Jacky Terrasson – Push (Concord Jazz)

Berlin – Pariz – Njujork, Thelonious Monk, klavir i džez, bile bi asocijacije u Slagalici Milke Canić. Konačno rešenje je pijanista američko-francuskog porekla rođen u Berlinu, odrastao u Parizu, sa prebivalištem u Njujorku: Jacky Terrasson. Nakon desetak albuma i odličnog solo projekta Mirror iz 2007. godine, Jacky je rešio da snimi materijal koji je energetska bomba ispunjena dobrom svirkom i emocijama, ali i duhovitošću, neobaveznošću, poigravanjem svime čega se dosetio. Push je pravo osveženje među nemalim brojem ovogodišnjih izdanja.

Nakon odgledanog Eurosonga od strane nekoliko saradnika redakcije Jazzina i stidljivog javnog poveravanja o zlodelu, nastala je prava kriza u slušanju džez muzike. Što god bi moja malenkost i kolege Vid Jeraj i Zlatan Dimitrijević uzeli da recenziramo, završavalo bi se žalopojkama na Facebooku ili glavnom uredniku kako ne ide, kako ne valja, kako je dosadno. Onda je naišao Jacky Terrasson i uspeo da razgali naše usahle duše. Nakon kratkotrajne i iscrpne borbe, pobedila je moja sprega sile moljakanja i bezobrazluka, tako da ne znam da li bi drugi ozbiljno pisali o albumu Push ili bi se jednostavno, kao što sam ja to rešila, pridružili Terrassonu. Ako je neobičan album, ako je na njemu Jacky rešio da peva, spaja Michael Jacksonovu Beat It i džez standard Body and Soul, onda je teško ne ispratiti ga sopstvenom ludorijom.

Od prvih taktova uvodne Gaux Girl ulazi se u Terrassonovu igru. Ritam i melodija nas osvajaju na prvo slušanje, drugo, treće…jer ono što je dobro, podjednako dobro zvuči i nakon protoka vremena, poput njegovog solo klavira iz Mirrora koje se i na albumu Push nazire u nekim segmentima. I kada se Jacky sa bendom krene igrati temom, postavljajući je popreko ili dijagonalno ili kako god to čine virtouzi na svojim instrumentima, iskrsne spoznaja da je njegova igra ozbiljna i da nam plasira odličnu muziku. Neko će smatrati svetogrđem, neko će se diviti Terrassonovoj ideji da spoji jednu pop pesmu Beat It sa džez standardom Body and Soul i to ne baš obično. Prosipa ih naizmenično, vozeći veleslalom po njihovim harmonskim osnovama, stvarajući svoj novi izraz.

Za Jackyja Terrassona Monk i njegova muzika su nezaobilazni. U nežnost Ruby My Dear (prilika da se podsetimo istoimenog albuma i harmonike dugmetare Richarda Galliana iz 2005. godine) ulazi i jedan od nekolicine gostujućih muzičara, Gregoire Maret na usnoj harmonici, dajući joj pomalo nostalgičan izraz – Ruby je dama prepuna sećanja. Tu je i Round Midnight (standard koji je najviše puta izvođen u istoriji džeza) u kojoj nas Terrasson najvećim delom suočava sa svojim poznavanjem i viđenjem Monkove muzike, završavajući je snažnim i bržim “push“ ritmom kojim je obojio album. Ostati ravnodušan na My Church je nemoguće, ona kao da sublimira svu Terrassonovu nežnost. Porterova You’d Be So Nice to Come Home To je nekakva reinkarnacija one koju je svirao kvartet basiste Paula Chambersa, sa nedavno preminulim pijanistom Hankom Jonesom (Bass On Top, 1957).

Trio sa basistom Benom Williamsom i bubnjarem Jamireom Williamsom dao je svežinu znanim melodijama. Autorske kompozicije Terrassona su posebna priča u kojima se osmelio i da se oglasi bez pokušaja da postane džez vokal: samo nam tiho pevuši, kao u fankom obojenoj Say Yeah. Elegična Carry Me Away i razdragana O Cafe, O Soleil, druga numera u kojoj i peva, završnica su nadasve zanimljivog projekta širokog emotivnog dijapazona i različitih ritmova koji to prate.

Terrasson je uspeo da stvori novi izraz kroz igru s onim što je godinama vežbao, istraživao i iskusio. Samo naizgled neozbiljniji nego inače, ovaj je pijanista na aktuelnom izdanju daleko od olako smišljenog koncepta. Iako je njegovo pojašnjenje da je Push njegovo guranje muzike napred, ovaj projekat možemo smatrati i kao pokušaj da se „push“ atmosferom izađje iz koncertnih dvorana u kojima džez godinama boravi i direktnije približi slušaocu. Džez je životni impuls, a jedan od damara je energični i razdragani Terrasson na albumu Push.

Jacky Terrasson – klavir, klavijature, vokal

Ben Williams – bas

Jamire Williams – bubnjevi

Gregoire Maret – usna harmonika (3, 8)

Jacques Schwarz-Bart – tenor saksofon (6)

Matthew Stevens – gitara (8)

Cyro Baptista – perkusije (8, 10, 11)