Irena Tomažin & Christof Kurzmann: Ljubljana – Wien (L’Innomable)

Prvi susret slovenačke slobodne vokalistkinje Irene Tomažin i austrijskog elektroakustičnog (pop) apologete Christofa Kurzmanna će nas doslovno ostaviti – bez teksta, kao  i značajno upitane nad prirodom “apstrakcije” i “reprezentacije” u (improvizovanoj) muzici.  Jer naime, nije li sva reprezentaciona umetnost istovremeno i apstraktna,  no što je i obratno?

Izvodeći omamljujući akrobatski ples trapezistkinje, Tomažinova će u tradiciji najgravidnije umetnosti balansirati između neizrecivog i (neporecivog) pevačkog moda predjezičnih društava, sastavljajući i rastavljajući kompleksne emocionalne i simboličke narative. Ako su muzika i ples dve od “najapstraktnijih” umetnosti, Tomažinova će, u snažnom zagrljaju obe prakse, uhvatiti nit između animalnog, humanog i post-humanog i izvući i primordijalne i nove kodove na površinu i sačuvati ih od opresivnih zabrana i institucionalnih zabuna.

Nijedna avangarda ne može bez kvotovanja ili reakcionarne diseminacije tradicije,  a Tomažinova je slobodoumni i multiosetni šamanski duh koji spaja i preklapa bogata  iskustva “starih” i “novih” duša, dok je Kurzmann prati u stopu kao ril (lajt)-tajm usemplovani laptop u zvučnoj laboratoriji ovog inspirativnog putovanja kroz vreme.

Ipak, daleko od toga da je Christof bez prethodnog iskustva sa ovakvim sadržajima , pa ćemo se prisetiti  izdanja “aso” sa japanskom mikro vokalistkinjom Ami Yoshidom. Onkyo ‘’potisnutost” koja prerasta u somnabulnu agresiju izolovanih hikokomori-otuđenika, zvuke duhova koji prodiru u time lapse  fotografiju cvrčećih frižidera i strujnih kola iz Takashi Itovih filmova – pohod za tom pasivno agresivnom hladnoćom je otklonjen već na prvoj improvizaciji na ovom albumu.

“Ljubljana” doduše i počinje doneklo kao odjek aso-a –  ni Kurzmanovi zvuci – sinusni tonovi, razlomljeni elektronski pijuci, a ni minimalni glotalni zvižduci i grgoljenja Tomažinove ne donose toliko novog – iako su  uzbudljiviji i sa većim rangom od Yoshidinih. Ipak, na kraju nas čeka uzlet Ireninog prvog kratkog izleta u “pevačku” teritoriju, što nas možda i ne bi trebalo mnogo iznenaditi ako smo  je propratili  kao gošću prošlogodišnjeg Oktobarskog salona  u nesvakidašnjem performansu “Ukus tišine”.

Zvuk druge improvizacije snimljene u Christof Amanovom studiju u Beču kao da je značajno u postfestumskom duhu ovog performansa. Prigrljavajući inkantacije, multifone zvižduke i nadrealni folklor onomatopeja i faux sketova, koliko i pagansko dionizijske/ a isto toliko i “nereprezentacione” modove– njen Ukus tišine doslovno vrvi od svih mogućih ukusa, boja, raspojasanih ekspresija.

(Nesvesno) prateći i vivisecirajući različite oralne istorije, Balkansko ritualno iz Ritual Nove, Svetlanu Spajić  koja peva sa Sainkho Namtchylak, šamansko fonopetičnu poeziju Katalin Ladik, Irena Tomažin genealogiju i teatrologiju zvukovnih eksperimenata  oplemenjuje savremenim istraživačkim zanosom  kao i bajalicama plemenskog matrijarha u  uvek antropološki zaneti diktafon. Praveći veliki skok od  intimistički naprednih karaoka i seciranja zvukovnih dnevnika sa “IT/Crying games” – Ljubljana Wien je čvrsto pozicionira kao jednu od najsmelijih evropskih vokalistkinja u ovom trenutku.