By 
Naziv poslednjeg izdanja teksaškog (i već dugo u Harlemu stacioniranog) pijaniste Jasona Morana ne odnosi se, kako bi se u prvi mah pomislilo, na redni broj izdanja iz njegovog kataloga, već na deset godina saradnje sa bendom čiji je lider. Godine 1999. pijanista je za etiketu Blue Note objavio svoj prvenac, a iste godine, u čast 60 godina postojanja iste kuće, osnovan je bend New Directions sastavljen od mladih lavova džeza i potpisnika ove etikete.
Pored Morana, Grega Osbyja i Stefona Harrisa, ritam sekciju grupe su činili basista Tarus Mateen i bubnjar Nasheet Waits, koji će uz Morana postati temelj postavke poznate pod nazivom Bandwagon. Uvek drugačija i neretko briljantna izdanja ovog benda izbacila su Morana u muzičku orbitu u velikom stilu, a magazin Rolling Stone ga je častio i titulom „najvećeg mislioca aktuelne džez scene“.
Bandwagon je u prošlosti neretko bio, po potrebi, proširivan pridruženim članovima (na Black Stars to je bila ikona avangarde Sam Rivers, a na pretposlednjem Artist In Residence gitarista Marvin Sewell). Na ploči Ten je priča opet spala na tri slova.
Bez prevelikih ambicija, reklo bi se, oslobođen ikakvih imperativa i pritisaka, Moran isporučuje album u potpunosti vođen instinktima i emocijama. I to je možda razlog što na prvo, drugo, ili čak treće slušanje, ploča zvuči pomalo hermetično. Doduše, od Morana smo u zadnjih nekoliko godina i navikli da slušamo nešto senzibilniju svirku (koja se, naravno, nije ni na momenat odricala njemu toliko svojstvene kompleksnosti), i to najpre u kvartetu Charlesa Lloyda, pa onda i u baladerskom izdanju Paula Motiana, da bi oduška svojim prizemnijim instinktima pružio u super-grupi Davea Hollanda Overtone Quartet.
Stvari, međutim, posle repetitivnog slušanja počinju da dolaze na svoje mesto i muzika kreće da se jednostavno „otvara”. Polovina kompozicija na ploči potiče iz Moranovog pera, ostatak su (uz izuzetak jednog uratka Tarusa Mateena) viđenja radova velikih autora koji su, na ovaj ili onaj način, uticali na Moranov muzički identitet.
Album otvaraju tri autorske stvari. Blue Blocks počinje jednostavnim nizom akorada, ali se, istovremeno zadržavajući bluz formu, dinamički razvija na jako uzbudljiv način, a nemerljiv doprinos ide na konto sjajnog Tarusa Mateena i njegovog neobičnog poluakustičnog basa. Preteća RFK In The Land Of Apartheid inspirisana je posetom američkog senatora Roberta F. Kennedyja Južnoj Africi 1966. godine, u vreme najmračnijeg perioda rasne segregacije. Naredna Feedback Pt. 2 inspirisana je legendarnim Hendrixovim nastupom na Monterey Pop Festivalu 1967. godine. Ono što se čuje ispod Moranove elegične improvizacije i što, u suštini, podseća na zvuk zastarelih kopir-aparata i štampača, mogli bi da budu semplovi fidbeka iz Hendrixovih Marshalla.
Kroz skoro čitav opus Bandwagona uvek je prisutna jedna tema koja se bavi gangsterizmom, i to na artistički način. Gangsterism Over 10 Years na specifičan način obeležava deset godina benda, i jedina je prava up-tempo kompozicija koja podseća na ranije adrenalinske radove Bandwagona.
Detaljnost i posvećenost kojima Moran tretira svoje uzore na ovoj ploči su impresivni: počevši od viđenja Monkove Crepuscule With Nellie, koja je možda i najubedljiviji momenat albuma i ne ukazuje samo na Moranovu verziranost kada je tehnički i harmonski aspekt u pitanju, nego i na kvalitet benda kao jedinke. Ritam varira krajnje elastično, improvizacija i tema se mešaju i razdvajaju na neobičan i nepredvidiv način, u jednom momentu svako kreće svojim putem, ali sve vreme je očigledna savršena interna komunikacija.
Pored Monka, Moran odaje počast dvojici mentora koji nažalost nisu više među živima: Andrewu Hillu, i to putem komada Play To Live koji su dvojica pijanista napisali zajedničkim snagama, i Jakiu Byardu, viđenjem njegove To Bob Vatel in Paris, koja slušaoca vraća u prapočetke klavirskog džeza.
U divljoj interpretaciji Big Stuff i Conlon Nancarrow Moran citira i Leonarda Bernsteina, kompozitora poznatog po tome što je skoro sva svoja (inače tehnički jako zahtevna) dela pisao i na trakama za mehaničke klavire, ne bi li ih kasniji interpretatori što tačnije tretirali.
Jason Moran ponovo dokazuje da je u moru stilova koje je prigrlio, i u moru uzora i uticaja kojima je u toku svog muzičkog treninga bio izložen, ipak uspeo da izgradi jaku individualnost. Baš kao i ovaj bend, koji nakon deset godina zajedničkog rada definitivno ima hemiju nalik najsložnijoj porodici.
Jason Moran – klavir, glas (13)
Tarus Mateen – bas
Nasheet Waits – bubnjevi
Malcolm Moran – glas (13)
By 
