Jazz Festival Saalfelden 2015: Od zahtevnih partitura do ataka na sva čula

Mesto: Saalfelden, Austrija / Datum: 27-30. avgust 2015. / Foto: Filip Filipović / Video: Zlatan Dimitrijević

Rado bismo preskočili onaj deo teksta u kome tradicionalno naglašavamo da smo upravo bili na najbitnijem džez događaju na svetu. No razvoj situacije i ove poslednje nedelje avgusta u austrijskim Alpima, tera nas da nastavljamo da budemo dosadni, sve dok gradić Saalfelden ne postane meka ovakvog alternativnog turizma i u Srba. Senku na tradicionalno svečarsku atmosferu prilikom otvaranja festivala bacila je turobna vest o stradalim azilantima, pronađenim u kamionu na austrijskom autoputu. Ipak, ovaj događaj je pružio priliku i govornicima i publici da, barem fakultativno, podrže ideju o nepostajanju alternative fer i ljudskom odnosu prema ljudima u nevolji. Svakako svetao momenat opšte podrške okupljenih u jednoj od najbogatijih evropskih zemalja, koja godišnje ugosti oko 35 miliona turista, a koja je do nekoliko dana pre nemilog događaja pokazivala neskrivenu skepsu prema ideji čak i privremenog zbrinjavanja par hiljada izbeglica.

Uvodni koncert, koji se svake godine piše po narudžbi festivala i premijerno izvodi na glavnoj bini, pripao je slovenačkoj konceptualnoj umetnici, pevačici i kompozitorki Maji Osojnik. Ona je predstavila komad koji se bavi preispitivanjem njenog socijalnog i emotivnog mesta u današnjem svetu. Prožet naracijom, kontemplativnom elektronikom i naglim praskovima, i uz prilično iskorišćen potencijal benda (u prvom redu sjajne pijanistkinje Kaje Draksler), ostaje ipak utisak pretencioznosti, te sam primoran  da primetim da sam ipak više uživao u ovogodišnjem beogradskom koncertu njenog benda Broken. Heart.Collector.

Program festivala održava se na dva mesta – u relativno maloj sali Doma kulture Nexus i velikoj Kongresnoj sali. Priliku da na prvopomenutom mestu otvori muzički deo festivala dobio je mladi bečki kvartet Kompost 3, koji je svojim eklektičnim spojem akustičnih instrumenata i elektronskih pomagala, muzički na tragu progresivnih velikana kao što su Van der Graaf Generator, opravdao zvanje jedne od najintrigantnijih austrijskih postavki kreativnog izraza danas.  Usledio je potom nastup trojca iskusnih instrumentalista (Georg Graewe/Ernst Reijseger/Gerry Hemingway) u formi koja svakom od ove trojice akademskih muzičara dopušta da trenutnu bujicu ideja estetski uobliči u misao koja se, nakon 25 godina života trija, sasvim logički nadovezuje na spontanu zamisao druge dvojice.  Vrhunska improvizacija tri majstora, odmaknuta od ikakvog klišea i stereotipa, koja usled raznovrsnosti muzičara odbija bilo kakvu žanrovsku kategorizaciju.

U jakoj konkurenciji, titulu najintrigantnijeg koncerta u Nexusu zaslužuje ipak uvrnuti duo francuske pijanistkinje Eve Risser i japanske bubnjarke Yoko Oshima, koje u intenzivnom perkusivnom maniru spajaju ono najpomerenije, ali i najuzbudljivije iz evropske savremene muzike, fri-džeza, popa, roka i japanske ekstravagance. U nešto “prizemnijem” okruženju predstavio se  švedski saksofonista Martin Küchen sa svojim kvintetom All Included, negujući izvornu ideju avangardnog i fri džeza s početka 60-ih, koja je uz raspomamljene i kontrapunktalne duvače i kuvajuću ritam sekciju podrazumeva i odgovarajuću dozu političkog i socijalnog bunta. Trombonista Mats Äleklint, koji će narednog dana kao timski igrač doprineti impresivnom nastupu  Fire! Orchestra, isplivao je u startu izuzetnom tehnikom i neisprekidanim gruvom, čak i kada je kontekst krajnje apstraktan.

Francuski  violinista, kompozitor i aranžer Regis Huby predstavio je svitu pod nazivom “Equal Crossings”, premijerno izvedenu oko mesec dana pre Saalfeldena. Ovaj komad, ponajviše po atmosferi sličan kakvom filmskom projektu, svakim novim taktom šalje uzbuđenje novog kadra. Akustične i električne, ali i strogo raspisane i krajnje slobodne sekvence, karakterisale su ovaj projekat. Bez obzira na visok stepen individualnosti sve četvorice protagonista, kao najizrazitijeg stilistu bih ipak izdvojio gitaristu Marca Ducreta.

Ako se pomenuta svita učinila i predugačkom, možda čak i razvučenom, koncert koji je zatvorio program Short Cuts bio je najdirektniji atak na sva čula. Inicirao je i potrebu za plesnim koracima, barem onih koji su program posmatrali sa balkona stojeći. Čikaški kornetista Rob Mazurek je, sa svojim Sao Paulo Undergroundom, nastupio dva dana zaredom na festivalu – Nexusu je pripao integralni “power trio”, dok je na glavnoj bini nastupila proširena postava Black Cube SP.

Iako oba sastava žanrovski blisko kombinuju slobodnu džez improvizaciju sa sambom, bosa novom, rokom i minimalizmom, Black Cube SP se više oslanja na spiritualnu notu, blisku onoj koju je kornetista težio da ostvari u saradnji sa Pharoahom Sandersom (kombinacija koju smo na istom mestu gledali pre tri godine). Materijal inspirisan smrću Mazurekove majke pre dve godine, kontrastno je na koncertu, koji je okončao prvi dan glavnog programa festivala na velikoj bini, predstavio spektar osećanja koja se kreću od najdublje elegije do slavljenja radosti života. S druge strane ogoljeni Sao Paulo Underground, oslonjen na standardne Mazurekove saradnike Mauricija Takaru i Guilhermea Granadoa, inspirisan ponajviše brazilskom uzavrelom ulicom, forsira slavljenje života u svojoj nepatvorenoj najiskrenijoj i najdirektnijoj formi.

Saalfeden je mesto koje neretko ekskluzivno angažuje sastave za čije bi jednokratno okupljanje bilo jako teško napraviti valjanu finansijsku konstrukciju. Međutim, ono što se na papiru doima kao nesvakidašnja poslastica, zna neretko da rezultira i ne toliko ubedljivim skorom. Najbolji primer su all-stars postave iza bendlidera basiste Chrisa Lightcapa (Tony Malaby/Chris Cheek/Matt Mitchell/Gerald Cleaver) i pijanistkinje Angelice Sanchez (Marc Ducret, Ellery Eskelin/Drew Gress/Tom Rainey), koje usled jako komplikovanih aranžmana i zamršenih orkestracija primoravaju muzičare da bdiju nad notama, ne bi li besprekorno u delo sproveli ambiciozne zamisli kompozitora.

I pored besprekorne interpretacije raspisanog i inspirativnih momenata slobode, blago odsustvo životnosti i spontanosti lako je uočljivo u odnosu na bendove koji egzistiraju godinama zajedno, a u ovom slučaju su to bili Atomic i Mostly Other People Do the Killing. Oba ansambla sa po jednim novim članom – Atomic sa mladim bubnjarem Hansom Hulbaekmom, koji se svojski trudi da zameni nezamenjivog Paal Nilsen-Lovea, a MOPDtK sa pijanistom Ronom Stabinskym, koji je nakon revolucionarne reinterpretacije benda albuma “Kind of Blue”, zamenio u postavi trubača Petera Evansa. I dok je Atomic, i pored očekivano izvrsne hemije ipak realno hendikepiran, MOPDtK su sa Stabinskym i njegovim štreberskim manirom (koji se uklapa u imidž ostatka benda – možemo sve ako hoćemo), i pored činjenice što je Evans neodvojivi član porodice, dobili na soničnoj širini i raznovrsnosti. Urnebesni repertoar sastavljen mahom od kompozicija imenovanih po gradićima u Pensilvaniji (sa izuzetkom one koja je zbog molskog tonaliteta i neobične metrike posvećena Daveu Hollandu), bio je sastavni deo verovatno najzabavnijeg koncerta kojem sam prisustvovao par godina unazad.

Na ovaj koncert nije se teško nadovezati svirkama podjednako lucidnih i  duhovitih The Bureau of Atomic Tourism i kvinteta Slow/Fast ekscentričnog bruklinskog saksofoniste i klarinetiste Kena Thomsona. O prvopomenutim smo na našem sajtu pisali u više navrata, no valja pomenuti da, za razliku od mog prošlogodišnjeg susreta s njima, kada su na antverpenskom Middelheimu neposrednom energijom oduvali šatru pod kojom su svirali, nastup u Saalfeldenu (ovaj put na trubi Magnus Broo, a na gitari Hilmar Jensson) bio je nešto suptilnijeg karaktera i više prošaran aranžerskim finesama.

S druge strane, ko je preslušao prošlogodišnji hvaljeni Thomsonov album “Settle”, znao je šta da očekuje od benda, koji nažalost skoro da nije ni imao priliku da ploču uživo predstavi u Evropi. No i pored činjenice da su oči benda bile skoro ceo koncert prikovane za ekstremno zahtevne partiture, bend je bio, posebno u otvorenijim segmentima, prilično relaksiran, tako da su se izvrsni gitarista Nir Felder i iskusni trubač Russ Johnson (koji se pred nastupe sa Thomsonom redovno “žali” da mu treba bar nedelja dana spartanske vežbe ne bi li mogao da isprati sulude aranžmane saksofoniste) iskazali u najreprezentativnijem svetlu.

Pijanista Matthew Shipp se, i pored iznenađujuće nepretencioznosti, koja se ogledala u očiglednoj tendenciji udaljavanja od prepoznatljive mu apstraktnosti reflektovane kroz patentirane tehničke eskapade, u svom četrdesetominutnom solo osvrtu na svoju karijeru, ali i neke popularne teme, pokazao kao jedan od vodećih stilista našeg doba. Jednog individualca je na bini smenio drugi, ali je naš stari znanac Mats Gustafsson izveo i pravu armiju muzičara, ne bi li u delo sproveo svoju ambicioznu i uzbudljivu  svitu pod imenom “Ritual”. Big bend Fire! Orchestra, na tragu pomerenosti sličnih formata Carle Bley i Sun Ra, zvučao je ovaj put oubličenije, za nijansu čak i pitkije, ali nikako manje glasan i radikalan u odnosu na svoj izvorni izraz kojim su nas navikli na dva zvanična izdanja ansambla, ali i njihovim pređašnjim koncertnim ekstravagancama. Iako izrazito kolektivne orijentacije, orkestar je ovaj put akcentovao talente saksofonistinje Mette Rasmussen, klavijaturiste Martina Hederosa i vokalnog tandema Mariam Wallentin/Sofia Jernberg.

Jedno od najprijatnijih iznenađenja na festivalu bio je koncert nemačkog klarinetiste Michaela Riesslera i njegovog neobičnog trija, koji je zapravo bukiran u poslednji čas kao zamena otkazanom koncertu Thomasa de Pourqueryja. Kamerna formacija Riesllerovog trija, pored klarineta i čela, sastoji se i od instrumenta koji se, posebno na binama džez festivala, veoma retko viđa. Barrel organ su “orgulje na kurblu” koje opslužuje majstor zanata, veteran Pierre Charial, poznat po saradnji sa kreativnim džez umovima kao što su Martial Solal i Sylvie Courvoisier.  Orgulje koje interpretiraju muziku sa unapred pripremljenog perforiranog papira, opslužuje Charial, čija je osnovna uloga da zada odgovarajući tempo, sigurno su jedna od neobičnijih ritam sekcija koje sam imao prilike da vidim. Riesslerove ekspresionističke improvizacije preko zadatih tema zaokružuju svojevrstan sudar striktnih naučnih principa i kreativne improvizacije.

Završni koncert festivala po pravilu pripada legendi, a to je ove godine bio kultni gitarista James Blood Ulmer. Prisećajući se albuma “Are You Glad to Be in America” iz 1980. godine, Ulmer je uspeo da okupi jezgro benda s pomenute ploče, te su David Murray i Oliver Lake (pojačani čak i Hamietom Bluiettom!), i Calvin Weston, zajedno s ostatkom raspoloženog benda, poštujući Ulmerovu devizu  “Jazz is the teacher, funk is the preacher”, tretirali  to veče harmoniju, ritam i melodiju sa podjednakim guštom. Upravo u skladu s time kako je Ornette Coleman početkom sedamdesetih uspešno uveo gitaristu u svet patentiranog harmolodijskog sistema. Ovo je bila prilika da Ulmer oda poštu svom učitelju, ali i postavi uvek aktuelno kritički intonirano pitanje iz naslova ovog svog bitnog ostvarenja.

Naravno, ni ove godine nije izostao pregršt gratis-koncerata, kako na City Stageu u centru Saalfeldena, gde se pri odabiru izvođača ipak više vodi računa o kolektivnom ukusu, ne samo ciljanih posetilaca festivala,  tako i na izdvojenim planinskim vidikovcima, do kojih se neretko najugodnije stiže žičarom. Od tri takve ponuđene lokacije u planinskom alpskom raju, izabrali smo  Vorderkühbühelhof, gde su nastupali naši znanci od pre nekoliko godina Großmütterchen Hatz Salon Orkestar, i proveli par sati uz pivo upijajući razdraganu atmosferu koju je ovaj vrlo interesantni bečki ansambl bez problema održao do kraja nastupa.

U januaru naredne godine biće pridodat mini festival pod nazivom 3 Tage Jazz, koji će se osvrnuti na korene i početke Saalfelden Jazz Festivala. 1978. je upravo pod tim nazivom festival sa 12 bendova u tri dana i započeo svoju uspešnu storiju, koja se razvila u priču o jednom o najkvalitetnijih džez festivala današnjice.

.