klimatskih promena, izgubićemo najvažniji rat u istoriji čovečanstva.

Miles Davis je u neku ruku bio i ikona stila. Koliko je to važno u nastojanju da muzika dopre do publike i ko brine o vašem imidžu, garderobi za javne nastupe?

Imidž je način na koji predstavljate sebe javnosti. I to je neizbežno ako ste javna ličnost. Hteli ne hteli, imate svoj imidž. Možete da ga ignorišete, ali on ostavlja utisak na publiku. Iz tog razloga obraćam pažnju na to kako sam obučen na sceni i izvan nje, ali se ne bavim previše time. Osim ako postoji sukob između onoga kako se osećam i slike koju treba da ostavim u javnosti. Druga je stvar kako će to neko interpretirati… To me ne interesuje, želim sebe da predstavim onako kako se stvarno osećam u duši. Ali, veoma obraćam pažnju šta ću obuči na svečanostima, javnim večerama…

Uvek ste elegantni…

Hvala, mislim da jesam. Ali, sada najčešće pitam ćerku šta da obučem. Ženino mišljenje više mi nije dovoljno! Ha, ha…

Da li uskoro možemo da vas očekujemo pred nekim novim muzičkim izazovom?

– U januaru i februaru snimaću novi album na kojem će mi jedan od saradnika biti Flying Lotus (pravim imenom Stiven Elison, reper iz Los Anđelesa, eksperimentalni muzičar i producent – V.Č.) koji uz sve to što radi još je i nečak Alice Coltrane, tako da u svojim genima ima čvrste džez korene.

Šta ćemo novo saznati o vama u autobiografiji „Possibilites“ i zašto ste se odlučili za taj naziv?

Moj život pokazuje da je život pun mogućnosti, da je moguće za bilo koga da uspe ako prati neka važna pravila. Možda put do uspeha nije za svakoga uvek podjednako težak ili lak, ali je na tom putu najvažnije ostati iskreni prema samom sebi, bitti hrabar, saosećajan prema drugima, mudar u odlukama…

Da li je to odgovor na pitanje šta će ljudi saznati o vama?

Na izvestan način ja to odgovaram. Čovek ima mogućnosti da oblikuje svoj život na način na koji želi, da deluje uprkos spoljašnjim silama.

Konačno, o čemu biste pričali unuku kada vas upita kako je to bilo biti džez muzičar u vreme kada su ispisivane najslavnije stranice ove muzike?

Možda bih mu preporučio da pročita moju knjigu! Naravno da bih mu pričao o stvarima koje sam naučio, ljudima koji su uticali na mene. Bilo je tu mnogo toga vrednog da se proživi.

Da li ste nostalgični kada ovako razgovarate o svojoj karijeri?

Na neki način da… Ali ne živim u prošlosti. Uvek gledam šta ću sledeće da radim.