HGM Jazzorkestar Zagreb: HGM Plays the Music of Ivo Robić (Aquarius Records)

O orkestru Hrvatske glazbene mladeži: uvežbani orkestar koji godinama unazad hoda već utabanim stazama većih evropskih instrumentarijuma: poneki zvučni gost, malo Bitlsa i ovog puta omaž najvećem imenu popularne muzike pedesetih: Ivu Robiću. I u celoj ovoj priči i disku koji je izdavač Aquarius objavio ne bi bilo ikakve posebnosti, kao uostalom ni u džeziranju nekad popularnih melodija da nema učešća dva nadasve zanimljiva gosta: Daniela Čačije i Pavela Klimashevskog.

Album je objavljen povodom 90-te godišnjice rođenja velikog maga lakih nota Iva Robića. Neke od numera iz njegovog repertoara su ostale do danas arhetip šlagerske muzike, i žive svoju priču poput numere „Samo jednom se ljubi“. Sam Robić je karijeru započeo na zagrebačkom radiju 1943. godine, pevajući na audiciji Sniježi – pesmu još jednog zvučnog imena popularne muzike u Hrvatskoj Marija Kinela. Jedna plodna karijera, koja je prelazila i okvire ondašnje Jugoslavije, ostavlja težinu, koju uostalom sa sobom nosi većina posveta već znanim melodijama. U vreme kada je ova muzika nastajala, iza Iva Robića su neretko stajali džez orkestri. Od malih orkestara na kojoj morskoj ili velegradskoj terasi, pa sve do dirigenta Bojana Adamića, Nikice Kalođere ili Ilije Genića, svi su na ovaj ili onaj način bili saučesnici Robićeve muzike.

Saučesnik HGM-a na ovom CD-u je Pavel Klimashevsky – kontrabasista, kompozitor i aranžer. Bez dvoumljenja, poslušavši samo par snimaka gde je on u ulozi aranžera, možemo ga svrstati u i te kako perspektivne i nadarene mlade stvaraoce. Radeći sa drugim orkestrima i sarađujući sa imenima poput saksofoniste Tonyja Lakatosha, postiže aranžerski efekat na koji smo skoro zaboravili – inventivnost i posebnost. Klimashevsky se u ozvučenju Robićevih pesama, nažalost, ipak rukovodio klasičnom metodom – zadržavanjem već izgrađenog sounda orkestra i dodavanjem „začina”. Tu su unisone deonice, limeni glasnogovornici i solaže u malo većem broju od uobičajenih. Ipak, dinamika i pojedini solisti, tamo gde ih je Pavel smestio, daju i ovde pozitivniju sliku od svakidašnje orkestracije koje slušamo samo u određenim prilikama i u velikim dvoranama. Da li će Klimashevsky daljim radom uspeti da „natera“ neke od nas i u kućne slušaoce velikih orkestara, otkriće samo vreme.

Pedesetih godina su na prostorima Hrvatske i Srbije ispred tadašnjih plesnih orkestara mogla da stoje samo dva džentlmena: Ivo Robić i Vojin Popović. Današnica nije ništa promenila, naprotiv, broj gospode se svodi samo na jedno ime: Daniela Čačiju. A njegove ime otkriva nešto neuobičajeno u istoriji muzike sa balkanskih prostora: školovanog džez vokalistu.  Iako se ne možemo hvaliti postojanjem tradicije pevanja džeza, arheologiju džez vokala ipak pronalazimo još tridesetih godina prošlog veka. Naime, ondašnji nosači zvuka su često nudili popularnu muziku otpevanu od kojeg operskog baritona ili tenora. Ono što je Jovanu Stefanoviću Kursuli ili Nikoli Cvejiću nedostajalo je osećaj za bluz, a sve ostalo je bilo prisutno kao i sada kod Čačije: predivna boja glasa, savršena intonacija i potpuna posvećenost muzici.

Osim na ovom disku, Čačija se može čuti i u manjim klupskim sastavima i  interpretaciji džez standarda. Bariton i tehnika su u Čačijinim rukama, kao baza za dalje. Ono što, nadamo se, predstoji je iznalaženje džez baritona koji će ga odvojiti od mogućeg poređenja sa Billyjem Eckstineom ili Tonyjem Bennettom. Slušajući pojedine  segmente kada se Čačija odvaja od izvorne Robićeve matice, pa i strogosti u omažu, pronalaze se izvanredna fraziranja koja bi trebalo biti osnov i suština. Naime, jedan od načina da se umakne zamci komercijalizacije je „bop vocals“ ili scat  pevanje, kojim su malobrojni muški džez vokali uspevali da se potpuno udalje od šlagera. Današnji pevači sigurno nisu sve što se ima reći u džezu, posebno ne u džezu, u kome prevagu nad temama ima slobodna improvizacija. A do slobodne glasovne improvizacije se dolazi isto kao i kada se to čini svirajući saksofon ili kontrabas. Zato nema smetnji da i Čačija ubuduće pevanjem ne podje putem Kena Vandermarka ili Davea Hollanda…glas je samo još jedan instrument.

Posveta muzici Iva Robića je podsećanje na potpuno različito vreme od današnice: drugačiji i naivniji svet kako će ga većina nas videti. Reči pesama koje su karakteristika popularne muzike i koje uglavnom govore jednostavnim jezikom će biti zanimljivost ili prepreka za ovaj mali muzički vremeplov. Uprkos „lakim notama“ muzika Ive Robića je bila respektovana od ovdašnjeg džez sveta. I sadašnja verzija Daniela Čačije zaslužuje isto uvažavanje, jer je sve pesme otpevao trudeći se da u isto vreme pokuša da razume jedno već neuhvatljivo vreme, a sa druge da interpretacije budu profesionalne, kakve i priliče sećanju na jednog od najvećeg hrvatskog pevača popularnih melodija. Ovaj CD zbog specifičnosti koju sama muzika donosi neumitno vodi sećanju na pedesete ili šezdesete, festivale i Iva Robića, septembre i zamagljene prozore, ali i požutele fotografije nekih tadašnjih sedamnaestogodišnjih a sada vremešnih mama ili baka.

Spisak numera: Rodni moj kraju; Tiho plove moje čežnje; Srce laku noć; Stranci u noći; Mona Lisa; Morgen; Septembar; Samo jednom se ljubi; Ta tvoja ruka mala; Sedamnaestogodišnjoj; Zamagljen prozor; Beli Zagreb.

Muzičari: HGM Jazzorkestar Zagreb i dirigent Sigi Feigl; vokal – Daniel Čačija.