James Carter – Caribbean Rhapsody (Emarcy Records)

Priče o pojedinim džez muzičarima katkad su ispunjene ličnim iskustvima i emotivnim nabojima koje je teško udenuti u muzički prikaz snimljenog materijala. Saksofonista James Carter se sredinom devedesetih počeo oglašavati dovoljno snažno i daleko da dosegne i do naše publike. Najveći prodor su načinili njegovi omaži gitaristi Djangu Reinhardtu ili pak pevačici Billie Holiday.

Sada već udaljena 2005. godina bila je veoma važna Carteru, ali i meni. Dok je ovaj saksofonista radio na novom projektu, vaš recenzent je doneo jednu od onih ishitrenih odluka, koje se kasnije pokažu i te kako dobrim.

Poseta multimedijalnom festivalu u mađarskom gradu Đeru, stotinak kilometara od Beča, osim osećaja da ste se vratili vek unazad i saznanja da se mađarski gulaši mogu jesti i pet dana uzastopno, doneo je koncert gitarste Jamesa Blooda Ulmera. Ako zanemarim da me je njegov bubnjar nazvao neznalicom za džez jer nisam uspela da detektujem ijedno jedino ime sa stotinak diskova njujorške andergraund scene, koncert me je nagnao da nadalje osluškujem materijal Ulmera, koji je, samo te godine izdao čak dva dobra albuma.

Povratak kući i hvalisanje doživljenim nije dugo potrajalo, Ulmer mi se poput bumeranga vratio preko tada aktuelnog CD-a Jamesa Cartera. Out of Nowhere je bio i više nego radoznalo osluškivanje kako može da zvuči saradnja Ulmera i Cartera, u koju umetnete i saksofonistu Hamieta Bluietta. Bio je to sam vrh tadašnje avangardne džez scene i možda najbolji materijal koji je Carter do sad snimio.

Priča o Carteru je kulminirala krajem te godine, kada se našoj publici predstavio u triju sa novim materijalom. Iako je nakon dva ili tri neuspešna pokušaja izostala Kellyjeva I Believe I Can Fly, najbolja numera sa projekta, Carter je zasluženo dobio svoje fanove i pravo da se o svakom njegovom projektu govori kao o još jednom dragulju džeza.

Caribbean Rhapsody je jedna muzička celina, uprkos činjenici da je delom snimana u Varšavi, delom u Njujorku, da su učesnici Varšavski simfonijski orkestar, Akua Dixon String Quartet i violinistkinja Regina Carter. Rapsodija izdeljena u šest numera se sluša u jednom dahu, jer je i nastala kao “posledica” jedne kompozicije njujorškog Portorikanca, kompozitora koncertne muzike Roberta Sierre.

Naime, muzika je bila naručena i premijerno je izvedena 2002. godine u Detroitu, uz učešće njihovog simfonijskog orkestra, i naravno Jamesa Cartera. Tada je i uspostavljena saradnja ova dva umetnika, koji su, iako se kreću različitim muzičkim stazama, ipak uspešno spojili evropski klasicizam na kome se zasniva Sierrina muzika i moderan džez izraz koji karakteriše Carterovo stvaralaštvo.

Saksofonista iz Detroita i dosad je bio poznat po izuzetnom talentu da iz relativno znanih i harmonijski utvrđenih tema izvuče neverovatne zvučne efekte, improvizujući do granice preko koje bi pogubio melodiju i zašao u fri vode. Carter nanovo daje svoj maksimum i kao muzičar i kao kompozitor prelazne tenor deonice kojim nas uvodi u Caribbean Rhapsody, ali i epiloga na sopran saksofonu.

Dok svira, nadovezuje se na Sierrinu karipsku emociju koja je podaleko od očekivanog latino izraza, ali u sebi sadrži prefinjenost i poseban pogled na estetiku zvuka, karakterističan i za još poneke nama znane džezere – poput kubanskih pijanista Roberta Fonsece i Gonzala Rubalcabe ili Panamca Danila Pereza.

Posebnost albumu je dala i violinistkinja Regina Carter, dama koja se na svom prošlogodišnjem izdanju Reverse Thread okreće od džez standarda, projekta Sentimental Journey i muzike Dukea Ellingtona prema afričkom folku, a njeno učešće ovde je – kao i uvek – virtuozno muziciranje na različita nadahnuća.

Sierra je, umesto Regini Carter, “rolu Paganinija” dodelio Carteru. I čini se da nije pogrešio; već godinama unazad govorimo o specifičnom stilu sviranja, vrisku usred pasaža ili pak potmulom jecanju po kojima je ovaj muzičar prepoznatljiv. Paralele sa drugim džez saksofonistima skoro da se ne mogu izvesti, ne samo zbog tehnike, nego i zbog nenadmašnog sviranja na svim saksofonima i flauti.

Snaga i energija Carterovog muziciranja mogla bi se jedino uporediti sa solima Sidneyja Becheta. Obojica muzičara se slušaju bez daha i sami sebi su dostatni. Da sam Carter, baš poput Becheta i njegovih albuma-sola, može svojim saksofonima da iznese ceo projekat, dokazuje Caribbean Rhapsody, koja je, uprkos učešću velikog orkestra i gudača,  zapravo rapsodija jednog čoveka.

Esencijalna emocija sa Out of Nowhere nastavlja se na ovom CD-u, koji oličava suštinu džez muzike današnjice – spoj tradicije i urbanog, simbioza orkestra i maestralnog muzičara-individualca, nadgradnja improvizacije, ali i zadržavanje osećaja karakterističnog za stvaralaštvo Sidneya Becheta.

Caribbean Rhapsody nije nova inspiracija; pedesetih godina je u sličnom maniru Clifton Parker komponovao za film Pata Jacksona Virgin Island. Iako su džez svite već odavno na repertoaru velikih umetnika (Duke Ellington je eksperimentisao sa ovim formama tridesetih godina prošlog veka, a u punoj meri ih je proglasio legitimnim tokom četrdesetih), Carterova umetnička energija, posebnost pristupa i upečatljivost čine da se kontekst i okvir veoma brzo ostave po strani i da se slušaoci prepuste onome što je najbitnije – samoj muzici.

James Carter – sopran i tenor saksofon

Regina Carter – violina

Gudački kvartet čeliste Akue Dixona

Varšavski simfonijski orkestar sa dirigentom Giancarlom Guerrerom