Interzone 2011: Katja Cruz & Howard Curtis, Polar Bear

Mesto: Novosadski novi teatar / Datum: 21.10.2011. / Foto: Igor Ripak / Video: Zlatan Dimitrijević

Dolazak na Interzone ove je godine predstavljao pravu malu avanturu. Drugo koncertno veče je iz ranije najavljenog Pozorišta mladih premešteno u Novosadski novi teatar, a zapravo u koncertnu dvoranu gimnazije „Laza Kostić“ u naselju Liman – za koju ni iskusniji Novosađani nisu bili sigurni gde se tačno nalazi. Stoga je beogradskom dvojcu (kolega Zlatan za volanom) traženje lokacije oduzelo taman toliko vremena da malo zakasnimo na uvodni koncert, koji su održali vokalistkinja Katja Cruz i bubnjar Howard Curtis.

Kada smo stigli na lice mesta, utisak je bio kudikamo bolji. Koncertna dvorana je veoma lepa i udobna, a zvuk odličan. Uvodni nastup protiče pred oko 100 ljudi, da bi ta cifra polako narastala kako je veče odmicalo.

Katjin stil bismo najlakše objasnili kao mešavinu Ive Bittove i Sainkho Namtchylak, dok je Howard Curtis prošle godine na Novosadskom džez festivalu predvodio odličnu post-bapersku postavu u kojoj je briljirao slovenački saksofonista Jure Pukl. Na papiru solidna kombinacija, u praksi i ne toliko.

Baš kao i na pr. tradicionalni džez, i avangarda je ušla u svoje (pre)zrelo doba. Iskusnijem slušaocu džeza će polako dosaditi tema-solo-tema obrazac ili hiljadu puta prežvakane instrumentalne fraze, pa će sreću potražiti u slušanju vrsnih solista koji nadilaze formu snagom ličnog umeća i harizme, ili u novim, inovativnim konceptima.

Sledeći ovu analogiju, Katja zvuči poput prevejanog sešn muzičara. Njena interpretacija je tehnički savršena i raznovrsna u prezentaciji različitih eksperimentalnih vokalnih tehnika, ali ne uspeva da se izdigne iznad dosledno sprovedenog koncepta i ponudi bilo kakav autorski upliv, odnosno iznenađujući performerski momenat. Ne pomaže ni Curtisovo prisustvo, čiji je set bubnjeva pre svega u funkciji naglašavanja „neobičnih“ vokalnih deonica, pa ne dobijamo ni bogzna kakvu interakciju koja bi dala veći smisao duetu.

No to je rizik s kojim računa svaki festival ove orijentacije; nikad se ne zna kako će sve to zazvučati uživo, na konkretnom koncertu. A sa druge strane, ipak će biti dovoljno atraktivno onima koji tek upoznaju avangardnu muziku, a kasnije će, inicirani u taj čudesni svet, već i sami odvojiti žito od kukolja.

Polar Bear se, pak, našao pred drugačijim izazovom. Njihova svirka jeste atraktivna i zabavna, primerena i džezerima i rokerima, ali s izvesnom dozom rezerve u studijskom radu – tek u ponekim pesmama bi bio nagovešten potencijal koji odvodi bend izvan radiofonične forme, u ambiciozniju improvizaciju. Stoga je koncert mogao otiću u dva suprotna smera – rutinsko nizanje prepoznatljivih pesama (hitova), odnosno njihova rekonstrukcija u novom i slobodnijem ruhu.

Bilo je i jednog i drugog. Svirka je otvorena istim redosledom pesama kao i na aktuelnom albumu Peepers – prvo Happy For You, pa hitična Bap Bap Bap. Kasnije je prošarana i starim numerama, najviše sa hvaljenog izdanja Held On The Tips Of Fingers (mada smo ostali uskraćeni za jedan „hit“ – Bear Town), i to u razrađenim i zanimljivijim aranžmanima nego na disku.

Kolega Zlatan je odlično primetio da su Polar Bear „baš pravi bend“, u kome „svako ima svoju ulogu“. Ova konstatacija je naizgled samorazumljiva, ali hajde da je još malo razradimo. Za razliku od bendova na pop/rok sceni, džez bendovi su pretežno koncipirani oko ređanja solo deonica, pa makar se tu našlo i još koječega. Ni ovde situacija nije strukturalno drugačija, ali svirka uspešno funkcioniše na sinergiji različitosti i povezanosti u koherentnu celinu koja je daleko od puke zbirke pojedinačnih segmenata.

Šta sve ovo znači u praksi? Dvojica saksofonista u prednjoj liniji, Mark Lockheart i Peter Wareham, dovoljno su različitih senzibiliteta da njihova svirka ne zapadne u monotoniju. Pri svemu tome vole i da se prepliću i nadigravaju, tako da solo deonice fluidno prelaze iz jedne u drugu izbegavajući da zvuče izolovano i samozadovoljno. Šlagvort svirci daje Leafcutter John na gitari, elektronskim pomagalima i balonu (!), koji dobija i svoje parče slave, ali najčešće je tu da dopunjava i daje širinu/dubinu svemu što se dešava u zvučnoj slici.

Indikativni su i momenti kada frontmen Seb Rochford šaljivo započinje numere nasumičnim udarcima po dobošu dok se saginje da nešto namesti/dohvati; ostatak benda odmah prihvata izazov i nadovezuje se na „grešku“ i od nje gradi muzičku frazu. Po sličnom principu se često odigravaju i „prava“ sola, odlazeći daleko od zadate teme i tempa, ali nikad u čistokrvni fri-džez. Uvek je tu neko vezivno tkivo koje čini muziku melodičnom i jasno organizovanom.

Na kraju, par opservacija i o pojavnosti benda. Seb Rochford, pored toga što je ubledeli Englez s afro frizurom, intrigira i svojim čudnim govorancijama. Jedva čujnim glasom, nalik stidljivom dečaku koji se prvi put u životu pojavio na pozornici, zahvaljuje se i najavljuje numere i muzičare. Kontrabasista Tom Herbert je klasičan hipster s nerdovskim cvikerima i bradom drvoseče, Lockheartova kompaktna figura svojom sirovošću priziva barski ambijent, Wareham je uglađeni gospodin u sakou i cipelama, a brkati Leafcutter John – niža i šaljivija verzija Garyja Oldmana.

Sve ovo, naravno, ne doprinosi muzičkom ugođaju, ali stavlja bend u ravan pop atrakcije i olakšava mu komunikaciju s koliko-toliko širim auditorijumom. Interzone nije festival masovnih razmera, održavao se te večeri na zavučenoj lokaciji i po ružnom kišovitom vremenu, pa je ipak pristojno popunio koncertnu salu. To je svakako lepa vest za organizatore, bend i publiku, a nadamo se i nagoveštaj formiranja nove generacije domaćih ljubitelja džeza, u Novom Sadu i šire.

.