Infusion Jazztronic: Džez & bluz razglednica iz Vršca

Mesto: Narodno pozorište “Sterija”, Vršac / Datum: 27-29. 05. 2011. / Foto: Jazztronic

„Mali“ džez festivali u Srbiji bitno se razlikuju od „gigantskih“ pobratima iz Beograda, Niša i Novog Sada. Za ovu očiglednu i naizgled banalnu tvrdnju lako je naći argumente – tanji su budžeti, potencijalni auditorijum ograničen je nevelikom populacijom gradova, te činjenicom da često nema stabilne scene i lokalnih heroja koji bi održavali interesovanje publike i preko godine… no nije zgorega sagledati i drugu, kulturološku dimenziju ove problematike.

Kao zanimljiva ilustracija može nam poslužiti reklamni spot za Infusion Jazztronic – Jazz & Blues Festival u Vršcu, koji se ove godine održao od 27. do 29. maja na dve scene pozorišta „Sterija“. U jednominutnom filmu pratimo društvo koje se do besvesti opija u kafani, uz zvuke narodnjaka. U narednoj sceni obeznanjeni junak priče dospeva do bolničkog kreveta, gde dobija infuziju u vidu – džez muzike!

Ako zanemarimo revitalizaciju kafanskog derta među urbanom populacijom, i dohvatimo se uobičajene simboličke vrednosti turbo-folka u domaćoj kulturi, džez se ovde reflektuje kao krajnja suprotnost i spas od svakojakog kiča i šunda. Da li će na festivalu biti manje ili više fri-džeza, domaćih ili stranih izvođača, reprezenata savremene ili tradicionalne džez scene, postaje manje bitno usled sveopšte sabornosti „kulturne populacije“ i edukativnog potencijala za mlade naraštaje. Naposletku, kroz takvu kampanju džez se uzdiže iznad uobičajene predstave o opskurnoj muzici za intelektualce, te se nameće kao zdravorazumski izbor za svakog konzumenta kvalitetnih umetničkih sadržaja.

Ovakav koncept se u praksi pokazuje tek delimično uspešnim – neposredno pred početak prvog koncertnog dana, u foajeu i ispred pozorišta u Vršcu nalazi se najviše pedesetak ljudi. Petak je veče, dok centar grada (baš kao i narednih par dana) odiše mirom i spokojem u kojem i zvonjava mobilnog telefona deluje poput buke. U društvu novinara, muzičara i organizatora, skroman odziv objašnjavamo – teniskim mečom Novaka Đokovića i Huana Martina Del Potra, koji će nedugo potom biti prekinut zbog mraka. I zaista, kako veče odmiče, sve je više ljudi, da bi se cifra popela i do 200 razdraganih lica na vrhuncu svirke.

Na otvaranju je, nakon kratkog uvodnog govora Vojislava Pantića, nastupila postava pod nazivom International Quintet – predvođena prekaljenim big bendovcima Ivanom Aleksijevićem na klaviru i trubačem Markom Đorđevićem. Ritam sekciju su činili Milan Pavković (bas) i Italijan Paolo Muscovi (bubnjevi), dok je kao specijalna gošća najavljena iskusna brazilska pevačica s prebivalištem u Parizu, Thyma Zunga.

Budući da se ne radi o uhodanoj, stalnoj postavi, repertoar prošaran šarolikim obradama (od standarda do na pr. Roya Hargrovea) bio je sasvim očekivan. Posledično je čitav koncert bio odrađen uglavnom u predvidivom sešn-ključu. A takva svirka ima dve strane – onu edukativnu koju smo nagovestili u uvodu, gde nas kompetentni muzičari zasipaju solidnim solo partiturama (prednjačio Marko Đorđević), ali i onu gde osećamo manjak nadahnuća i poriva da se muzika odvede „na ivicu“.

Nakon nekoliko instrumentala, Zunga je uvodnim i veoma tetralnim solo performansom podsetila na atmosferu filmova Davida Lyncha (poput jedne od upečatljivijih scena iz Mulholland Drivea) i demonstrirala iskrenu srčanost i posvećenost scenskom nastupu, da bi preostalih par pesama uz pratnju benda proteklo u znaku ležernijih brazilskih ritmova, što se naročito dopalo vršačkoj publici. A po osmesima bi se reklo – i samim muzičarima.

Bluzerski segment programa u foajeu pozorišta „Sterija“ pripao je italijanskom Mike Sponza Bendu – u poodmakloj fazi večeri, prostor sa šankom privukao je nešto veći broj ljudi nego na prvom koncertu, te doneo znatno ležerniju atmosferu i odličan prijem auditorijuma. Umesto stilskih referenci (pisac ovih redova se ipak bolje snalazi u džez vodama), par opštih utisaka: pedantno uniformisan bend (šeširi, kravate, crno-bele kombinacije) drži i do vizuelnog imidža i do muzike, a u konačnom zbiru dobijamo šou za publiku – miks dobre zabave i naprženih sola na gitari i usnoj harmonici.

Naredno veče donosi identičnu posetu – od slabe i prosečne na džezu, do odlične na bluz programu (i opet je sport umešao prste – finale fudbalske Lige šampiona!). A dočekao nas je Yuri Honing Wired Paradise, odlična holandska postava, kakve se ne bi postideo ni neki od velikih domaćih (pa i inostranih) festivala.

„Maštoviti“ urednici popularnog sajta Allmusic bi im dodelili žanrovsku kovanicu „modern creative“, koji pokriva maltene čitavu savremenu scenu na raskršću bapa i fjužna. Uplivi fanka u pažljivo osmišljene džez kompozicije asociraju na Chris Potterov Underground, a obrade popularnih hitova (David Bowie – Space Odity, Bjork – Isobel) i agresivna gitara na njujoršku scenu (John Zorn, Gutbucket, itd.).

Saksofonista i bendlider Yuri Honing nije razmetljiv solista, ali poseduje istančan ton, volumen zvuka i dobar osećaj za dramaturgiju. U njegovom konceptu tim je ispred pojedinaca, pa se podjednako oseća učinak ritam sekcije i prednje linije, gde će gitarski pasaži Stefa Van Esa biti prošarani i pevušenjem (kako će kasnije u neformalnom razgovoru objasniti, više bi mu prijalo poređenje sa Georgeom Bensonom, nego sa Keithom Jarrettom).

Mlada pijanistkinja i pevačica Katarina Pejak samo što je završila prvu godinu na Berkliju; krajem prošle godine objavila je debitantski CD Perfume and Luck, snimljen upravo u dvorani vršačkog pozorišta. U svojoj kratkoj karijeri odsvirala je desetak koncerata, a repertoarom zahvata čitavu istoriju bluza, od Bessie Smith do Toma Waitsa, koga navodi kao svog omiljenog umetnika. Povrh svega, ima i nekoliko autorskih kompozicija.

Na festivalu smo je čuli na električnom klaviru, no ta nesrećna okolnost nije umanjila odličan utisak – radi se o toliko očiglednom i prirodnom talentu, da vam uopšte nije potrebno intelektualno postavljanje „u perspektivu“ niti promišljanje odslušanog. Njen glas je bistar, veoma prodoran i zavodi na prvu loptu, a pevanje tehnički besprekorno i sa puno osećaja.

Neko će možda primetiti kako je Katarina previše mlada za muziku poput bluza, a naročito za veoma zahtevan solo performans gde nema prostora za greške ili „sakrivanje“ iza drugih muzičara. Takva zamerkama ovde ipak nema mesta, jer Pejakova ne pokušava da svoj glas veštački „natopi“ tugom – njeno pevanje je mladalački lepršavo i iskreno, a s vremenom će doći i još veća sviračka spontanost kao šlag na već sada ukusnoj torti.

The Gamblers iz Sremske Mitrovice još jedan je školski bluz bend, koji donosi pamtljive pesme, gitarska sola, ali i saksofon u postavi – koji je ipak odsviran odveć „ravno“ da bi doneo nagovešteni fanki-erotski naboj. No atmosfera je na nivou – pije se i pleše, klub je krcat i svi su dobro raspoloženi.

U istom duhu protiče i finale festivala, koje pripada samo bluzerima – Wressnig Crivellaro Organ Triju. Nedeljno veče donosi za nijansu slabiju posetu, ali ne i lošiji prijem kod publike, budući da se radi o starim znancima. Ova postava je već jedanput gostovala u Vršcu, a ove godine su svirali na Jazz & Blues festivalu u Sremskoj Mitrovici i u beogradskom klubu Kuglaš.

Njihov scenski nastup je besprekoran i dostiže kulminaciju već u ranoj fazi koncerta, kada gitarista Enrico Crivellaro silazi u publiku, prolazi do konobara i penje se na šank. No njihova snaga prevashodno je u muzici – ozbiljnoj instrumentalnoj svirci i dugačkim, energičnim improvizacijama na gitari i orguljama. U euforičnom raspoloženju, spušta se zavesa na Infusion Jazztronic Festival.

Kao što smo, na početku teksta, sa više strana sagledali moguće ciljeve festivala, tako nam valja ocenjivati i učinak. Sa kreativno-umetničke strane bi se teško mogle naći ozbiljnije zamerke, a na odmerenosti i uravnoteženosti programa bi mogli da pozavide i mnogi drugi domaći džez/bluz festivali. Kao lične koncertne vrhunce bih, bez razmišljanja, izdvojio Yuri Honing Wired Paradise i Katarinu Pejak.

Misija promovisanja kulturnih vrednosti je bila polovično uspešna, jer i za grad veličine Vršca poseta od 50 do 100 ljudi na džez programima nije spektakularna – naročito ako uzmemo u obzir da su svi koncerti bili besplatni, i da u Vršcu nema baš toliko drugih sadržaja koji bi mogli da pariraju kvalitetnom muzičkom festivalu. Bluzeri su u svakom pogledu bolje prošli – i sa posetom i sa prijemom kod publike. Naposletku, ponudili su više zabave kakva se traži vikendom u gradu…

Jedan od smerova razvoja festivala bi mogao biti aktivnije animiranje ne samo lokalne, već i publike iz drugih gradova u većoj ili manjoj blizini. Zagriženim džezerima i bluzerima je program dovoljno atraktivan, a Vršac je veoma prijatno i ne naročito skupo mesto za vikend-odmor. Poslednje večeri je stiglo par automobila iz Beograda; uz još koju desetinu gostiju iz Novog Sada, Pančeva ili Zrenjanina, već bismo imali zabavnu regionalnu žurku.

Bilo kako bilo, Jazztronic se svojim sedmim izdanjem polako pozicionira kao jedan od ozbiljnijih malih džez/bluz festivala u zemlji. Promovisanje ovih žanrova nije lagan posao ni u Beogradu ili Novom Sadu, pa ni ovde nema potrebe za preteranim negodovanjem. Umesto toga, beležim završnicu maja u kalendar, i zaokružujem Vršac na mapi zanimljivih festivalskih lokaliteta. Vidimo se u Vršcu i dogodine!