Hiromi – Voice (Telarc)

Hajp oko majušne japanske pijaniskinje Hiromi Uehare, koji je krenuo pre nekih osam godina izdavanjem njenog debitantskog albuma, bio je zaista opravdan. Čak i smele izjave da je upravo ona jedna od nekolicine koji drže u životu savremeni klavirski džez, imale su potporu u činjenici da je Hiromi svojim jedinstvenim stilom, u koji su ukusno inkorporirani najbolji elementi klavirske svirke (ne ograničavajući se pri tome samo na džez stil), praktično revitalizovala umornu mejnstrim pijanističku scenu.

Prvenac Another Mind nije bio samo trenutni bljesak talenta koga je momentalno prepoznao Ahmad Jamal, preuzevši tada ulogu koproducenta albuma. Kroz naredna četiri izdanja, Hiromi je uspela da stekne kultni status i zvanje neodoljive koncertne atrakcije, u trio formaciji koji su popunjavali isto tako mlade i impresivne kolege – Britanac Tony Grey i Slovak Martin Valihora. Onaj pravi uspeh, koji se nažalost izražava tek osvajanjem nagrade priznate u samoproklamovanim elitističkim krugovima, stiže 2009. sa Gremijem za album na kome joj je Stanley Clarke dao vodeću ulogu u svom akustičnom triju.

Na ploči Voice društvo joj prave dvojica veterana. Prvi je jedan od Hirominih omiljenih muzičara, koji je već odsvirao nekoliko numera na njena prva dva albuma – basista i pionir onoga što se danas proizvodi kao šestožičana bas gitara, a što je on još početkom osamdesetih nazvao kontrabas gitara – Anthony Jackson. Drugi je popularni bubnjar Simon Phillips koji, iako uglavnom konstantna figura na fjužn-džez sceni još od sredine sedamdesetih, kada je bio stalni član Jeff Beckovog pratećeg benda, širokom slušalačkom krugu postaje poznat tek od sredine devedesetih kao stalno zaposleni u američkoj formaciji Toto. Phillips je zadnjih par godina uglavnom konstantno na turneju sa formacijom PSP, žanrovski bliskoj Hirominom triju, tako da je praktično već bio spreman za novi zadatak.

Voice se stilski nastavlja na albume Beyond Standard i Time Control. Od uvodne naslovne numere manje-više znamo šta nas očekuje do kraja diska – variranje između konstantnog M-base gruva i metrički neobičnih i komplikovanih pasaža obogaćenim iznenadnim brejkovima, i povrataka u snažnu ritmičku figuru. Ova formula je funkcionisala bez greške na Hirominim prvim albumima, ali počinje lagano da se troši. Čak i energija, kao odlučujuči faktor pijanistkinjine posebnosti, počinje da splašnjava.

Ukratko, Voice je ploča koja diskografiji ove simpatične Japanke ne donosi bitan kvalitativan pomak. Odricanje od stalnog trija, na konto saradnje sa popularnijim kolegama, ovaj projekat košta spontanosti i životnosti. Anthony Jackson ne opravdava pompezno najavljivanu ulogu u autorskom segmentu i formiranju zvuka trija, dok Phillips odrađuje posao skoro po automatici, ne doprinoseći ni u jednom momentu individualnosti ovog albuma nekim od svojih brojnih kvaliteta.

Najubedljiviji aspekt diska su Hiromine jako lirične i kompleksne, grandiozno i graciozno odsvirane teme, poput dinamične Labyrinth (gde delić svog talenta i mogućnosti neobičnog instrumenta na kašičicu pokazuje i Anthony Jackson). Kao najprijatniji momenat albuma, ironično, ostaje solo izvođenje lepršave numere Haze, koje podseća na njen više nego uspešan solo prvenac Place To Be.

Voice je album koji je, sa kritičarskog aspekta, jako teško tretirati. Nekolicini interesantnih momenata snažno se suprotstavlja činjenica da je Hiromi ovo već u nekoliko navrata mnogo bolje radila. Budući da sam njen trio već par puta gledao uživo, znam da je prava snaga ove pijanistkinje u živim nastupima, a posebno kada na istoj talasnoj dužini funkcioniše sa bendom na bini. Stoga s nestrpljenjem očekujem njenu odluku o ponovnom udruživanju sa Greyem i Valihorom, u jednu od najuzbudljivijih postavki savremene džez scene.

Hiromi Uehara – klavir, klavijature

Anthony Jackson – bas

Simon Phillips – bubnjevi