In Memoriam – John Mayall (1933–2024): Jedan čakovački susret

U ponedeljak 22. jula u svom domu u Kaliforniji, u 90. godini preminuo je Džon Mejl. Bio je tata britanskog bluza. Svirao je sve: od klavira, gitare i usne harmonike, do bubnjeva; pevao je i komponovao. Sa sastavom The Bluesbreakers koji je vodio, dao je krila trojici velikana bluz gitare: Eriku Kleptonu, Piteru Grinu i Miku Tejloru. Objavio je stotinak albuma, među kojima nekoliko najvažnijih izdanja belog bluza uopšte. Na ovom sajtu je sa punim pravom: daleke 1972, kada je to bilo osetljivo za poklonike oba žanra, objavio je koncertni album Jazz Blues Fusion.

Dvadeset šestog marta 1987. obreo sam se u ljubljanskom hotelu „Slon“ na konferenciji za štampu Džona Mejla. Tata britanskog bluza bio je moj najveći heroj. Imao sam bluz bend u kome sam svirao klavijature i pevao, baš kao on, puštao sam bradu bez brkova, baš kao on, vodio sam Bluz sat emisije „Sav taj džez“ Beograda 202 u kome je njegova muzika uvek imala posebno mesto. Tog proleća je imao tri koncerta u Jugoslaviji – u Ljubljani, Čakovcu i Beogradu. Otkud u Čakovcu? Direktor firme YU-GO Promotions Toni Sabol bio je rodom iz tog grada. Često mu se dešavalo da velikane muzike odvede u svoje malo mesto, posebno ako je trebalo popuniti prazan dan na turneji.

Zašto sam otišao u Ljubljanu? Želeo sam da sretnem svog idola, ali sam pomislio da bi u Beogradu konkurencija bila prevelika – još uvek sam bio novinar-početnik. U Ljubljani pak niko ništa suvislo nije pitao, pa je jedno pitanje koje sam Mejlu postavio i na koje je iscrpno odgovorio bilo dovoljno da me ohrabri da priđem debelom menadžeru turneje i upitam ga za intervju. „Nemoj sad“, umoran je. Ali dođi sutra u Čakovec. Ne putujemo daleko, pa sam siguran da će biti voljan da razgovara sa tobom.

Tako je i bilo. Pozvao sam moje u Beograd i rekao im da ne brinu. Pozvao sam potom kolegu Sinišu Bosanca, koji je imao bluz emisiju kao i ja na radiju Velika Gorica. Siniša je doneo portabl magnetofon i fotoaparat, pa smo posle koncerta obavili razgovor u kafiću Doma kulture stojeći za šankom. Nekoliko dana kasnije priredio sam intervju za radio, a potom prešao preko puta ulice, gde je u staroj zgradi pored „Politike“ bila redakcija časopisa Rock. Urednik Vlada Bajac prihvatio je da objavi intervju, ali me i dva puta vraćao – dok tekst nije postao pismeniji i manje fanovski obojen. Hvala mu na tome. Bio je to moj prvi novinski tekst – ko zna kad bih se nečemu naučio da me majstor nije odmah muštrao? Ovo je deo tog intervjua. 

Na omotu albuma Looking Back ispod jedne slike je komentar o formiranju grupe Blues Syndicate 1962. godine. U Jugoslaviji postoji savez bluz grupa istog naziva, koje se međusobno pomažu i sviraju zajedno, baš kao u Engleskoj šezdesetih…

(Osmeh pokazuje da mu je drago). Blues Syndicate je postojao svega šest meseci. Nastao je kao posledica narastajućeg interesa za bluz, čemu je najviše doprineo sastav Blues Incorporated Aleksisa Kornera, pa sam ja napravio sličnu grupu u Mančesteru pod imenom Blues Syndicate. Imali smo trubača i saksofonistu, Hjui Flint je svirao bubnjeve, a Rej Kamings gitaru. Rej je ostao u Mančesteru, a Hjui je jedini pošao sa mnom u London i postao Bluzbrejker.

Šta je uticalo na Vas da dve pesme posvetite Džej Bi Lenoaru („I’m Gonna Fight For You, J. B.“ i „Death of J. B. Lenoir“) i otkud toliko standarda Fredija Kinga i Otisa Raša u Vašem repertoaru?

Obojica su jako uticali na mene, naročito Fredi King, i kao gitarista i kao pevač. Postojala je neka povratna sprega između nas. A Džej Bi je zvučao je potpuno drugačije od ostalih, i bio je originalan, veliki pesnik. Nažalost, umro je mlad i nije snimio mnogo ploča, pa sam smatrao da bi ljudi trebalo da čuju za njega. Rajs Miler Soni Boj Vilijamson je takođe uticao na mene po pitanju usne harmonike. Sa njim sam i svirao tokom 1965. – putovao je po Engleskoj više od godinu dana.

Vaš jučerašnji solo na „Help Me“ podsetio me je na njegovu originalnu verziju…

Ozbiljno? Ne pokušavam nikoga da kopiram. To je verovatno ostalo negde u meni, razmišljanje kako neki ljudi sviraju.

Prošle godine basista Bob Braning objavio je izvrsnu knjigu Blues Connection o počecima britanske ritam i bluz scene. Jeste li je čitali?

Ne, nisam je još ni video. On me je pre nekoliko godina pitao da li bih sarađivao na rukopisu, ili da mu bar dam dozvolu za pisanje o meni. To je vreme bilo veoma kreativno i bilo je puno zanimljivih priča.

Postoji jedna priča koja kaže da Vas je Erik Klepton pozvao telefonom iz Grčke i saopštio da više neće da radi kao Bluzbrejker…

Ne, nije bilo tako. On mi je prethodno na više načina skrenuo pažnju da će napustiti bend i da ide sa društvom u Grčku. Ja sam u međuvremenu probao nekoliko gitarista sve dok nije došao Piter Grin. I Piter je već bio u bendu nedelju dana kada je Erik došao nazad i tražio da se vrati na posao. Društvo sa kojim je bio u Grčkoj upalo je u prilične nevolje: šef kluba u kome su svirali oduzeo im je instrumente da bi ih primorao da napuste zemlju. Totalni krah! Dakle, Erik je ponovo hteo u Bluzbrejkerse, ali kratko nakon toga je Džeka Brusa u bendu zamenio Džon Mekvi. Ubrzo su Džek i Erik napravili Cream.

Da li smatrate da ste za bluz značajni koliko je Majls Dejvis značajan za džez?

A, to je već kompliment. (ponovo se smeši) Pretpostavljam. Različiti stilovi. On radi svoje, ja radim svoje. Upoznao sam ga na Njuport džez festivalu u vreme albuma Turning Point. prošle godine smo se mimoilazili na džez festivalima. Bio je u Nici dan posle nas. A na festivalu North Sea Jazz bio je na drugom kraju zgrade, a to je jedan veliki kompleks, velike sale, veoma komplikovano mesto…

Snimili ste pesmu „Keep Country Green“. Pripadate li zelenom pokretu?

Ne. Pišem pesme o raznim stvarima za koje mislim da bi ljudi trebalo da čuju, ali nisam aktivan ni u jednom pokretu van muzike. 

Da li je „Room to Move“ Vaša najvažnija kompozicija?

Da. Ona definitivno postaje pesma po kojoj me ljudi najlakše prepoznaju, sa kojom me identifikuju. To je kao neka vrsta našeg znaka (obeležja). Vrlo je važno da uvek nađemo način da je odsviramo tako da nam ne postane dosadna. I stvarno se može razviti na više različitih načina, što je sjajno.  

Kada je Piter Grin bio ovde 1983, pitao sam ga ponešto iz vremena The Bluesbreakers i Fleetwood Mac. Malo čega se setio…

Nisam siguran da se Piter bilo čega danas seća. To je tužno.

Vi se pak svega odlično sećate. Da li slušate svoje ploče?

Da. Neke sa zadovoljstvom, a neke ne. Mislim da sam neke mogao bolje da uradim.

Koje slušate sa zadovoljstvom?

Ima ih puno. Znaš, svaka ploča je za mene jedan deo dnevnika. Zato nemam posebnih favorita. Sve te pesme zavise od raspoloženja u kome se nalaziš, prikazuju različita stanja i pričaju razne priče. Sve to zajedno je moj muzički dnevnik.

Period Vaše karijere posle albuma Bottom Line nepoznat je ljubiteljima bluza u Jugoslaviji. Šta ste radili poslednjih godina?

To je jako teško reći. Kad god sam uživo svirao, bio sam dobro primljen, ali nisam uspeo da potpišem ugovor sa nekom velikom kućom i to traje od 1980. godine. Skoro sedam godina pokušavam, ali niko nije zainteresovan. Tužna realnost života, ali zaista je tako.

Zašto niste pokušali sa nekom nezavisnom kućom?

Pre dve godine u Mađarskoj smo snimili živi album Behind the Iron Curtain za Crescendo Records. Ali to je suviše mala kuća, imaju slabu distribuciju, tu ploču retko gde možeš da nađeš. Kada bih imao veliku firmu iza sebe, stvari bi se promenile.

#####

Šta je bilo posle?

Džon Mejl je dan kasnije nastupio u Beogradu. Pred koncert su Pera Džo, Macan i Kukac ubedili organizatore da nastupe kao predgrupa – bio je to prvi koncert legendarnog Bluz trija pred velikim auditorijumom, kao najveća promocija beogradske bluz scene do tog trenutka. 

Menadžer iz Ljubljane bio je Laslo Hegedus (Hegediš): kao šef firme Multimedia Organisation ubrzo je postao najveći rok promoter u istočnoj Evropi, zahvaljujući kome smo u Budimpešti (a ponekad i kod nas) uživali u koncertima Brusa Springstina, Stinga, Dejvida Bouvija, Tine Tarner, U2, Guns N’ Roses, AC/DC…

Džon Mejl je godinu dana kasnije potpisao ugovor sa čuvenom produkcijom Island Records (u to vreme su izdavali U2, Roberta Palmera i Toma Vejtsa, između ostalog), te već sa drugim albumom za njih A Sense of Place (1990) ostvario globalni uspeh i potpuno se vratio u vrh bluz scene i svetskih muzičkih tokova uopšte.