James Brandon Lewis: Umetnost osećanja

Prošlogodišnjim albumom „Divine Travels“, do tada skoro potpuno anonimni saksofonista James Brandon Lewis samouvereno je stupio na veliku scenu. O ovom izdanju sam pisao naveliko i naširoko, s utiskom da je u njegovoj „antirevolucionarnosti“ najveća čar – tamo gde na scenu stupaju univerzalne i nažalost anahrone vrednosti zlatne ere džeza, poput spiritualnosti, tona, „sounda“. Po izdavanju drugog albuma „Days of Freeman“, ovog puta više orijentisanom ka koketiranju sa hip-hop estetikom,  ukazala mu se prilika da poseti i Beogradski Jazz Festival – eto nam prilike da vidimo ovog sjajnog umetnika dok još nije postavao „preveliki“ i preskup, što mu od sveg srca želimo.  Sudeći po razgovoru koji smo vodili, svakako se radi o jako skromnom i srdačnom momku, kome je muzika ispred ovozemaljskih, egocentričnih dostignuća.

Koliko sam mogao da ispratim na fejsbuku, imao si priliku da pročitaš i moju recenziju za album „Divine Travels“. Jako mi se dopala ta ploča!

Hvala ti puno, zaista. I hvala na podršci! Ne uzimam to zdravo za gotovo. Kada ljudi kažu nešto lepo i donose mi pozitivnu energiju, to je uvek blagoslov.

Slušao sam tvoj novi album poslednjih  dana. Na prvu loptu sam bio i pomalo iznenađen flertom sa hip-hop kulturom i muzikom. Kako si došao na tu ideju?

Kada govorim o albumima„Divine Travels“ i aktuelnom„Days of Freeman“, osećam da je sva ta muzika jedan veliki „kontinuum“, sve je povezano. Ne radi se ni samo o spajanju džeza i hip-hopa. Voleo sam oduvek sve vrste muzike.  Dok sam odrastao, bio sam pod direktnim uticajem brata tinejdžera, sedam godina starijeg, a on je voleo hip-hop. Ovaj album je više osvrt na moje detinjstvo, nego praćenje nekog trenda.

Svi koji su bili deca devedesetih, sada su stariji i prave muziku koja je u relaciji sa njihovim iskustvom.  To je u suštini to. Zahvatio sam u drugi deo sebe. Ova ploča je jednostavno deo mog života, mog iskustva. Mislim da tu i dalje ima spiritualnih elemenata, i da postoji veza između dva albuma, iako su drugačiji. Ali svaki album i treba da bude drugačiji. Nadam se da će ga ljudi videti kao pogled unazad, ali istovremeno i kao korak napred. Muzika je sveža, ima dosta novih kompozicija.

Da li ti je hip-hop više interesantan zbog muzike ili poruke koju nosi?

Mislim da me je najviše privukao ritmički tok govora. Dok sam pripremao ovaj album, slušao sam različite bendove, A Tribe Called Quest, Digable Planets, i način na koji koriste govor (tokom telefonskog razgovora, JBL pevuši ne bi li što bolje dočarao poentu, op. a) . Naravno ne očekujem od slušaoca „Days of Freeman“ da izdvoji kadencu, ali … mislim da je to bio najveći izazov ploče za mene. Lako je slušati i reći „aha, ovo je još jedna gruv ploča“, zbog basa i bubnja, ali mislim da to nije suština. Jer dok je slušate, ne pomišljate kako se tek svira bi-bap preko bekbita, što je iziskivalo dosta truda.

Znao sam da će ova ploča biti riskantna, ali sam bio spreman za izazov. Zašto biti umetnik ako nećeš biti ogoljen na sceni? Ranjivost je ono što treba da se deli s publikom. „Ovo sam ja, ovo je ono što predstavljam, nadam se da će vam se dopasti, ali OK je i ako ne bude tako “. Dakle, slušanje kadence i ritmičkog toka govora. Naravno i poruka – „The Miseducation of Lauryn Hill” je sjajan album, , A tribe called quest – „Midnight Marauders“ takođe.

U bukletu CD-a se uglavnom osvrćeš na rane dane repa. Kakvo je tvoje mišljenje o današnjoj sceni?

Postoje neki umetnici ka kojima ima naklonosti, naravno, ali što sam stariji, to sam manje u toku sa onim što se događa. Imam rođake od 14-15 godina i uglavnom nemam pojma o tome što oni slušaju. Kendrick Lamar mi je, recimo, kul. Ima širok opseg tema i  svestan je. Meni lično je dosadno ako se samo jedna tema provlači kroz ceo album. Tako da, ipak znam ponekog i iz sadašnjeg vremena! (smeh)

Prvo poglavlje CD-a je posvećeno košarkaškom klubu „Buffalo Braves“, preteči današnjih Los Angeles Clippersa. Otkuda ovaj osvrt, pratiš li košarku?

Iznenađujuće mnogo ljudi se uopšte ne seća ovog košarkaškog tima! Sa jedne strane, ponosan sam na mesto u kome sam odrastao, i želeo sam da iskažem ljubav prema mom rodnom gradu. Da pokažem da sam svestan njegove istorije. Da, volim basket, ali dublje značenje je vezano za to da sam svestan istorije mesta u kome sam odrastao.

Nisam neki ljubitelj Los Anđeles Klipersa (smeh). Iskren da budem, jako dugo nisam odgledao nijednu utakmicu, nemam neki poseban tim koji volim, koliko mi je igra „kao takva“ prijatna. Volim Kevina Garneta, Pola Pirsa, to suljudi koje sam gledao dok sam odrastao. Bio sam fan Majkla Džordana, ali ne i fanatik.  Jedan od mojih omiljenih igrača svih vremena je Alen Ajverson. Razlog što ga volim je što je tokom čitave karijere morao da se bori, jer je bio potcenjivan („underdog“), sviđa mi se ta njegova rešenost. U sportu mi se sviđa trud, disciplina, rešenost da se bude željenom nivou. Nisi savršen, imaš dana kada se budiš i pitaš se da li napreduješ, ali i dalje imaš poriv da se trudiš. I to je ono što poštujem kod košarkaša  ili bilo kog drugog sportiste. Zaista se trude.

Džez i hip-hop su, na neki način i u određenim istorijskim trenucima, bili značajno društveno angažovani, sa stanovišta prava Afroamerikanaca. Koliko je tebi bitna takva borba ili poruka u vlastitoj muzici?

Živim svoj život i godine su preda mnom. Svestan sam, a za umetnika to znači da čim kročiš kroz vrata, ti si pod uticajem svega što se dešava u svetu. ja sam Afroamerikanac i postoje određene stvari koje primećujem, određene stvari koje sam iskusio, i moja umetnost nije odvojena od mog života. Ne prestajem da bivam umetnikom kad napustim binu. Stvaranje muzike  mora da bude u relaciji sa nečim čime se bavim, što zapažam. Za mene je teško da stvaram rutinski, namenski. Moram da budem inspirisan, pod uticajem onog što se dešava oko mene.

Hip hop i džez…ako bih seo i nacrtao porodično stablo, na vrhu tog stabla bi bili doseljenici iz Afrike u Ameriku. Tu bi bile radničke pesme i spirituali, zatim rani džez ,i na kraju tog stabla stižete do šezdesetih, sedamdesetih..  imate fank džez, a na samom kraju bi trebalo da bude još jedna grana džeza, koja bi bila hip hop. Bilo je puno džez velikana koji su ga prihvatali.  Bilo je i puno džezera koji su bili socijalno osvešćeni. Coltrane je napisao „Alabamu“, on je takođe govorio o svojoj spiritualnosti na „A Love supreme“, pa Sonny Rollins..  imate muzičare koji možda nisu o tome govorili, ali su kreirali muziku koja je govorila o onom što se dešava oko njih, samo kroz instrumentale. Ne bih rekao da se svesno trudim da budem političan, da prenesem poruku i slično. Nisam toliko proračunat.

Takoreći, nemaš neku konkretnu temu za koju bi se „uhvatio“, kao što je Mingusova „Fables of Faubus“ recimo?

Prvo, to je sjajna pesma! Što se mene tiče,  ja sam Afroamerikanac i kada izađem iz kuće, hteo ja da komtempliram o tome ili ne, svet mi to daje do znanja. Amerika mi daje do znanja da sam Afroamerikanac. Ja se samo trudim da napravim lepu muziku i unesem neku lepotu u ovaj svet. Da donesem nešto pozitivno. I to zaista mislim,  iz dubine mog srca. I trudim se da budem iskren i napravim muziku koju ljudi mogu da osete. Trudim se napravim balans između intelekta i osećanja. Mislim da je umetnost osećanja izgubljena. Osećati nešto. Nadam se da će ljudi osetiti nešto kada dođu na moj koncert. Nije mi toliko bitno da znaju šta radim, u intelektualnom smislu, jer je to samo jedan deo umetnosti.

Ali opet, recimo, tvoj nick na Skype-u kaže da si „intellectual“?

Da, ali taj nadimak sam napravio dok sam bio mlad i nezreo! (smeh) Hajde da govorimo o Coltraneu, na primer. On je napravio balans intelekta i spiritualnosti, i mislim da svi treba da stremimo tom zdravom balansu. Postoji li socijalna, angažovana poruka? Da. Da li je ja definišem? Ne, muzika to čini sama za sebe.  Mislim da će tvoje izvorno iskustvo najbolje  govoriti o tome šta se dešava oko tebe. Za mene je nabitnije da muzika odražava ono što ja jesam.  Umetnici bacaju svetlo na ono što se dešava oko njih. Džez šezdesetih je bio veoma odlučan. Pedesetih takođe, ali na drugačiji način. I bibap iz kasnih četrdesetih. Ljudi su tada mislili da je Čarli Parker radikalan….

Pa i bio je tada, zar ne?

Da, bio je! Ali ne mislim da se nešto posebno trudio da bude radikalan, jednostavno jebio to što jeste. Ne moram da se trudim da budem „nešto“. Šta god je na albumu, to sam ja. Isto je i sa Coltraneom. „On stvara besnu muziku“, kažu. Pa, on nije mislio da stvara besnu muziku. On je mislio da stvara lepu muziku.

Nisam njegovu muziku doživljavao kao besnu, kada sam je slušao.

Ni ja . Ali bilo je intervjua gde bi postavljali pitanja u tom smeru… ja samo mislim da su ti džezeri svirali muziku u kojoj su uživali. Mislim da moraš da se ložiš na muziku koju sviraš.

Vratimo se na tvoje početke profesionalne karijere muzičara. Započeo si je svirajući gospel muziku u Koloradu.

Odrastao sam u Njujorku, pa sam se preselio u Kolorado. Za mene džez i gospel imaju više zajedničkog nego različitog. To je sve deo istog iskustva.  Išao bih tako daleko da kažem kako su propovednici bili prvi MC-jevi, prvi reperi. Prvo sam svirao gospel, pa studirao džez . Dosta muzičara je stiglo u džez iz crkve, tu postoji kontinuitet. Dosta akordskih progresija, kadenci, itd. koje već postoje, zajedničko je i za džez i gospel.

Uživam u oba žanra! Uživam u sviranju u crkvi. Počeo sam da sviram u crkvi kada sam imao svega devet godina, na klarinetu. Naučio sam dosta o iskrenom nastupu pred publikom. Crkvena publika malo više prašta (smeh).

Kakva je razlika između „obične“ i publike u crkvi?

Naravno, crkvena publika je tu zbog Boga. Ne radi se toliko o tebi i tvojoj muzici, koliko o tome da si medijum za muziku. Crkva je posebno mesto. Možeš da se popneš i odsviraš pesmu, ali postoji nešto transcendentno, što ima malo veze s tim da li si muziku izveo dobro ili loše, a više sa time u kakvo se stanje ulazi – obožavanja, molitve…Ali takođe postoji i želja da se dobro provedete! Mnogi ljudi su veoma srećni kada idu u crkvu i slave Boga, nije u pitanju sumorna atmosfera.

Kao veoma mlad sam naučio da se u muzici ne radi o meni. Čak i nakon što sam objavio par albuma, ne razmišljam o tome kako sam „Ja“ to postigao…kao što William Parker kaže – „Ko je vlasnik muzike?“ Niko je ne poseduje! Možeš je snimiti na CD, ali ona je i dalje „tamo negde“ u Univerzumu. Možeš da naučiš da sviraš, ali ne možeš muziku staviti u bocu. Ona je u vazduhu, a ti imaš spravu kroz koju duvaš vazduh, cevka vibrira i proizvodi zvuk koji putuje, da bi je pokupili tvoji senzori u mozgu. Na kraju – čuješ zvuk. Ne znam, to je interesantno. Kada napišem neku muziku, najveći deo vremena se ne osećam kao da sam je ja kreirao, nego kao da mi je data. Muzika mi je data, a ja sam učinio ono što mi je činiti. Snimio sam je i izložio, nadajući se da će ljudi biti dirnuti. Ne mogu da prihvatim zasluge za muziku.

Veliki umetnici, kao što su Charlie Haden, Wadada Leo Smith,  William Parker, ili Sonny Rollins, kažu da su ponizni i skromni u odnosu prema svojoj muzici, da je ne poseduju. Ja sam napravio CD, ali nisam vlasnik „zvuka“. Priroda nam konstantno daruje različite zvuke, tako da, to sam naučio iz crkve – da se ne radi o tebi.

Pomenuo si različite muzičare, a ako se ne varam, radio si i sa Matthewom Shippom. Barem kada se radi o njegovim medijskim nastupima, on nije nimalo skroman. Kakav utisak si stekao svirajući s njim?

Ne mogu da pričam o njemu na taj način, o njegovom odnosu s novinarima. Upoznao sam ga pre četiri godine, mislim da je divna osoba koja stvara prelepu muziku. Od njega sam mnogo naučio što se tiče same muzike. Kada sam ga prvi put upoznao, pričali smo o džezu „Treće struje“, „loft“ sceni, spiritualnim kvalitetima muzike. Znaš, Matthew je Matthew. O čemu god pričao, to je on. Svi mi imamo pravo da se izrazimo i imamo svoje mišljenje, i ne moramo da se slažemo. Ali treba da se poštujemo.

Mislim da ljudi danas mešaju ukus sa poštovanjem. Može da mi se ne dopada kako moja majka kuva, ali to ne znači da je neću poštovati. Takva je stvar i sa muzikom. Ne mora svako da voli sve, to nije ljudski! (smeh). Matthew je tip koji poštuje druge. Ako mu se ne sviđa nešto što radite, ima na to pravo. I reći ću nešto sa tehničke strane – kada on kaže da je sjajan – možete li to da negirate? Ali zaista, on zaista ume da svira klavir! Hajde da povučemo analogiju. Pričali smo o basketu, gde imate Kobija Brajanta. Uopšte nisam njegov fan, ali znate šta – Kobi postiže svoj cilj. A zašto? Jer je njegov set veština izuzetan! Sviđa li ti se ili ne, to je irelevantno. Ima pet šampionskih prstenova, igrao je i devedesetih, i dvehiljaditih. Kada razmišljam o Shippu, Parkeru, Smithu, Hadenu, njihov set veština je neprevaziđen.

A koji od muzičara je najviše uticao na tebe kada si došao ponovo u Njujork?

Dok sam snimao „Divine Travels“, puno sam se bavio spiritualima,  najviše sam bio inspirisan Coltraneom, ali i Marianne Anderson, jednom od prvih crnih pevačica opere… deifnitivno sam bio pod uticajem Williama Parkera, veoma volim njegov pristup životu i način na koji uspeva da napravi balans. Definitivno sam pod uticajem muzičara koji uspostave balans intelekta, emocija i spiritualnosti. Wadada mi je bio i uticaj i mentor…

Dok sam radio „Days of Freeman“, slušao sam puno različitih albuma i ljudi koji su na mene uticali. Nisam samo overavao hip hop albume, već recimo i Medeski Martin and Wood – Combustication, čekirao sam različite albume Grega Osbyja, Russela Guna …preslušavao sam sve džez muzičare koji su imali dodira sa hip hopom. Nije mi to poslužilo za reciklažu i ponavljanje, ali morao sam da vidim šta je već učinjeno na tom polju.

Ako idemo dalje kroz istoriju, jedan od najpopularnijih saksofonista devedesetih je bio Joshua Redman. U srednjoj školi sam se poprilično ložio na njega.  To me je onda vodilo dalje – zanimalo me je na koga se on loži. Ako bih negde pročitao da se Joshua Redman loži na Dextera Gordona, onda bih slušao Dextera Gordona.  Voleo sam potom i Waynea Shortera, i naročito njegove mračne melodije. Mnoge njegove melodije su melanholične, što je bilo u skladu s mojim raspoloženjem. Kasnije sam slušao sve žive saksofoniste, samo da bih video šta ko radi. Ne radi se o jednom muzičaru, već o čitavom konglomeratu ljudi i situacija.