Istvan Grencso: Susret generacija na Szabadosevom putu

Moj prvi susret sa Istvanom Grencsom dogodio se na festivalu Jazzycolors u Parizu 2012. godine, kada je njegov kvartet nastupio u tamošnjem Srpskom kulturnom centru. Nisam imao predstavu da se radi o legendi mađarske džez scene, što možemo pripisati i neobrazovanju, ali i činjenici da mađarski džez muzičari gotovo nikad ne svraćaju južnije od Kanjiže, te da njihova izdanja retko bivaju recenzirana u relevantnoj (anglosaksonskoj) inostranoj štampi.

Bilo kako bilo, njegovi nastupi u Parizu i godinu dana kasnije na Kanjiža Jazz Festivalu, bili su impresivni u “evergrin” smislu – predstavljajući slobodan džez utemeljen na koltrejnovskim korenima, sa uslovno rečeno tradicionalnim aranžmanima, ali i spiritualnom komponentom koja ponekad toliko fali savremenim avangardistima. Sam Grensco je već od osamdesetih sarađivao sa legendarnim mađarskim fri džez pionirom Györgyom Szabadosem, što mu je i do danas ostala bitna biografska referenca iako je ostvario zavidnu bendlidersku karijeru sa svojim Grensco Collective postavama.

Materijal sa obradama kompozicija ovog velikana mađarske muzike, preminulog 2011. godine, premijerno je izveden prošle godine u Mađarskoj, a srpska premijera će se dogoditi u Rexu na Ring Ring festivalu. Uz standardne Grenscove saradnike – a to su pijanista Mate Poszar, kontrabasista Robert Benko, i bubnjar  Miklos Szilvester (zrenjaninski Mađar koji nam je pomogao oko prevoda intervjua) – kao specijalni gost nastupiće i nama dobro poznati Szilard Mezei. Kako Grensco pojašnjava, uskoro će se pojaviti dupli CD i LP s ovim materijalom.

Svirali ste sa Györgyom Szabadosem. Koliko je, i na koji način, on uticao na vaš muzički razvoj?

Imao sam izuzetnu čast, da sam ga upoznao jos na početku mog bavljenja muzikom. Godine koje sam proveo pored njega predstavljaju pravu školu za mene. Moja privrženost slobodnom, spontanom muziciranju se tada ukorenila i od tada se nije mnogo menjala.

U Srbiji malo znamo o džez sceni u Mađarskoj i o njenom istorijatu. Vi ste prisutni na sceni od kasnih sedamdesetih. Kako ste se vi uklapali u takav ambijent i kakve su vam bile ambicije i interesovanja kada ste počinjali karijeru?

Zapravo i ja vrlo malo znam o tome, ne zanima me… Za onu vrstu muzike koja me interesuje, stvari se, na žalost, na ovim prostorima vrlo sporo menjaju. Ako uporedimo na primer razvoj improvizovane muzike u skandinavskim zemljama, onda ovde dobijamo prilično jadnu sliku. Ali to ne znači da ovde nema izuzetno talentovanih muzičara, samo oni retko imaju priliku da pokažu svoju umetnost. Na osnovu rečenog je jasno da se nisam uklopio, nisam ni želeo da se uklopim u red privilegovanih, i da odustanem od koncepcije koju sam sebi zadao.

Kakvo je vaše mišljenje o džez sceni u Mađarskoj danas, uzevši u obzir, kako muzičare, tako i festivale, klubove, medije i publiku koji tu scenu prate?

Dva festivala mogu da izdvojim. To su Mediawave i Új Buda Jazz festival, na kojima se mogu čuti zanimljivi koncerti.  U Budimpešti  postoje dva-tri kluba gde se preferira improvizovana muzika, ali i to se događa na inicijativu muzičara, sa jako skromnim sredstvima.

Da li vi, kao muzičar sa velikim iskustvom i reputacijom, možete da živite od sviranja džeza, ili ste prinuđeni da se bavite još nečim?

Skromno živim. Pored sviranja, jednom nedeljno predajem u jednoj umetničkoj školi.

Na vašoj diskografiji na Discogs sajtu, nalazi se i nekoliko izdanja vezanih za ovaj prostor. Svirali ste osamdesetih na Naissus Jazz Festivalu sa Dresch kvartetom. Da li se sećate tog festivala i nastupa?

Davno je to bilo, jedva se sećam. Svirali smo jako autentičnu muziku, koju je publika teško prihvatala, ako se dobro sećam.

Osamdesetih ste svirali i na albumu Stevana Kovača Tikmajera, “Monumentomanija Maleroznog Prvoborca” na etiketi “Nikad Robom”. Kao što znamo, izdavač je bio Bojan Đorđević, sadašnji direktor Ring Ring festivala, a na albumu je svirao trombonista Branislav Aksin, sadašnji stalni član većih postava Szilarda Mezeija. Kako se sećate tih saradnji i saradnika iz Srbije, i da li ste u to vreme imali drugih dodirnih tačaka sa muzičkom scenom u Vojvodini?

Sa Tikmajerom sam u stalno kontaktu. Prošle godine nam se pojavio novi material u sastavu “Trio Kontraszt” za izdavačku kuću BMC. Bila su to lepa vremena, često smo svirali u Novom Sadu, eksperimentisali u Studiju M, na Telepu, itd. Mnogo lepih sećanja, na žalost mnoga imena sam već zaboravio.

Osamdesetih ste prvi put pokrenuli i vaš bendliderski sastav, koji i do danas funkcioniše sa različitim muzičarima. Ko su bili članovi prve postave? Koliko se vaš pogled na autorski rad u vašem bendu promenio od tih vremena do danas?

Robert Benke (kontrabas) je sa mnom od samog početka. Bubnjeve je dugo svirao Tamaš Gerej. Moja koncepcija muziciranja se nije puno menjala, osim  što sam vremenom puno toga naučio, stvari su postale jasnije. Danas, pored Roberta i mene u sastavu su Mate Poszar – klavir i Miklos Silvester – bubnjevi. Mislim da je ovo najjači sastav koji sam do sada imao. Susret generacija uzrokuje izuzetno produktivnu saradnju.

Koliko pratite savremenu džez scenu u Evropi i SAD? U kojoj meri vas zanimaju nove tendencije u džezu?

Zanimaju me dešavanja u Švedskoj i Holandiji. Kod njih se može uočiti veoma dinamičan i prodoran razvoj improvizovane muzike. Naravno tu i sistem podržava ove tendencije. Poenta džeza je u tome da onaj koji se bavi ovom umetnošću bolje upozna sebe, i na taj način izražava svoja osećanja, a ne da kopira već postojeće stvari. Dok je to tako, dotle će uvek biti novih, svežih manifestacija istinske muzike.