Jazz Cerkno 2014: Pijača za dušu

Mesto: Cerkno, Slovenija / Datum: 22-24.05.2014. / Foto: Filip Filipović / Video: Filip Filipović i Nikola Marković (Jazzin TV)

Samo je puki sticaj okolnosti – nikako manjak interesovanja – doveo do toga da Jazzin tek ove godine izveštava sa džez festivala u slovenačkom gradiću Cerkno. Naime, termin ove manifestacije se po pravilu poklapa sa beogradskim Ring Ring festivalom, koji okupira punu pažnju naše male redakcije. Nakon prošlogodišnjeg upoznavanja u Skopju sa agilnim urednikom festivala u Cerknu, Boštjanom Cvekom, te njegovog otvorenog poziva za dolazak,  pisac ovih redova je rešio da konačno razbije dugogodišnju rutinu te se otisne na put u Sloveniju.

Nego, otkuda baš Jazz Cerkno da nam bude zanimljiv, među desetinama džez festivala u regionu, a stotinama širom Evrope, na ne toliko udaljenim lokacijama? Dok sam u ponedeljak uveče objašnjavao svojim prijateljima i kolegama, gostima Ring Ring festivala, kako sam se proveo i kakva je to manifestacija, najlakše mi je bilo reći – „Pa to ti je kao Ring Ring, samo džezerskije“. Doduše, podjednako dobra referenca bila bi na čuveni festival u austrijskom Saalfeldenu, koji je programski orijentisan s jedne strane na tvrde struje avangardnog džeza i impro scene, a s druge na savremeni džez (tzv. „modern creative“) i neo-džez-rok varijacije. Pa nije ni čudo da smo upravo direktora Jazzfestival Saalfeldena, Maria Steidla, sreli u Cerknu!

Zajednička sa Saalfeldenom je i savršena lokacija. Cerkno je mali uredan gradić od par hiljada stanovnika, udobno zavaljen među okolnim brdima i prirodnim lepotama koje mame na šetnje i ekskurzije, dok samo mesto oduševljava spokojnom i mirnom atmosferom, čistim vazduhom, manjkom saobraćaja, i sve u tom stilu. Nije to beznačajno ni sa stanovišta publike i festivalske atmosfere – jer ako ste već rešili da zapucate na relativno dalek put (naspram „izlasku u grad“ kao opciji za velike prestoničke festivale) onda je sva prilika da ćete imati i većeg respekta pre manifestaciji na kojoj ste se našli. Jednostavnije rečeno – publika pažljivo sluša koncerte, nema neprikladne galame i muzičari na bini su u prvom planu. Ako vam se baš krka i pije, u festivalskom prostoru se nalazi i izolovani deo upravo za tu svrhu, a Bar pr’ Gabrijelu je takođe na dohvat ruke.

Kako nam već pomenuti Boštjan objašnjava, struktura posete je takva da tek mali broj od 30-40 meštana pohađa festivalske koncerte, i praktično se svi ili većina nalaze u organizacionom timu. Na taj način se Jazz Cerkno svrstava u festivale uslovno rečeno turističke orijentacije, koji privlače publiku najpre iz Ljubljane i drugih slovenačkih gradova, ali isto tako i iz Austrije i Italije, Hrvatske, Srbije… te na taj način doprinose promociji samog grada, regiona i zemlje. No priča se ne završava na ovom ne-muzičkoj dimenziji manifestacije, jer Cerkno i tokom ostatka godine pruža utočište kako avangardnim džez muzičarima, tako i rok bendovima iz regiona, te održava poprilično živu koncertnu ponudu u odnosu na broj stanovnika. Takođe, iz ovog grada potiče i Kar Češ Brass Bend, sastav limenih duvača u njuorleanskom stilu i sa uporištem u slovenačkoj tradiciji ovakvih grupa, dobro poznat i beogradskoj publici (poslednji put smo ih gledali prošle godine u Mikser Houseu). Oni će nas zabavljati tokom trajanja festivala, na različitim gradskim lokacijama.

Sve ovo je bio više nego dovoljan povod da se petočlana beogradsko-pančevačka ekspedicija zaputi najpre autoputem, pa kasnije zavučenim planinskim drumovima (prođosmo i kroz mesta koja se zovu Gore i Dole!), dok nismo kasno uveče stigli na samu lokaciju ispred centralnog gradskog trga, gde dominiraju beli festivalski šator i “Bar pr` Gabrijelu”, glavno gradsko okupljalište za čašicu pića (pijaču) i razgovora. Susrećemo se sa Zdenkom, preljubaznom gazdaricom apartmana „Perunika“ na obližnjem brdašcu udaljenom svega par minuta od centra. I savršeno uređeni Hotel Cerkno je podjednako blizu, te se ekipa polako razvrstava pred sutrašnji početak programa.

DAN 1

A kako to već biva s „budžetskim“ manifestacijama, i ovde je slučaj hteo da prvi koncert protekne u znatno pompeznijem, svečanijem stilu od ostatka programa, pa je otvaranje pripalo Big Bendu RTV Slovenija i mladom bubnjaru /kompozitoru Žanu Tetičkoviću, te njihovim još zvučnijim gostima – Vlatku Stefanovskom i Teodosiju Spasovu, pa Filipu Novoselu,  Marku Črnčecu, jedinom Srbinu na festivalu – kontrabasisti Milanu Nikoliću, dok je celom orkestracijom dirigovao Tadej Tomšič.  I eto, čak i na ovakvom festivalu je sveprisutni Vlatko pobrao najveće ovacije pri otvaranju, mada ćemo opravdano pretpostaviti da se struktura publike izmenila od otvaranja do „glavnih“ koncerata avangardnije orijentacije.

O Tetičkovićevim kompozicijama te uopštenom dojmu o nastupu par osnovnih utisaka – predvidive balkanske etno vinjete našle su se u blagom neskladu s nešto ambicioznijim i džezerskijim orkestarskim aranžmanima,  te je bend levitirao na „ničijoj zemlji“, ni tamo ni ‘vamo, a ni naročito koherentno u kombinovanju tih dveju struja. Idejno adekvatno za otvaranje nekog velikog državnog festivala, a ne naročito lepo uklopljeno u kontekstu Jazz Cerkno ponude.

Jer već na koncertu Peeping Tom (ne mešati sa istoimenim projektom Mikea Pattona!) bele plastične stolice pod šatorom su bile slabije popunjene, a muzika je pak postala znatno uzbudljivija. Ovde se ističu dvojica starih znanaca srpske publike na avangardnim dešavanjima – trubač Axel Dörner te kontrabasista Joel Grip, dok kvartet dopunjuju saksofonista Antoine Badaroux i bubnjar Antonin Gerbal, u avanturi interpretacije standarda na nove, kreativne načine. Ako ovaj toliko bazični i svakidašnji koncept zvuči odveć nezanimljivo, ne zaboravite da je snaga ovakve ideje pre svega u originalnoj izvedbi izvođača.

U Cerknu je „interpretacija standarda“ bila miljama daleko od bilo kakve klupske svirke, a kudikamo bliža čistoj radosti slobodne improvizacije u kojoj nema klasičnih „redaljki“ solista. Već nakon minut-dva možete da zaboravite na osnovnu temu i ritam, ako ste ih uopšte i prepoznali („Lover Man“, I got rhythm“…). No s druge strane, Peeping Tom nije tikva bez korena. Njihova polazna tačka je prepoznatljiva ornet-kolmenovska furija, a ishodište evropska improvizatorska škola koja se od harmonija prebacuje na eksploataciju zvučnih tekstura i proširenih tehnika sviranja, gde podjednako briljiraju i Grip sa svojim gudalom, i Dörner s prepoznatljivim propuštanjima vazduha i cvrčanjima kroz trubu. Bend je u konstantnoj i veoma zahtevnoj interakciji – nema opuštanja ni kolotečine, ni na sekund!

Žoambo Žoet Workestrao je zaokružio stilski potpuno šaroliko veče, svojom vizijom avangardnog roka koja se u manifestaciju s prefiksom „Jazz“ na prvi pogled uklapa najpre saksofonom, ali mnogo više samim konceptom numera promenljivog ritma i punih brejkova, te energije kakvu možemo osetiti kod brojnih fri džez bendova koji slobodno koketiraju sa svojim rok/pank afinitetima. Vizuelno i zvučno, bubnjar Marjan Stanić privlači najveću pažnju, a na širem planu je ovaj nastup trijumf kolektivnog rada. Pomalo razuzdanog i bez preteranog čvrstih strukturalnih stega, ali ipak više „bendovskog“ nego „solo-improvizatorskog“.

DAN 2

Gudalo kao lajtmotiv ovogodišnjeg plakata za Jazz Cerkno pre svega je omaž veteranu, legendarnom avangardnom kontrabasisti Barreau Philipsu, koji je ovde nastupio čak dvaput – poslednjeg dana u solo varijanti, a drugog dana kao član postave Emir A3, sa saksofonistom Lionelom Garcinom i vokalistkinjom Emilie Lesbros. Uprkos znatnim očekivanjima, oba će se nastupa ispostaviti kao najveća festivalska razočaranja za pisca ovih redova. Emir A3 kao bend koncipiran oko slobodne improvizacije, jednostavno nije ponudio dovoljno nadahnuća i emocionalnog sadržaja, te se vrteo oko generičkih fri/impro fraza na svakom od instrumenata. Ne bi to možda ni bio problem za ove prekaljene profesionalce da je nastup bio primerene dužine (nedelju dana ranije, slično koncipiran nastup Ane Sofrenović, Joela Gripa i Milane Zarić u Beogradu trajao je prigodnih 30-ak minuta), no ovaj uvodni nastup večeri se dobrano otegao na preko sat vremena, ne pružajući dovoljno pokrića za toliku zastupljenost u programu. Tek da ukupni dojam bude siromašniji, ni publika se nije skupila u preteranom broju, pa je ovaj nastup poslužio tek za zagrevanje i okupljanje gostiju.

Naravno, domaćeg muzičara Roberta Jukiča – još jednog kontrabasistu – imao je ko da gleda. Još jedan iz plejade slovenačkih džezera mlađe/srednje generacije koji uspešno pliva vodama savremenog džeza i neo-bapa (uz manje ili više etablirane Jureta Pukla, Marka Črnčeca, Drea Hočevara…), predstavio je svoj aktuelni projekat “Life” sa Twanom Tyssom na saksofonu i bubnjarom Wolfgangom Reinerom. Za razliku od Jazzin-recenziranog albuma “Operation Charlie” koji je konceptualno bio bliži njujorškoj downtown školi, “Life” fino balansira između američkog i evropskog džeza, te duboko zadire u kontemplativan izraz.

S muzičke tačke gledišta, to bi značilo da se teme fino i suptilno pretaču u improvizacije, koje su pak taman toliko melodične da zvuče kao komponovani delovi, i tako u krug. Voli Jukič i da dopusti slobodu u svojoj muzici koja naginje friju, no nikada tako da se muzika previše otrgne od koncepta i osnovne kompozitorsko-aranžerske vodilje. Pri svemu tome komadi prelaze jedan u drugi bez ikakvih pauza, tvoreći zaokruženu muzičku celinu koji opija slušaoca. Možda na momente i uspava, jer je sve  tečno i bez grubih brejkova, ali nećemo zameriti – ne može se uz svaku muziku lepo sanjariti!

I opet, u duhu kontrasta, poslednje koncert pripada klasičnom “ringringovskom” nastupu (gde su stari znanci s ovog festivala basista Luc Ex i saksofonista Yedo Gibson, kao članovi postave Sol 6) u kome se prepliću fri džez krljanje i sumanuta avant-rok energija, dok vokalista Seb El Zin diže atmosferu na tragu Mike Pattonovog impro-manira, a Felicity Provan miksuje frenetične trubačke i vokalne pasaže…ima tu i horskog pevanja, frulica, nojza, roka, frija, i svega ostalog na tom tragu. Naravno da s takvim ležernim konceptom koherentnost izraza (kakvu smo, recimo, osetili kod Jukiča) pada u vodu, no makar se povlači pred najezdom čiste zabave i nesputane muzičke avanture.

DAN 3

Solo koncert Barrea Philipsa bio je prvi koji smo gledali van glavne “šatorske” bine, u lokalnoj muzičkoj školi i znatno kamernijem/ozbiljnijem ambijentu jedne od koncertnih sala. Philips sam za kontrabasom, tišina u kojoj se čuje svaki šum i škripa stolica… sve dok veteran ne počne potpuno da razbija naizgled seriozan koncept brojnim pošalicama, reakcijama na mobilne telefone (humoristični prekor – “You will be punished!”), pričanjima anegdota iz svoje karijere u sred impro-svirke, sve do potpuno razbijene koncertne atmosfere molbom da se otvore prozori, i potonjim neuspešnim lomatanjem gostiju oko roletni koje se ne daju podići do kraja. Philips je šarmantan oldtajmer s kojim smo se fino podružili uz prebiranje po kontrabasu. Ambiciozniji nastupi ostavljeni su za glavnu binu.

A tamo nas je prvo sačekao norveški kontrabasista Eivind Opsvik i poimence jako zanimljiva postava “Overseas”, gde je najveća faca sasvim sigurno bubnjar Kenny Wollesen (Sexmob, John Zorn), a tik uz njega i sve zaposleniji/prisutniji na avangardnoj sceni, saksofonista Tony Malaby. Mada ako ćemo samo po vizuelnom dojmu, najviše se izlomatao gitarista Brandon Seabrook, telesno afektirajući takoreći od prvog tona i teatralno se mlatarajući na svaku atonalnu egzibiciju koju bi ispalio. Ovakav amero-skandinavski bućkuriš je ipak prevagnuo na prekookeansku vodenicu, ponajviše na melodičnu struju njujorškog avant-džez-roka (nalik nešto energičnijoj verziji Jim Blackovog sastava AlasNoAxis) gde bi osnovni ton davala ritam sekcija, dok je gitara služila da “zaprlja” zvuk. Malaby možda nije zadovoljio očekivanja ljutih avangardista koji prate njegove radove, ali je fino balansirao na klackalici melodija-tvrdi impro. Klavijaturista Jacob Sacks ovde je bio “žrtveno jagnje” sa improvizatorske strane, no fino je bojio zvuk i doprineo ukupnom povoljnom utisku s ovog koncerta.

Sao Paolo Underground su se predstavili u sličnom izdanju kao na prošlogodišnjem Skopje Jazz Festivalu, promovišući aktuelni album “Beija Flors Velho E Sujo” objavljen prošle godine za Cuneiform Records. Predvodnik ove postave, Rob Mazurek, umetnik je specifičnog senzibiliteta, kome nisu strani ni izrazito melodični pasaži na kornetu ni slobodnije egzibicije prošarane elektronikom. Otkako je pre nekoliko godina postao “brazilski zet” i napustio matičnu čikašku scenu, i njegov izraz se prirodno pomerio od post-rokerskih i avant-elektronskih varijacija na džez teme ka užurbanijim ritmovima, te analognim klavijaturama koje toplije boje zvuk od basova i laptopa. U svemu tome upravo njegov kornet dominira himničnim, pevljivim temama, te uprkos širini izraza ističe u prvi plan lepotu melodije kao osnovno stvaralačko načelo.

Konačno, zvezde večeri i festivala – DKV Trio! Ken Vandermark, Kent Kessler, Hamid Drake, trojica superstarova čikaškog avangardnog džeza, pred publikom koja se sada već skupila u ozbiljnom broju – možda je bilo i celih 400 ljudi, što je sasvim zavidna cifra za festival ovog tipa i gabarita. Stolice popunjene, prostor iza otvorenog šatora – takođe popunjen! I ne samo to, već je i atmosfera nalikovala kakvom ležernom letnjem festivalu, sa sve ljudima koji gibaju kukovima i đuskaju uz Vandermarkov saksofonski fank i Drakeov snažni ritmički gruv. Kao što se da naslutiti iz ovih redova, upravo je to bio smer u kome se svirka često kretala, makar polazila iz Kesslerovih solo improvizacija na kontrabasu, ili odlazila iz čvrstog ritma u Vandermarkove vriskove i harmonski kompleksnije soloe.

Iza festivalskih šatora i kulisa, ovo je festival familijarne atmosfere, na kome su muzičari i publika upućeni jedni na druge i gde se susreću stari znanci i sklapaju nova poznanstva. Mazurek se odmah priseća prošlogodišnjeg druženja u Skopju, a Yedo Gibson radosno evocira uspomene sa svojih dosadašnjih boravaka u Srbiji, te najavljuje nova gostovanja za jesen. Na okupu je organizatorska ekipa nekolicine festivala iz regiona (Ljubljana, Skopje…), te se vode živi razgovori o predstojećim programima i padaju dogovori o izveštavanjima s ovih događaja. Ken Vandermark, usled otkaza beogradskog koncerta s DKV triom, boravi na festivalu tri dana i vidimo ga bukvalno svuda – u radosnoj komunikaciji s fanovima, ili kako strpljivo čeka da prozbori koju reč Barreom Philipsom, u maniru skromnog učenika punog poštovanja prema legendi koja je ostavila nemerljiv trag na sceni. Hamid Drake doleće na festival pravo sa svirke u Berlinu s drugim bendom, ali eto ga već predveče sa širokim, razdraganim osmehom, pun topline i energije, dok redom priča s prijateljima i poznanicima koje sreće u Cerknu.

Sa sjajnim utiscima, pakujemo se i umorni vraćamo ka Srbiji, govoreći domaćinima – vidimo se dogodine!