Jazz at Bran Castle 2024: Povratak u Drakulin zamak

Mesto: Bran, Rumunija / datum: 23-25. avgust 2024.

I pored odličnih iskustava koje je kolega Nikola Marković opisao prilikom prethodne posete festivalu Jazz at Bran Castle, moralo je proći čak 10 godina da bi se Jazzin ponovo obreo u popularnom Drakulinom zamku. Festival je u toku ovih deset godina prolazio kroz manje turbulencije, ali je svake godine bez izuzetka uspevao da isporuči odličan program.

Recimo da zamak Bran (koji iz čisto promotivno-ekonomskih, ali nikako faktografskih razloga nosi naziv Drakulin dvorac) nije ni najveći ni najlepši zamak koji smo za vreme našeg boravka videli u Transilvaniji, ali je svakako najpoznatiji i jedini koji je odlučio da unutar svojih zidina ugosti džez festival. Celokupan budžet festivala sponzoriše se danas, za razliku od pre nekoliko godina kada su u igri bili i spoljni finansijeri, isključivo iz turističkih prihoda samog zamka.

Tako nam se naš domaćin, veliki džez entuzijasta i distributer ECM, ACT…. izdanja u Rumuniji Paul Tutungiu, koji je pre dve godine postao i selektor festivala, požalio da je dobijao packe zbog prividne nezvučnosti imena u ovogodišnjem programu. Tešio sam ga činjenicom iz bliskog okruženja da je naš Beogradski džez festival, kada je god kuburio sa finansijama imao (barem po aršinima našeg sajta) najbolji umetnički program. Naravno, ispostavilo se da je Paulova selekcija bila itekako kvalitetna, a uz to je privukla i dovoljno publike da ispuni vrlo ograničeni kapacitet unutar zamka. Karte nisu jeftine, barem ne za ovaj deo Evrope (oko 50 evra po danu), ali ekskluzivnost  prostora i neposrednost užitka u koncertima svakako nadomešćuju ovakav izdatak.

Koncert trija švajcarskog pijaniste Stefana Aebyja, iako dobar, više ću pamtiti kao kulisu za prvi dojam vezan za izuzetan ambijent u kojem se festival odigrava. Bina je smeštena u unutrašnjem dvorištu zamka ispred pedesetak sedećih mesta koja, osim na izvođače, gledaju i na glavni toranj dvorca. Sa okolnih balkona koncerte posmatra otprilike još toliko ljudi, tako da ukupan broj posetilica iznosi oko 100. Savršen način da se ostvari neposrednost između izvođača i slušaoca, a muzika plasira odnosno upije potpuno organski.

Stefan Aeby Trio postoji već skoro 15 godina i to se jasno oseti u njihovom muziciranju. Muzika koja ovde počiva na minimalističkim načelima, kreće mahom od jednostavnih melodija, te se veoma kontrolisano razvija u na momente slobodnu improvizaciju, baziranu na snažnoj interakciji između trojice muzičara (basista André Pousaz i bubnjar Michi Stulz). Očekivani eksplozivni krešendo se, međutim,  uglavnom izbegava, a bend ostaje da zadovoljno levitira u ovoj međuigri. Iako ćemo primetiti da ova švajcarska postava ne donosi ništa radikalno na polju klavirskog trija, priznaćemo da smo, kombinovano sa prvom impresijom ambijenta u kojem se odigravao, uživali u uvodnom koncertu festivala.

Kada sam ga u neformalnom razgovoru upitao da li je ikada svirao u Srbiji, Frode Haltli mi je odgovorio prafrazirano: ‘’Pa šta ću vam ja pored tolikih harmonikaša tamo.’’ Prvi ‘’falševi’’i mikrotonalni akcenti Frodeove harmonike su bili jasan znak da bi se Norvežanin sa svojom dugmetarom jako teško ukalupio u ovdašnje manirizme.

U Bran je doveo kamerni kvintet sastavljen od vrsnih norveških improvizatora i stilista kojima je to što su nastupili u, za ovu priliku, prepolovljenom sastavu u odnosu na regularni desetočlani mini big-bend, omogućila da svoje individualne osebujnosti gurnu u prvi plan. To se posebno odnosi na saksofonistu Rolf-Erik Nystroma, čiji timbre neretko gura njegov instrument do soničnih ekstrema.

Muzika koju je ansambl Avant Folk svirao to veče apsolutno je rezonovala sa ambijentom najprepoznatljivijeg folklornog hrama Rumunije. Na momente mračna i preteća, pa zabavna i razigrana, pa ponovo elegična, dala je jedan od mogućih odgovora na pitanje šta bi to evropski džez u svojoj autentičnosti zapravo mogao da bude. Uzbudljiv, dinamičan, egzotičan, harmonski i improvizacijom bogat, a istovremeno lišen skoro svih krucijalnih elemenata koje usko muzički definišu njegovog starijeg američkog brata.

Kao centralna ličnost ovogodišnjeg izdanja festivala spontano se nametnuo pijanista Chris Jarrett. Kao pripadnik porodice slavnog pijanističkog prezimena, Chris nikada nije bio u senci svog mnogo poznatijeg brata Keitha. Najpre zato što je odabrao muzički sasvim drugačiji put. Bez obzira na neizmernu prizemnost i skromnost, ipak mi je u razgovoru nametnuo da, koliko god džez starijeg brata nije uticao na njega, misli da je upravo na njegove nagovore Keith odlučio da se ozbiljno oproba u vodama solo klavira, gde je, kao što znamo, ostvario veliki uspeh.  

I dok se približavamo gradiću Rašnovu, u kojem će Jarrett održati podnevni solo koncert na orguljama lokalne evangeličke crkve, kultni nemački bubnjar Erwin Ditzner, koji će to veče s njim nastupiti u duo formaciji, mi sa suvozačevog sedišta prepričava iskustva vezana za saradnju sa Peterom Brötzmannom i Marilyn Crispell, ostavljajući utisak neverovatnog posvećenika umetnosti za koju živi.

Jarrett ima dugu tradiciju solo koncerata na crkvenim orguljama pod nazivom ‘’New Journeys’’, a ovaj je pripremao u prethodna četiri dana, te je program premijerno izveden. Nedavno restaurirane orgulje u Jarrettovim rukama su zazvučale jasno i sonorno, sonično čak nekad udaljeno od zvukova koje bismo asocirali s ovim instrumentom, a više s nekim analognim sintisajzerom. Mahom improvizovani program pokrio je veliki opseg moderne muzike, od renesanse preko baroka pa do atonalnosti modernizma, ne libeći se da se na momente dojam ‘’zašećeri’’ i po kojom kvazi-pop temom.  Jednočasovni koncert nije bio lak za slušanje, ali je reakcija, reklo bi se mahom lokalne publike bila nepodeljeno pozitivna.

Njegov koncert isto veče u Zamku sa pomenutim Ditznerom pokazao je muzičarevu potpuno drugu personu, odmaknutu od kamernosti kojoj smo svedočili tog podneva.  Jarettov klavir je veoma ekspresivan i impulsivan, pun neočekivanih skokova, akcentovanja i brejkova, gde se Ditzner svojim suptilnim ali dinamičnim sviranjem paradoksalno nameće kao melodičniji član ovog dua. Jarrett, sasvim je jasno, dolazi iz klasičarskog miljea, te je čak i kad improvizuje sklon struktuiranosti, a za razliku od svog brata maltene se odriče harmonske apstraktnosti koja bi njegovu muziku nedvosmisleno vodila u okrilje džeza.  Na kraju krajeva, na ovom koncertu se ni u jednom momentu nije postavilo pitanje stila, već samo lične ekspresije njegovih aktera. Treba pomenuti da je jedna od dve jasno struktuirane kompozicije ponela naziv Jarrettovog, kako je naveo,  omiljenog grada – Beograda.

A pre opisanog imali smo zadovoljstvo da uživamo u koncertu trija francuskog trubača Yoanna Loustalota, koji je prezentovao mahom muziku sa svog i dalje aktuelnog albuma Yéti. Eteričnost i prostornost zvuka ovog benda, potpomognuti nizom efekata, mogli su da zasijaju samo pomoću izvrsnog iznijansiranog ozvučenja, kojim su muzičari tokom trajanja festivala raspolagali. Atmosferičnost i pastoralnost materijala s pomenute ploče ‘’narušeni’’ su samo u par navrata kompozicijama mladog, ali već renomiranog gitariste i kompozitora Giania Caserottoa, koji nas je svojim perkusivnim stilom osnaženim delay efektom povremeno znao poslati u orbitu, ne bi li nas ubrzo potom prizemljio delikatnim razlaganjima sofisticiranih akorada.

Poslednji koncert druge večeri bio je, kao što se i očekivalo, najspektakularniji. Norveška super-grupa The Side Effects je postavila za cilj ništa više od toga da svojim povremenim nastupima kroz igru zabavi najpre sebe, pa onda i publiku. A sve vezano za ovaj sastav, čak i na prvi pogled same bine, deluje ekscentrično – od harmonike Stiana Carstensena povezane sa Lesley speakerom i bendžom opkoljenim nizom gitarskih pedala do nekonvencionalnog seta bubnjeva Thomasa Strønena. Saksofonista Marius Neset je sam po sebi ekscentrična ličnost koja svojom pojavom i svirkom već skoro 15 godina ne izlazi iz džez mode.

 Iako sam bend iza sebe nema zvaničnih diskografskih aktivnosti i tek sporadično nastupa, zahvaljujući interakciji, iskustvu i veštini njegovih članova zvuči kao sastav sa ozbiljnom kilometražom. To se odnosi kako na slobodne pasaže tako i na duge komplikovane unisone deonice, s kojima trojac bez ikakvog napora izlazi na kraj. A u tih sat vremena čuli smo svašta – skoro neuprljani bosanski sevdah Carstensenove harmonike, raspomamljene slobodne duele Neseta i Strønena, čudne aranžmane dela originalno pisanih za muzičke kutije na navijanje…  Zabava sa bine se sa uspehom prenela u publiku, tako da je opšta euforija bila neminovna.

Treći dan festivala smo, nažalost, bili primorani da propustimo, a na njemu su potencijalno interesantne koncerte odsvirale dve duo postavke – pijaniste Romaina Collina i usnohamonikaša Gregoire Mareta, kao i gitariste Pea Alfonsija i bandoneoniste Danielea Di Bonaventure, koji je nakon smrti bubnjara Paola Vinaccia, postao novo zaštitno lice festivala na kome redovno nastupa godinama unazad.

Atmosfera u Vili Alisa gde su odsedali muzičari, novinari i organizatori bila je veoma prisna tokom celog trajanja festivala, te je na momente, u sitnim noćnim satima, znala da eskalira i spontanim sešnima muzičara koji su očigledno bili pod utiskom posebnog ambijenta u kom su se obreli. Ovo je svakako jedan od džez događaja koji svojim konceptom, sadržajem i ambijentom odskaču od ustaljenih festivalskih obrazaca, a u kojem smo neizmerno uživali, tako da smo i sebi i prijatnim domaćinima obećali da do sledećeg susreta sigurno neće proći deset godina.