By 
Ako je neko zapadnoj civilizaciji trebalo da predstavi muziku sa ovih prostora, a da se pri tome zadrži dostojanstvo i odoli veoma dragim nam izletima u primitivizam, bio je to Sandy Lopičić Orkestar. Bend je predstavljao svojevstan srpsko-hrvatsko-bosansko-austrijski lonac vrhunskih muzičara, sa tri izuzetna ženska vokala. Među ova tri glasa, jedan se ipak izdvajao kao najupečatljiviji, možda i najadekvatniji u nastojanjima da se spoji ono iskonsko balkansko i moderno. I kada je trebalo da se sketuje i svinguje, i kada je trebalo da se dirne slovenska duša, Irina Karamarković se uvek nametala kao pravo rešenje. Ova rođena Prištinka, koja je svoj ukus i stil gradila u vreme nimalo veselih devedesetih na piratskim bugarskim diskovima, obrela se u Gracu sa jednom željom – da džez uči od najboljih . Tako je i bilo. Mark Murphy i Sheila Jordan bili su samo neki od muzičara kod kojih je Irina pekla zanat, da bi ubrzo bila regrutovana od strane Lopičića za njegovu veselu trupu.
Kosovo će uvek biti tema žučnih polemika i brojnih nesporazuma. Međutim, mnogi (ne samo naši) muzikolozi i istoričari slažu se je da je muzika sa Kosova jedna od najstarijih i najlepših tekovina srpske tradicije. Trenutno na Kosovu (iz razumljivih razloga) ne vlada preterano interesovanje za takvu kulturnu zaostavštinu. No, problem je što ni u nekim stabilnijim vremenima situacija nije bila drastično bolja. Mnoge od tih pesama su zaboravljene ili zagubljene, a zasluge što su pojedine sačuvane od zaborava pripadaju upravo dedi i majci Irine Karamarković, takođe muzičarima, koji su te pesme skupljali, zapisivali i brižno čuvali. Na albumu Songs From Kosovo, Irina Karamarković na ambiciozan način pokušava da toj muzici udahne novi život.
U tu svrhu Irina okuplja bend koji čine pijanista Stefan Heckel, kontrabasista Wolfram Derschmidt i bubnjar Viktor Palić, Irininin životni saputnik. Inicijalna ideja oko okupljanja klasičnog akustičnog trija, po Irininim rečima, bila je da se džez iskoristi kao sredstvo da se ovaj duboko tradicionalni repertoar predstavi s distancom od površnosti balkanskih žurki (koje su odavno uzele maha i u zemljama Zapadne Evrope) i aktuelnih etno klišea. Kvalitet ove ploče je upravo u veoma ambicioznim i hrabrim aranžmanima, bez iritantno predvidivih naricanja i emotivnih patosa.
Posle simpatične uvodne minijature Priština će da postane turističko mesto, bend ulazi u kompoziciju Preleteše tice lastavice. Problem je što upravo ova pesma na momente podseća na na pomenute klišee, preteći da malo zahtevniju džez publiku obeshrabri u samom startu. Međutim, jako uzbudljiv klavirski solo i dinamična ritam sekcija daju do znanja da je način na koji ova postavka tretira narodno nasleđe mnogo kompleksniji i ozbiljniji.
U kompoziciji Majko mila dobijamo sinkopiran ritam u drum’n’bass stilu, a vrsni bubnjar Viktor Palić ubacuje zanimljive finese i u pesmi Gusta mi magla padnala, u kojoj Irina Karamarković efektno balansira između autentičnog melosa i svinga/bluza, isporučujući vokalize koje su nekada bile jedan od glavnih aduta SLO.
Gorko i sumorno viđenje ne tako davne prošlosti ove zemlje, i to ne samo iz vizure onih koji su je proživljavali u Srbiji, nego i onih koji su spas potražili preko, može se čuti u komadu Tuđa zemljo. Dramatična i dinamična svirka celog benda, posebno pijaniste Stefana Heckela, pravi napetu, svima nama dobro znanu atmosferu, preko koje nas Irina narativno podseća na eksplozije, turbo eru, mrtve i one koje se smatraju živima, brašno i pirinač iz Crvenog krsta. Tuđa zemljo predstavlja bez dvoumljenja i vrhunac celog albuma.
Savršena dikcija i raznovrsnost Irine Karamarković evidentna je u maštovitom izvođenju Devojče tanko visoko, gde njen glas po potrebi varira između nevinosti devojčice i iskusnog bluz vokala. Mirnije kompozicije kao što su Biser Mara po jezeru brala i Što si rano podranila Marijo predstavljaju ne toliko interesantne, ali zanatski i dalje veoma kvalitetne momente ovog albuma, dok previše eksponirana i izlizana Zajdi, zajdi, i pored Irinine besprekorne izvedbe, ne donosi apsolutno ništa ovoj kolekciji, te je mogla komotno biti izostavljena. Albanski jezik i albanska kultura neizostavni su segmenti kosovske svakodnevnice, a to ni Irina ne želi da ignoriše. Povratak albanskom tradicionalu Hapi Syte E Seza, koji je nekada izvodila sa SLO, predstavlja sasvim logičan korak.
Sve u svemu, ovo je disk koji treba posmatrati potpuno nezavisno od medijskog terora raznim čudovišnim hibridima, spakovanih u ambalažu sa etiketom etno ili world, koji uglavnom imaju za cilj da kod konzumenta probude ono vancivilizacijsko i primitivno. Ovaj album čuva tradiciju i istovremeno je stavlja u moderan i apstraktan kontekst, koji bi morao da pronađe put i do najzahtevnijeg auditorijuma.
Irina Karamarković – vokal
Stefan Heckel – klavir
Wolfram Derschmidt – kontrabas
Viktor Palić – bubnjevi
By 
