Jay Clayton – All Out (Vivid Sound)

Nekadašnja članica ansambla Stevea Reicha i učenica Stevea Lacyja uspeva da iznedri vrlo prijemčiv stil koji vodi intimni dijalog kako sa fanovima neidiomatskog sketovanja, tako i ponekim zalutalim etnomuzikologom koji provodi slobodno vreme istražujući afričko polifono pevanje, orijentalnu repeticiju ili i ceremonijalnu naraciju originalnih Amerikanaca.

Otkako je kročila na pozornicu „nove muzike“, Jay Clayton ne prestaje da obogaćuje i osavremenjuje džez podijum impresivnim vokabularom koji diskretno otvara uši onima nepripremljenim za surove egzibicije, u rangu od učešća na She’s a Sleep Johna Cagea, gde unosi život u mrtvo tkivo dela za preparirane klavire koji zvuče kao pisaće mašine, ili prijatnijoj minimalističkoj izvedbi na Reichovoj Music for Mallets, Instruments and Voices.

Kao pripadnica generacije vokalistkinja koje su zauvek promenile svet vokalnog džeza,  gradila je reputaciju naslednice avangardnih kompozitorki Meredith Monk i Joan LaBarbare. Negde između oaze psiholingvističkih uspavanki prve i uvek ekspanzivnog jezika onomatopeja, uzdaha i borbenih pokliča potonje, u nešto lagodnijem kontekstu repeticije i instrumentalnog kontrapunkta, njeni solilokviji se nikada nisu približili world music aproprijaciji primamljivih, skoro kič egzotičnih kompozicija u polju zujećih mbira Anne Homler.

I dok se na albumu prelivaju različiti sokovi koji nikad ne ostavljaju mesta za predah ili teoretsku evaluaciju tehnika, posebno se izdvajaju tri kompozicije. Ba da dat nudi raspamećujuću interakciju razigranog klavira, saksofona i vokala, gde se oni neprestano mimikuju i mešusobno prožimaju, sa ponegde prepariranim gestovima koji nigde ne frustriraju u svom nametljivom zvučnom roleplayingu.

Druga je obrada klasika, Ornette Colemanove Lonely Woman, koja iako nigde direktno ne uzdrmava, imajući u vidu ogromni bluz potencijal iste (svet je dočekao da čuje kako Patty Waters uspeva da nadmaši Ninu Simone u njenoj zlokobnoj igri, iako je ponegde Radka Toneff uspevala da izvuče plavi moment iz nje, neposredno pred svoju smrt…) stvara prijatnu tenziju u svedenoj međuigri bubnjeva i glasa.

Ipak, vrhunac putovanja kroz njen uzbudljivi muzički univerzum je epska ambijentalna meditacija 7/8 thing, u kojoj muzika neprekidno teče, i kao voda koja povremeno iznenadi, dostiže elegantnost u gradaciji nesputane nepredvidivosti duha. Na prvi pogled asocijacija na vremensku signaturu, vremenom se razvija u vrtlogu kreativnih vokala koji je u sebe usisao sirene NY downtown scene. Sve polako i nenasilno kulminira u hipnotičkoj repeticiji, a struktura ovog neobičnog kristala se nenametljivo i ekstatično konsoliduje u nasoj svesti.

Jane Ira Bloom – sopran i alt saksofon

Larry Karush – klavir

Harvie S – bas

Frank Clayton – bubnjevi

Bill Buchen – kalimba

Jay Clayton, Shelley Hirsch, Becca Armstrong, Sally Swisher – vokali