By 
Prošlo je više od 30 godina otkako je saksofonista/glumac/slikar John Lurie snimio debitantski album The Lounge Lizards sa urnebesnim Artoom Lindsayem i njegovom škripavom gitarom, na talasima nadiruće no-wave scene; 20 godina od Zornovog tada revolucionarnog albuma Naked City na kome se ređaju brzopotezne džez-metal numere; i konačno, nešto više od 10 godina otkako su njujorčani Gutbucket snimili debi album i stilski zaokružili trend kombinovanja džeza sa pank/metal estetikom.
Ukratko, sasvim dovoljno vremena da kontrakultura polako pređe u stilizovani mejnstrim. Mnogi će bendovi danas koristiti kovanicu „pank-džez“ ne bi li istakli kako su veoma „opaki“ i „na ivici“, a da to i nema bogzna kakvog pokrića u samoj muzici (na pr. Soil & Pimp Sessions). Kod drugih će takav opis biti merodavan, ali su stilske odlike pozajmljenih žanrova upakovane u relativno blagu, urednu i prihvatljivu formu (britanci Acoustic Ladyland, Led Bib…).
Filadelfijski bend Inzinzac na svom istoimenom debiju vraća veru u moć neprerađene, sirove energije u džezerskom kontekstu, i urnebesno zabavne interakcije saksofona i gitare. Njihova muzika nije previše originalna i lako je prepoznati već pobrojane uticaje sa njujorške scene; no realizacija je toliko srčana i besprekorna, da vam sitničavi kritičarski diskurs ubrzo postane krajnje irelevantan.
Frontmen benda i autor kompozicija je francuski gitarista Alban Bailly koji se 2005. nastanio u Filadelfiji i započeo proboj na tamošnjoj sceni. U ovoj avanturi pridružili su mu se sopran/tenor saksofonista Dan Scofield i bubnjar Eli Litwin. Inzinzac nema basistu, i to je jedan od njihovih najjačih aduta. Nekom drugom ili drugačijem bendu ovo bi bio hendikep, no filadelfijska trojka je umešno rasporedila postojeće instrumente u zvučnoj slici.
Gitara je „otpanjena“ i njen praštavi zvuk pokriva čitav frekventni opseg, no po prirodi stvari basovi joj zvuče oštro i negostoljubivo. Tu je i ugodan kontrast starinsko-džezerskog zvuka gitare i pravoverne rokerske distorzije, koja priziva asocijacije na rane Gutbucket radove. Scofield zvuči ubedljivo na oba instrumenta, premda sopran saksofon naročito podiže tenziju u paleti agresivnih zvukova koji izleću iz zvučnika i paraju uši.
Repertoar je stilski i kvalitativno veoma ujednačen. Među mojim favoritima su Chapi Chapo s istočnoevropskim neparnim ritmovima i vrcavom melodijom, te dugometražna Limuriem s pseudo-patetičnim melosom koji se probija kroz sirovi gitarsko-bubnjarski krš. Na sličnom tragu je i kompozicija Dobro, koja poentira visokim registrima saksofona u sporom ritmu i improvizovanoj razradi teme, da bi kulminirala u ekstatičnoj kakofoniji zvukova sva tri instrumenta.
Kada se podvuče crta, teško je uočiti dominantne teme i melodije koje bi ponele titulu „singla“ ili „hita“. Energija i buka odnose blagu prevagu nad delikatnošću autorskog rada, ali kombinacija svih tih elemenata je ono što daje čar muzici Inzinzaca. Kao da pomešate nekoliko svojih omiljenih jela, jako ih začinite, i mahnito jedete tanjir za tanjirom. Možda i nije baš po propisima, ali ko će tome odoleti?
Alban Bailley – gitara
Dan Scofield – sopran i tenor saksofon
Eli Litwin – bubnjevi
By 
By 
By 
By 
hahhahaha
super zabavna i apsolutno tachna recenzija!! odlichno…
Neznam, moram poslusati. Nikola kod mene imas sve petice, zaista sve super pohvale za ovaj sajt. Jedino, i to mi nikako nije jasno… kako je ta ispod prosjecna grupa Gutbecket usla u tvoje srce i tvoj mozak. Bez ljutnje, to je ipak samo misljenje… he, he, he…
jelene, cijenim tvoje misljenje, sto ti mislis o grupi Gutbecket?
To je proslost, onda je sreo mene. Salim se, Gutbecket uzivo su poseban dozivljaj. I to ne dzez koncerti, nego muzicki performansi kojima su skloni – susret animacije i muzike. Ostalo sto je njihova diskografija, slozicu se ispod je proseka. Ali to nije bas razlog da nekome ne postane posebnost, ja i dalje i uprkos svemu (jelen ce sada obrisati patos sa mnom) otkidam na Silvanu Armenulic i Tomu Zdravkovica, dzez do kostane srzi. Elem, ovo sve zbog povisice koja mi je obecana. 🙂
@ best
ne zelish da znash sta mislim o gutbucket, banovace me nikola…. uglavnom, apsolutna krshina, ako se oslobodimo drugih prideva….
xxx
jelen – doživotni ban.
Slađa – otkaz.
🙂
sladjo, da si rekla saban bajramovic, oni albumi iz 60tih, pa da ti preko w.uniona uplatim topli obrok i markicu za mart, ovako… ;)))))
o, greetings, johnnioza..;)))
Slađo, potpuno su u pravi sto se tice slusanja cd-ova i slusanja koncerata, to su ipak dva razlicita svijeta. Ako su koncertno Gutbecket tako dobri morat cu ih nekad i negdje poslusati, he, he… nadam se da to nece biti veliko razocarenje.
A i to si u pravu da mnogi otkidaju na nesto sto s vrhunskom muzikom nema veza. Recimo ja obozavam stvar Little Green Bag od George Baker Selection. Posto sam ja relativno star "cojek" ta me pjesma vraca u neko tamo daleko vrijeme, vrijeme kad sam imao bezbriznost koju sada nemam, nazalost. Inace to je grupa koja ima toliko odvratnih i ljigavih pjesama da je to nevjerojatno ali eto ta im je pjesma "prva liga", barem za mene. Cak ju je Quentin Tarantino upotrijebio u svome filmu Reservoir Dogs a on je barem poznat po skupljanju smeca i pravljenju "umjetnosti" od tog smeca.
P.S. Redakciju bih ipak zamolio da Slađi ne daju otkaz nego da je unaprijede. A sto se tice jelena, he, he, he…
Pozdrav svima.
Ljudi koji ne vole Gutbucket nemaju smisla za humor 😛 😛 😛
i ovaj Inz-inz-zac smara, sorry.
pa i meni smeta to njihovo poskakivanje…. kao da nemaju moshnice da u fullu krenu nizbrdo ili uzbrdo…
nek se inzinzac odluche: il si power music il idesh u shkolu…
btw, kad smo kod powera, pre neko veche ada trio (broc, paal nils i lonberg-holm) zapalio pariz..!!! magija na shtulama!!! mali highlite, lose se cuje, sorry: http://dl.dropbox.com/u/17239637/2012-02-17.mp3
ko je u kraju, neka zapichi u banlieues bleues, imaju tradicionalno lud program… kak'a tura, mamma mia, snimi 19., 21., 29 mars: http://www.banlieuesbleues.org/1_agenda.php