Džez, Bre! portretista

Značaj i uloga fotografije, kao umetničkog izraza ili primenjene fotografije koja oslikava život, iznalazi se na istim mestima na kojima je i značaj muzičkog stvaralaštva. Fotografija je specifičan vid informacije i komunikacije. Još daleke 1936. godine, pri osnivanju američkog časopisa Life, objavljen je manifest novinara, umetnika i fotografa: Videti život, videti svet, biti svedok važnih dogadjaja, posmatrati lica siromaha i gestove moćnih, videti zadivljujuće stvari, mašine, vojske, gomile, senke i u džungli i na mesecu, videti čovekov rad, videti kule i pronalaske, videti stvari udaljene hiljadama kilometara, stvari koje skrivaju zidovi domaćeg ognjišta, stvari kojima je opasno približiti se, žene koje ljudi vole i decu koju imaju, videti da bi uživali, videti da bi se iznenadili, videti da bi bili obavešteni.

Krećući se u okvirima ovog manifesta, koji je u neku ruku i njegov porfolio, Ivan Grlić je svoj umetnički izraz pronašao u fotografiji. Njegovo interesovanje šta će videti, a samim tim i mi, kreće se od scenskih pokreta, ljudi, zbivanja, portreta … od statike do dinamike, sofisticirane erotske umetničke fotografije, od televizijskih do pozorišnih foto beleški, od izložbi do objavljevinja radova u časopisima, od Blica do Playboya, a u svemu kao da nalazimo jedno veliko Bre, bilo da je senka, soul, srpska duša ili džez. Na putujućoj izložbi, uskoro će se predstaviti i u Kraljevu, gde će postavka njegovih radova biti deo prvog izdanja tamošnjeg festivala “DžezIbar”.

Pevačica Etta James je jednom prilikom izjavila da, kada se u crnačku radnu pesmu kane soul – duša, dobije se bluz. Tvoja martovska izložba u Parobrodu je bila na neki način prikaz dela muzičke lepeze Srbije. Šta se to moglo videti iza naziva “Serbian Soul, Bre!”? Otkud odluka da fotografišeš muzičare, kako si ih birao i zašto si izbegao turbofolkoraše, bre!

Ta izložba sada putuje. Do sada je ciklus “Serbian Soul Bre!” izlagan u Beogradu, Subotici, Zrenjaninu i Novom Sadu. Sada ide dalje…poput Caravana Dukea Ellingtona. Muzičari su mi inspirativni i zato sam ih odabrao, a želja mi je bila da imaju neki zajednicki imenitelj, da to bude srpski soul kao moje vidjenje i način da se pozabavim muzičkom scenom u Srbiji, i to muzikom koja ima, iako sam fotografisao muzičare različitih muzičkih žanrova, neki kvalitet. Sam naziv sam smislio, jer to je naša duša, a s druge strane naslov je trebalo da bar malo oslikava sadržaj.

Birao sam ljude na osnovu njihovih dosadašnjih karijera i rada, i one muzičare koji su hteli da se odazovu, jer sam insistirao da mi daju svoje vreme i da radimo studijske portrete i to ogoljeno bez instrumenata i mikrofona, a za to je potrebno vreme. A što se tiče ovih jako popularnih, ne znam koga bi tu još uvrstio da je soul, osim Džeja i Miroslava Ilića i Tozovca… koje sam zvao, ali ih nisam slikao….. nažalost. Ovo ostalo na estradi u Srbiji mislim da nije vredno pomena.

Od juna si započeo novi sešn, seriju fotografija nekadašnjih i sadašnjih članova Big benda RTS-a pod nazivom “Serbian Jazz, Bre!”. To su muzičari koje naši čitaoci dobru znaju sa koncerata, ili nosača zvuka…i imaju o njima već stvorenu muzičku sliku. Ovako prikazani na tvojim fotografijama dobijaju novu dimenziju, možemo na njihovim licima čitati note ispisane životom uz trubu, trombon. Dirigentsku palicu od Ivana Ilića si u ovom projektu preuzeo ti. Da li ti je svojevoljno prepustio, na ovoj fotografiji kao da budno motri na tvoje pisanje aranžmana za njegovo portet? Kako su se uopšte ova fotografisanja odvijala, jesu li muzičari bili poput pravih modela ili su, obzirom da su džezeri, pomagali da improvizujete zajedno ali prihvatajući tvoju zamisao?

Muzičari su posebna fotografska priča. Specifični su jer su se na neki način srodili sa svojim instrumentima i čine jedinstvo, jednu celinu. Kada im uzmete tu drugu polovinu – instrument, osećaju se kao da su goli. Tako da sam morao vešto da ih vodim kroz osećaje i emocije….. Na nekim portretima sam ih fotografisao i sa instrumentima, kada sam mislio da će tako bolje izgledati.

“Serbian Jazz Bre!” je ciklus koji se sastoji od portreta džezera. Svaki moj projekat je i pokušaj da uradim nešto novo, i drugačije, ali ne po svaku cenu. Kao i kod komponovanja muzike uostalom: improvizacija, ali ne kao sama sebi cilj. Važna je i tema kompozicije

Muzičari velikog benda su individualci sa različitim senzibilitetima i to i iskazuju kroz svoju muziku. Deo već uobičajene slike pri pogledu na bend je tih i blag čovek koji sedi u stolici, i u rukama drži svoju gitaru. Na licu mir, kao da odašilje neki poseban osećaj, a da je tako uverimo se kada bend utihne i Goran Potić počne da prebira po žicama i publiku zaspe neverovatnim zvucima. Sve zamre, ni najmanjeg šuma u sali i čuje se samo njegova gitara. Na ovoj fotografiji možemo zaviriti u Potićev unutrašnji i očito bogat svet. Ona će nam na neki način pojasniti zašto ga tako pažljivo slušamo, a da on na tome ne insistira, naprotiv. Portret kao jedan od tvojih izraza je istovremeno i jedan od najtežih načina da se dobije posebnost fotografije. Na šta se fokusiraš, kako postižeš da se ljudi razotkriju, da budu samo ono što jesu, bez poza i nameštanja?

Ne znam, to je verovatno deo mene, godinama proučavam psihologiju, neverbalnu komunikaciju i razne stvari koje mislim da mi znače u fotografiji, ali i pored sveg truda svestan sam da to je jednostavno tako – ili osetite i dogodi se sjajna fotka ili ne osetite i nema je. Između dobre i odlične fotografije je nijansa u pitanju, i to deminutiv nijanse!

Neki od najsjajnijih snimaka iz perioda koji je bio preteča bapa, poput snimaka tenor saksofoniste Lestera Younga, ili pak tvorca bi-bapa, alt saksofoniste Charlieja Parkera, nastajali su tako što bi bend ulazio u studio, bez ikakvih priprema muzicirao i improvizovao na licu mesta, a ono što bi odsvirali je otiskivano na ploče bez naknadnih miksovanja i nasnimavanja. Koliko je danas moguća sirova fotografija, bez dodatnih intervencija?

Ovo što ja radim je upravo to, fotografija i to velikim slovima, a ne digital art kako ja u šali, ali u i zbilji, kažem za fotografije koje dobiju dve tone fotošopa.

Jedna od tvojih najuspešnijih fotografija projekta je ona na kojoj će se teško pogoditi da si uslikao pijanistu Mišu Krstića. Ona je i dokaz da džezeri doista ne miruju, da su smeli i da umeju biti posebni i kao modeli. Da li je ovo što je dosad načinjeno i putokaz kojim nastavljaš ili je samo Vaše upoznavanje za naredni, možda i intrigantniji prikaz naših džez muzičara?

Ne znam ni ja tačno da li su ove fotografije neka vrsta buduće vodilje. Za sada je sve to stvar trenutne energije i trenutne inspiracije, videćemo kuda će to da ode, puštam ruku a i mozak da slobodno radi. Što bi se reklo, jer ne želim da robujem formi , tj. kadru po svaku cenu, nego sam sa džezerima pustio intuiciju da me vodi i za sad sam jako zadovoljan

Kada se budem obogatila od pisanja, izgradiću ogroman hangar, nazvaću ga “Serbina Jazz, Bre!”. Unutrašnji enterijer će biti tvoje fotografije, džezeri će moći da sviraju koliko i šta žele, posetioce ćemo nekako namamiti – ako nikako drugačije pićem, a u uglu će se prodaviti knjige o muzici, ploče…ali dok  ne ostvarim svoju ideju, hoćemo li imati izložbu ovih fotografija? Hoće li i neka zvanična institucija da sve ovo podrži kako bi sve dobilo na značaju? Ovi portreti nisu samo tvoj umetnički ili estetski doživljaj onih koji ih gledaju, već i svojevrsna faktografija domaćeg džeza

Izložbu i knjigu pripremam i to sa sigurnošću mogu tvrditi da će se desiti, a da li će mi neko osim prijatelja (neka institucija koja se bavi kulturom, nadam se da ovo što radim spada u taj domen života) dati pare da to sprovedem u delo, videćemo – do sad nisam ništa dobio.  Nije to lična stvar, to je jednostavno čuvanje istorije i nekih po meni važnih stvari za naš nacionalni i kulturni indetitet.

Brojne pevačice pokušavaju biti neka nova Billie Holliday, manje ili više uspešno. U džez muzici se na ovakve iskorake gleda pozitivno. I ovo stremljenje ne jenjava, naprotiv. Koliko današnji fotografi žele biti novi Philippe Halsman? Ne mogu da ne zapazim kako ovo što si dosad odradio ipak ima jedinstven pristup. Da li si ovim fotografijama i ljudima koji su bili ispred objektiva prilazio po nekom svom osećanju ili su one tvoja refleksija uticaja?

Uhhhh, kao prvo nisam siguran da ljudi koji se bave fotografijom znaju za ime Philippea Halsmana, ili Yousufa Karsha ili za Richarda Avedona, no to je priča za sebe o studioznosti i potrebi da sve se uradi instant. Ne znam ni sam, vidim da nisu uobičajeni portreti , a kako sam došao do njih.. pa jednostavno, to ili se desi ili ne, to je stvar energije, trenutka, vere onog koga fotkam u mene i mnogo stvari. Ali ne volim da se bavim teorijom i analizama, jer fotografija je jako eksplicitna – pobudite neki osecaj kod posmatrača ili ne.

.