Herbie Hancock – The Imagine Project (Herbie Hancock Records)

Herbie Hancockova karijera je delimično pratila, delimično usmeravala tokove popularne muzike, služeći kao katalizator u pretapanju žanrova i stvaranju legura koje su delovale kao da moraju izazvati neprijateljstvo i sa jedne i sa druge strane fronta, a na kraju su završavale kao novi muzički pravci. Jedan od najboljih Milesovih učenika, Herbie je svoje džez nasleđe u kome (čak i danas) odjekuje Bill Evans upotrebio da električnom strujom pobudi titraje u čitavom korpusu crne muzike, spajajući džez, rok, fank, gospel i bluz kao da je to najprirodnija stvar na svetu.

Tokom skoro petodecenijske karijere, Hancock je bio i jedan od najuspešnijih popularizatora elektronske muzike u sudaru sa organskim, živim instrumentima, ne dopuštajući da mu se sa godinama konzervativizam ušunja u šesnaesterac, hrabreći sebe i druge na nova istraživanja. To znači i da, kada Hancock snima novi album, ne radi se tek o proizvodu trenutne inspiracije i decenija vežbanja, već o iskazima koji na sebe uzimaju odgovornost, težinu obraćanja čitavom svetu rečima koje više ne dolaze od jednog čoveka ili grupice ljudi već od čitavih kultura.

Imajući sve ovo na umu, ambiciozni The Imagine Project započinje pomalo preteći prijatno. Herbiejeva romantična, evansovska skica protoanarhističke Imagine utapa se u soul razmenu između Pink i Seala koji naivnu, ali dobronamernu Lennonovu viziju uozbiljuju do te mere da osmeh prelazi u grč. Neko danas ovo shvata ozbiljno??? Neko ko je kroz svoju muziku godinama slavio kult tela i samosvesti sada se zadovoljava preuzimanjem ideje britanskog ideologa razočarane srednje klase? Mutacija aranžmana tako da kongoanski sastav Konono No 1 preuzme temu i upadne u pokretljivi bazembe, praćen Hancockovim sitnim vezom i uslužnom gitarom Jeffa Becka na kraju najviše zvuči kao da smo se ponovo vratili u osamdesete i eru Live Aida.

Prva polovina albuma protiče u sličnom štimungu, sa Hancockovim reimaginacijama pesama iz vremena kada je pozivanje na bratstvo među ljudima u pop muzici delovalo kao ideja koja se može trošiti bez cinizma. Istina je, Hancockova verzija Don’t Give Up (koju pevaju Pink i John Legend) manje je iritantna od originala Petera Gabriela i Kate Bush, ali ipak… potrebno je više od Hancocka na klaviru i Vinnieja Colaiute da spasu ovu situaciju. I naredne kompozicije su izuzetno prijatne za slušanje u smislu da ni jedna ne iritira. Hancockova infuzija afro (i afroameričke) magije u tuđe pop komade i sopstvene kompozicije sa istim elementima pomažu da sve bude ukusno i nenapadno ali istovremeno ostavlja utisak da jedete jednu od onih torti koje se mogu kupiti u tržnim centrima: svi sastojci su tu, ali njihova suma ne daje slast za kojom žudite.

Nije sve crno, tako je Tempo De Amor pokojnog Badena Powella prilično uspešan u kombinovanju sambe sa električnim fankom (gde izuzetno pomaže sjajno izvođenje pevačice Marie do Céu Whitaker Poças) a Space Captain je uredna, ali pomalo sterilna komadina agresivno aranžiranog bluz-gospela čije smo bolje izdanke slušali pre tridesetak godina. Dylanova The Times, They Are A’ Changing je dobila sanjivi afro-džez tretman u kome kora Toumanija Diabatea igra šuge sa Hancockovim dirkama, ali „sanjivi“ je ovde svakako operativni termin.

Baš kad se pomisli da će se sve završiti na nivou pristojnog, organskog ali na kraju neuzbudljivog spajanja idioma i čitanja tuđih kompozicija, Hancock na nepripremljenog slušaoca baca bombu. Tamatant Tilay/ Exodus je prva pesma uz koju se setite da bi uz ovu muziku moglo i da se igra. I to kako!!! LaTiera koja joj prethodi je korektno odrađena, prefinjena rumba, ali Tamatant Tilay/ Exodus je naprosto sublimna kombinacija fanka, afrobita, tuareške muzike i rokenrola u kojoj afrički soul i jamajčanski rege zajedno plivaju kroz vrtloge nepodnošljivo zapaljivog gruva. Ova kompozicija čak nije dinamički preterano glasnija od ostatka albuma, ali kompulzivna bas linija, vah-vah lizanje i fanki seckanje Los Lobosa, Hancockov razliveni Fender Rhodes i pevanje, nezemaljsko pevanje ljudi iz pustinje čine ovu pesmu komadom žive vatre koji potpuno menja tok albuma.

Posle nje, psihodelija Lennon/ McCartneyjeve Tomorrow Never Comes lagano seda u slušaočev mozak sada otvoren za bilo kakvu muzičku sugestiju, A Change is Gonna Come Sama Cookea odiše ne sterilnom studijskom lepotom već autentičnom emocijom kao teleportovanom iz šezdesetih, a finalni komad The Song Goes On u kome Anoushka Shankar i Wayne Shorter pletu orijentalnu mrežu u kojoj se Chaka Khan i K. S. Chithra dobrovoljno gube i ponovo nalaze, sve uz pomoć poludelih udaraljki, momenat je u kojem shvatate da je, posle svega Herbie ponovo uspeo da rušenje granica pretvori u građenje novih hramova muzike. Pomalo šokantno.

Herbie Hancock – klavir (1-10), klavijature (1-3, 8, 10), prateći vokal (6); Pink – vokal (1, 2); Seal – vokal (1); Alex Acuña – perkusije (1, 2, 7); India.Arie – vokal (1); Vinnie Colaiuta – bubnjevi (1, 2, 4, 6, 9, 10), tamburin (4); Larry Goldings -Hammond B-3 orgulje (1, 2); Larry Klein – bas (1, 5, 7, 10), klavijature (3), prateći vokal (6); Augustin Makuntima Mawangu – Iiekemé (1); Menga Waku – bas Iikembé (1); Makonda Mbuta – ritam Iikembé (1); Visi Vincent – bubnjevi (1); Mbiyavana Ndofusu – perkusije (1); Lionel Loueke – gitara (1, 5); Marcus Miller – bas (1, 6); Oumou Sangare – vokal (1); Jeff Beck – gitara (1, 2); John Legend – vokal (2); George Whitty – dizajn zvuka (2, 10), klavijature (2, 10); Céu – vokal (3); Rodrigo Campos – perkusije (3); Lucas Martins – bas gitara (3); Kofi Burbridge – Hammond B-3 orgulje i vokal (4); Oteil Burbridge – bas i vokal (4); Mike Mattison – vokal i vokalni aranžmani (4); Susan Tedeschi – vokal (4); Derek Trucks – gitara (4); Paddy Moloney – gajde i irska frula (5); Seán Keane – violina (5); Kevin Conneff – irski bubanj (5); Matt Molloy –flauta (5); Toumani Diabate – kora (5); Manu Katché – bubnjevi (5); Rhani Knja – perkusije (5); Richard Bravo – perkusije (6); Juanes – vokal (6); Fernando Tobon – gitara (6); Pete Wallace – klavijature (6); Jessica Hancock, Alan Mintz, Maeia Ruvalcaba – prateći vokali (6); K’NAAN, David Hidalgo, Conrad Lozano, Louie Pérez – vokali (7); Said Ag Ayad – đembe i prateći vokal (7); Abdallah Ag Lamida, Elega Ag Hamid – gitara i prateći vokal (7); Alhassane Ag Touhami – gitara i vokal (7); Abdallah Ag Alhousseyni – bas gitara i prateći vokal (7); Ibrahim Ag Alhabib – prateći vokal (7); Danny Barnes – bas, bendžo i gitara (8); Matt Chamberlain – bubnjevi (8); Michael Chaves – gitara (8); Dave Matthews – vokal i gitara (8); Paulinho Da Costa – perkusije (9); James Morrison – vokal (9); Dean Parks – gitara (9); Tal Wilkenfeld – bas (9); K.S. Chithra – vokal (10); Bhawai Shankar Kathak – pakhawaj (10); Chaka Khan – vokal (10); Sridhar Parthasarthy – mridangam (10); Anoushka Shankar – sitar (10); Wayne Shorter – sopran saksofon (10); Satyajit Talwakar – table (10)