Jazz Festival Saalfelden 2023 – Budućnost džeza je lepa

Mesto, Saalfelden, Austrija / Datum: 17–20. avgust 2023. / Foto: Matthias Heschl i Michael Geissler

„Zašto Zalfelden?“ – pitanje kojim je Selina Herl, ataše za štampu džez festivala u Zalfeldenu, naslovila poslednje saopštenje za novinare retoričko je svakome ko se bar jednom u drugoj polovini avgusta našao u ovom simpatičnom austrijskom gradiću ispod alpskih glečera. Kada je program u proleće objavljen, pomislili smo da je mogao biti atraktivniji. Ali, kako je dobro primetio Hamid Drejk, mada je muzika ono što nas okuplja, za njega je jači utisak kada vidi nasmejane ljude u organizaciji, publici, među kolegama; osećaj zajedništva, ljubavi i empatije koji prožima zalfeldensko džez okupljanje. Dodali bismo i idiličnu scenu u kojoj se sve dešava: zelenu visoravan među planinama, jedno crno jezero (Ricenze), rečicu sa brzacima (Ursau), četinare više od nebodera, alpske kuće sa cvetnim balkonima, krave za omot čokolade… Ako ne poznajete imena na programu, iznenađenje će biti veće, a nova prijateljstva ćete sigurno steći. Zato Zalfelden.

Četrdeset treće izdanje festivala zabeležilo je tri rekordna rezultata: najveći budžet (830 hiljada evra), najveći broj posetilaca (preko 20 hiljada „individualnih poseta“ koncertnim događajima), kao i najveću posetu glavnom programu u Kongresnom centru Zalfelden (98%). Održano je 60 koncerata (preko polovine besplatnih sadržaja) na 13 lokacija, na kojima je nastupilo 176 izvođača iz 14 zemalja sa 5 kontinenata. Slušali smo i tri dame iz Srbije u različitim programskim segmentima: Svetlanu Maraš (Kratki rezovi), Jelenu Popržan (glavni program i džem-sešn) i Jelenu Kuljić (džem-sešn). Nažalost još uvek ne i neki celovit bend iz Srbije, ali verujemo da će se i to dogoditi. 

Četvrtak, 17. avgust

Odlazak kolima na zapad je uobičajeno nepredvidiv. Obradovalo nas je što je policajce na srpsko-hrvatskoj granici mrzelo da se udubljuju u svoj posao, ali je naplata nekadašnjeg puta „Bratstvo-jedinstvo“ išla sporo, a devet kilometara kolone pred ulaz u tunel Karavanke definitivno je razvejalo svaku nadu da ćemo u četvrtak stići na popodnevni program u gradskom parku.

Za trojac putnika iz Srbije prvi koncert je tako bio tek na Kratkim rezovima (Short Cuts) u klubu Neksus, fri-svirka švedskog trija Space (Liza Ulen – klavir, Elza Bergman – bas, Ana Lund – bubnjevi). Damski susret donosi više lirskih segmenata nego kod tipičnih bendova žanra, osećajnije pasaže u duhu moderne klasike, ali njihove nabacane, neizbrušene ideje teško drže pažnju. Takođe preterana ozbiljnost otkriva nesigurnost u triju male kilometraže (debi album objavile su prošle godine): da li ih je izbor za otvaranje Kratkih rezova previše opteretio?

Sve suprotno čeka nas potom na nastupu iskusnog nemačkog sastava Malstrom (Aksel Zajak – gitara, Florijan Valter – saksofon, Jo Bejer – bubnjevi) u hali Oto Gruber. Gremlin-kreatura na omotu njihovog aktuelnog, petog albuma Klaus-Dieter (Berthold Records) vrlo dobro najavljuje kakvo će ludilo servirati. I ovo je oslobođeno/avangardno, ali gruva/prži, predstavljajući moderni džez koncept metalno-pankoidnog lica, zamršen, ali žestok i veseo: kao da Iron Maiden sreće Sex Pistols u bruklinskom kafe-baru! Fri itekako može da bude zabavan… 

Prvo veče završavamo na Kratkim rezovima, gde japanski duo Dōjō (Mičio Jagi – koto, Tamaja Honda – bubnjevi) sreće norveškog gitaristu Ejvinda Orseta. Mičio je vodeća sviračica kotoa u svetu improvizovane muzike (dvadesetak albuma, glavne saradnje: Peter Brocman, Džon Zorn, Eliot Šarp, Ingebrigt Hoker Flaten, Pol Nilsen-Lav…), a Umetnica u fokusu ovogodišnjeg izdanja. Trio prijatno plovi između japanske i skandinavske meditacije, akustičnih boja japanskog žičanog instrumenta i elektronskih efekata Norvežanina. 

Petak, 18. avgust

Drugi dan festivala počinje oko podneva drugim programom na Kratkim rezovima. Najpre je na sceni sastav Cosmic Brothers: idejni tvorac kvinteta je domaći bubnjar Alfred Vogel, a muzički lider argentinski pijanista Leo Đenoveze. Između njih i po geografskom poreklu i po poziciji na sceni su perjanice portugalskog džeza: Luis Visent (truba), Žoao Pedro Brandao (saksofon, flauta) i Demijan Kabo (bas). Slušamo fri-akciju najvišeg energetskog nivoa: Vogel i Kabo tutnje u šestoj brzini, Visent i Brandao seku vazduh vrištećim deonicama, Đenoveze je i kod prvih i kod drugih, zaokružujući dinamični mehanizam nadahnute Kosmičke braće.

Potom su na sceni heroji američke avangarde, pijanistkinja Majra Melford i bubnjar Hamid Drejk. I ovaj set je improvizovan, a njih dvoje deluju kao jedno dok lako menjaju mahnite i meandrirajuće tokove, larmu i titraje, ne skidajući osmeh sa lica, zarazivši nas njime. Neprikosnoveni majstori svojih instrumenata takođe i vešto menjaju uloge, kada klavir povuče ritam, a perkusije zapevaju. Dodatak čini Drejkovo dugo obraćanje publici (sebe inače zove potpredsednikom partije brbljoholičara). Oboje su odrasli u Edmontonu (Ilinois), među njima je samo dve godine razlike, a kretali su se u istim krugovima sedamdesetih. Ali… Sad prvi put zajedno nastupaju! Eto i zato Zalfelden, gde magija džez komunikacije dobija svoj puni smisao.

Pre početka glavnog programa ponovo slušamo duo Dōjō, sada sa drugim Norvežaninom, kontrabasistom Ingebrigtom Hoker Flatenom. Bilo je daleko dinamičnije nego prethodne večeri, sa rokerskim karakterom koji Japancima nije stran, a koji je u sali Oto Gruber našao pravo mesto. Mala zanimljivost: posle koncerta prišao sam Jagi da joj iznesem utiske. Pogledala me je upitno, ukucala nešto u mobilni i okrenula ga ka meni – aktivirala je zapravo audio-prevodilac, jer ne zna ni reč engleskog! Ali, džezeri komuniciraju muzikom, srcem i dušom, zar ne?

Glavni program tradicionalno je otvoren naručenim projektom domaćem muzičaru: počasno mesto pripalo je ovog puta bubnjaru Lukasu Kenigu, koji je prethodno već bio Umetnik u fokusu festivala. Sastavio je bend vrhunskih svirača (Amerikanci Džon Mekoven – kontrabas klarinet, Pet Tomas – klavir i elektronika, Luk Stjuart – kontrabas, te Belgijanka Farida Amadu – bas gitara) koji su svoje uloge vrlo dobro odigrali, no nedostajala je celovita ideja koje bismo se posle koncerta sećali. Mogao je biti i džem-sešn u Neksusu, bilo bi zabavnije. 

Posle popodnevne svirke nije bilo iznenađujuće kada je Leo Đenoveze i sa svojim triom (Demijan Kabo – bas, Džef Vilijams – bubnjevi) cepao fri-džez, probudivši u meni uspomene na Sesila Tejlora i (više) Metjua Šipa – gore i dole po celom asortimanu od osamdeset osam crno-belih dirki, nervozno i užurbano, šamarajući klavijaturu. Iskreno, nisam fan – klavir me je oduvek više vukao ka romantici – ali Đenoveze to radi dobro, uz sjajnu podršku iskusnih Kaboa i Vilijamsa, odabravši za sebe i put na kome neće imati puno takmaca.

Na sceni su potom Andreas Šerer (vokal, Švajcarska), Kale Kalima (gitara, Finska) i Tim Lefebr (bas, SAD). Prisustvujemo svetskoj premijeri albuma Evolution (ACT Records), kolekciji pop pesama Šerera (drugi Umetnik u fokusu) i Kalime koja upadljivo iskače iz avangardne zalfeldenske matrice svojim mirnijim, melanholičnim tokom. Nažalost utisak je bled: muzika je melodijski i harmonski svedena, u potpunosti podređena rečima koje ne razumemo na prvo slušanje. Nervozno čekam kraj boreći se sa snom dok se polako primiče ponoć.

Razbudiće me ipak sekstet Attack švedske alt saksofonistkinje i kompozitorke Ane Hegberg (Elin Forkelid – tenor saksofon, Niklas Barne – truba, Liza Ulen – klavir, Elza Bergman – kontrabas, Denis Egbert – bubnjevi). Program Lena! (Omlott Records, 2020) izvrsno balansira komponovano i improvizovano, kontemplativno i razvratno, red i haos, diksilend i fri-džez, melodije i gruv, Ameriku Orneta Kolmena i Skandinaviju Matsa Gustavsona – u oslobođenom zamahu duvača u frontu, a u stabilnom ritmu trojke iza njih.

Veče sjajno zaokružuje elektro-fjužn domaće saksofonistkinje Ivon Morijel u klubu Neksus, partijanje za stotinak najupornijih. Odmaraćemo se kada se završi festival…

Subota, 19. avgust 

Subota je tradicionalno „najduži dan“ na džez festivalu u Zalfeldenu, ovog puta sa devetnaest koncerata na devet lokacija, od džez jutrenja u prirodi do noćnog džemovanja u Neksusu. Prvi događaj je za (fizički) najspremnije i najbogatije: We Hike Jazz. Pešačku turu na Štajnalm, do kolibe u planini na 1268 metara nadmorske visine, tradicionalno vodi kontrabasista Lukas Krancelbinder. Muzičku družinu čine još saksofonistkinje Zo Amba i Ana Hegberg, te bubnjar Bili Martin. Za učešće u ekspediciji treba izdvojiti čak 49 evra – više nego za najpovoljniju dnevnu kartu za glavni program, kao i više nego za svih šest koncerata na Kratkim rezovima. Ali, osim svirke izuzetnih muzičara, grickalica i vina, planinare čeka fantastičan pogled na pet stotina metara niži zalfeldenski bazen: da li je zapravo to najveća atrakcija ove ekskluzivne avanture?

Nisam se probudio na vreme za planinarenje, pa svoje subotnje džezovanje počinjem oko podneva u Neksusu slušajući nemački duo Training – Johanes Šlajermaher (saksofon, flauta, sintisajzer) i Maks Andržejevski (bubnjevi, gitara, elektronika) – sa južnotirolskom basistkinjom i pevačicom Rut Goler. Sastavljajući džez, hardkor i pank, muzika predstavlja zvučni odjek Berlina (odakle je Training) i Londona (gde živi Goler), dve metropole koje prednjače u redefinisanju džeza danas. Iako je veći deo nastupa glasan i agresivan, zanimljivije mi je da slušam tiše repetitivne segmente, opsesivnog karaktera; kada Maks sa bubnja pređe na gitaru (koju svira početnički, ali mudro), uz ambijentalni vokal bez reči i šušteći saksofonski šapat.

Ovogodišnje Kratke rezove izvanredno je zaokružio nastup kvarteta Stellar Stutter, u postavi Andreas Šerer (vokal, Švajcarska), Svetlana Maraš (elektronika, Srbija), Bjern Majer (bas, Švedska) i Julijan Sartorijus (bubnjevi, Švajcarska). Ako nam je prethodne večeri ostao dužan, malo je reći da se Umetnik u fokusu Šerer sada iskupio: bila je to velika proslava njegovih brojnih talenata – ekscentričnog improvizovanja, sketovanja i brbljanja, kao i beatboxinga – uz sopstvenu elektronsku/zvučnu manipulaciju, kao i scenski performans.

Ali, nije to bio samo njegov šou. Majer i Sartorijus nabili su najgromoglasniji gruv koji smo ovih dana u Zalfeldenu čuli, a naša Svetlana Maraš zaista se svojim prstima po jednom malenom elektronskom čudu dovikivala sa zvezdama, svirajući kosmičke pesme iznad naših glava, vetar i munje dalekih svetova. U jednom momentu, kad je količina buke i strasti dostigla vrhunac, Šerer je zahtevao gašenje svetla, te je finalni segment više minuta trajao u potpunom mraku, lagano se muzički i vizuelno uzdižući prema konačnom kraju. Jedinstveno iskustvo!

Na ovaj koncert se prirodno nadovezao nastup trija Almut Kune (vokal, Nemačka) / Joke Lanc (gramofoni, Švajcarska) / Alfred Vogel (bubnjevi, Austrija), sa projektom sugestivnog naziva How Noisy Are The Rooms? u knjigoveznici Fuchs. I Kune je virtuozna improvizatorka eklektične tehnike i nesputane mašte, sa glasom koji šušti pogrešnu frekvenciju radio aparata, oponaša zujanje komaraca, ciči i urliče preko Lancovog nervoznog vinil-skreča i Vogelove perkusivne čarlame. Sami muzičari projekat opisuju sa „Nojz sreće trip-hop sreće džez“. Ekstravagantno čitanje poezije Baronese Else Fon Frajtag-Loringhoven, nemačke dadaističke pesnikinje i vizuelne umetnice s početka 20. veka, imalo je posebnu težinu u okruženju štamparskih i knjigovezačkih mašina iz istog doba, a vaš izveštač je – ponesen ubedljivim izvođenjem – mogao da zamisli i razne čudne slike, ne razumevajući pak nijednu reč baronesinog/Almutinog nemačkog.

Prvi popodnevni nastup na glavnom programu ima australijski klavirski trio Brekky Boy, svojim GoGoPenguin-za-siromašne izrazom upadljivo odudarajući od svega što uobičajeno viđamo na sceni kongresnog centra. U prvoj pauzi na terasi srećem bubnjara Džima Bleka, nezaobilaznog lica na ovoj manifestaciji. No, ruka mu je u gipsu: „verao sam se po brdima i pao“, kaže. Primećujem da će biti neobično da ga ovog puta ne vidimo u akciji, ali ga i začikavam da bi mogao da se prišunja i makar samo desnicom opali koju činelu na ponoćnom džemovanju. Odmahuje tom desnicom u fazonu „ništa od toga“, no, kada je Džim Blek u pitanju – nikad ne reci nikad. 

Među učesnicima ovogodišnjeg programa od kojih sam najviše očekivao bio je portugalski trio Luisa Visenta (Luis Visent – truba, Gonzalo Almeida – bas, Pedro Melo Alveš – bubnjevi) sa gostom iz Amerike Tonijem Malabijem (tenor saksofon). Trojka koju smo prošle jeseni ugostili u Beogradu našla se u drugačijem kontekstu u odnosu na intimu sale Amerikana, te je ovaj nastup imao jači fokus, demonstrirajući ono u čemu najviše uživam kod fri-džeza: kada bend kombinuje poetični izraz svojstven ranom Ornetu Kolmenu, sa divljom slobodom improvizatorskog nadahnuća.

Malabijevo prisustvo moglo je da bude opasno, u smislu da je Visent mogao da – linijom manjeg otpora – predloži stvaranje celokupne muzike na samoj sceni, no ipak se odlučio, a Malabi uklopio, da izlaže teme posle kojih će se društvo spontano prepuštati otvorenim stazama. Takođe su, što je svojstveno portugalskom viđenju fri-džeza, dobro odmerili količinu brzih i sporijih delova koncerta, ritmične i razuđenije svirke, još i sa pravom merom učešća gosta, koji je iskusno gurao bend napred, ali ne i odvukao iz celovito zamišljene priče. Visent je uz to pametno sastavio program, predstavljajući tri starije numere, „Chanting in the Name Of“, „Come Down Here“ i „Anahata“, predpremijere „Y No is No“ i „Hope II“, kao i iznenađujuću obradu pesme „Mandei caiar meu sobrado“, koja se peva na kapuera roda skupovima (čuvena brazilska borilačka veština sa elementima plesa u rodi/krugu).

Zo, Ana, Lukas i Bili, džez planinari sa Štajnalma, imali su i nastup u kongresnom centru, nazvavši ga Hymns of Past and Future. Pretenciozno? Možda, mada ima uporište u „Majčinoj himni“, kojom je Zo otvorila jedan od prošlogodišnjih albuma, kao i u spiritualnoj ideji sa kojom je fri-džez asociran još od Džona Koltrejna i Alberta Ajlera. Nasuprot nazivu projekta, te Portugalcima i Malabiju, melodije su ipak bile u drugom planu, a težište na odnosu između Krancelbindera i Martina, koji su po prirodi skloniji gruvu, i Hegberg i Ambe, koje više privlači slobodna improvizacija. Scena je bila neobična, sa devojkama besnijim od muškaraca! Kao najveći utisak ostale su mi duge, neobuzdane solaže i Hegberg i Ambe, kao da su obe želele da razigraju seni pomenutih fri-džez pionira, na mestu do koga ni jedan ni drugi nažalost nisu stigli. 

Nešto duža pauza predviđena je za večeru, dok su oni gladniji muzike skoknuli do hale Oto Gruber na još jedan Šererov nastup, sada u improv-duu knobMob sa basistom Timom Lefebrom. Ostajem ipak na terasi u ćaskanju sa Tonijem Malabijem: nije me se setio, ali je veoma dobro evocirao prvu posetu Beogradu sa Liberation Music Orchestra – pre čitavih osamnaest godina! A meni je pak bilo zanimljivo da ga podsetim na drugo gostovanje, kada je predstavljao svoj projekat Tubacello deset godina kasnije. Evo zašto: bubnjar Džon Holenbek odustao je od turneje u poslednji čas, Portugalac Markos Kavaleiro iz kvinteta Suzane Santoš Silve ponudio se da ga zameni, no Malabi nije prihvatio učinivši nastup nedovoljno dinamičnim. „I ja sam bio tu“, prekinuo nas je sa druge strane stola saksofonista Žoao Pedro Brandao koji je takođe svirao u Suzaninom bendu. Postaje baš veselo: eto sada su ti Portugalci zvali Tonija da im uzdigne set! Ubrzo se društvu priključuju momci iz benda Dejva Daglasa, no gong zove na povratak u salu na koncert koji se nikako ne sme propustiti.

„Boom Tic Boom je dobrodošlica bubnjarke Elison Miler. Zatvorenih očiju, pomislili bismo da bend vodi korpulentni teškaš, a ne omalena cura, puna neobuzdanog besa.“ Tim rečima sam na stranicama Politike pre dvanaest godina opisao veličanstveno otvaranje 32. izdanja festivala u Neksusu, kada je za klavirom kvarteta Milerove bila baš Majra Melford. Sada su pak obe ravnopravne u kolektivu LUX Quartet, a novo društvo im prave basista Skot Kuli i saksofonista Dejna Stivens. Ovo je i nova uzbudljiva priča u koju će nas dame uvesti, predstavljajući prvo oglašavanje savremenog mejnstrima u dosadašnjem toku manifestacije.

To nam je baš trebalo! Već prva numera „Congratulations and Condolences“ (Miler) vozi u klasičnom koltrejnovskom duhu; preko zahuktalog svinga uzbudljive solo deonice izlažu Stivens, Melford i, kratko, Miler. Dalje nastavljaju raznim putevima. „23 Januarys“ (Stivens) je elegični sving srednjeg tempa, „Tomorrowland“ (Kuli) balada u kojoj evokativnom deonicom briljira Stivens, „Dried Print on Cardboard“ (Melford) okružuje zamršena klavirska tema napetog skokovitog karaktera, a „Speak Eddie“ (Miler) je izgrađena na varijacijama pet udaraca koji su proslavili pokojnog bubnjara Edija Maršala. Otvorili su čak i vrata avangarde: tema „The Wayward Line“ (Melford), izrazito mračnog ambijenta, razdvajala je oštre fri-dijaloge Skota i Elison, Elison i Dejne, Majre i Skota. Prošlost, sadašnjost i budućnost džeza u šezdeset minuta? Baš u duhu imena – čist luksuz! 

Ponoć se bliži, predstava traje… Nismo stigli da saberemo izuzetne utiske sa nastupa LUX Quarteta, a gong je već zvonio za povratak na poslednji koncert večeri. Na sceni su bili Rob Mazurek (truba, elektronika), Fabricio Puljizi (klavir), Ingebrigt Hoker Flaten (bas) i Čed Tejlor (bubnjevi), sa programom Father’s Wing koji je trubač posvetio preminulom ocu. Istoimeni album snimljen je 2019. godine, sa Kris Dejvis za klavirom. 

A mene je sećanje odvuklo u 2016, kada je Mazurek nastupao na Beogradskom džez festivalu u triju São Paulo Underground. Umesto (očekivanih) veselica u ritmu Brazila, izveo je eklektični šamanski ritual, razmenjujući opore melodije sa kreativnom elektronikom. Na kraju je dao objašnjenje: „Moj otac je preminuo pre tri dana, ovo je bilo u njegovu slavu“. Smatrao je da bi otac voleo da se turneja ne otkazuje; bio je to jedan od najupečatljivijih momenata u istoriji naše smotre.

Znajući da Beograd ima izvesnu zaslugu u stvaranju ovog projekta, koncert je za mene unapred imao najviši značaj. Odabranim temama sa albuma, „Father’s Wing“, „Crimson Wing“, „Sun Ohm 3“ i „Sun Ohm 1“, razmenio je nežni preludijum, oštri poliritam, melanholičnu baladu i fanki postbap, među njih kao u Beogradu ubacujući mostove sa zvečkama i čegrtaljkama, zujanjem gudala po žicama kontrabasa, sopstvenim primalnim kricima i elektronikom. Na ovaj program su se prirodno nadovezale dve kompozicije iz drugih projekata: prelepa balada „Magic Saturn“ (prava replika početnoj „Father’s Wing“), te za kraj još jedna ritmična, igriva numera „Encrypt 37“.

Noć završavam na džemovanju u Neksusu. Veoma se zakuvalo i dugo je trajalo, no jedan momenat se izdvojio: za bubnjeve je zaista seo i Džim Blek! Najpre je samo udarao desnicom, a onda su mu u levicu pod gipsom ugurali palicu, pa je i njom svirao, zanoseći celim telom prema bubnju. Nije iznenađujuće, jeste za divljenje!

Nedelja, 20. avgust

U nedelju se muzika kao i prošle godine oglasila sa jezera Ricenze već u osam ujutro, pozdravljajući Sunce koje se promaljalo preko planina. Sa čamca su svirali Ivon Morijel (saksofon) i Lorenc Vidauer (truba), koje smo prethodno čuli u ponoćnom programu Neksusa, a veslao je Roberto Tubaro, jedan od direktora Južnotirolskog džez festivala Alto Adige. Za mene je opet bilo prerano, ali verujem producentkinji Danijeli Nojmajer, koja događaj izdvaja kao najjači utisak sa manifestacije. Naime, godinama se nije desilo da u Zalfeldenu non-stop bude sunčano i toplo. Sjajno vreme je doprinelo najvećem broju kampera poslednjih godina, a kamp je iznad jezera: kažu da je svirka mladih austrijskih džezera probudila/okupila nekoliko stotina ljudi!

Stižem ipak na drugi koncert u prirodi, ponovo uobičajeno okupljanje u šumi Kolingvald. Sada je bina nešto više „uvučena“ u šumu, pa je doživljaj čak snažniji. Na bini su znanci iz prethodnih dana: Ana Hegberg (saksofon), Ingebrigt Hoker Flaten (kontrabas) i Bili Martin (bubnjevi). Mada svo troje najviše odlikuje žestina u izrazu, nijedno ne želi da poremeti šumsku idilu, uznemiri ptice, prospe previše nota po žbunovima borovnica. Naravno da će ipak i podići tenziju do kraja prvog segmenta, ali onda i više utonuti u šumski raj: na sceni ostaje samo Flaten, dok Martin istražuje zvuk četinara u pozadini, a Hegberg svirajući obilazi krug oko publike, povremeno zastajući da našim dahom obogati sopstveno nadahnuće.

I opet kao lane idemo u kuću Briklvirt. Preko pola milenijuma stara, nekadašnja gostionica je danas inspirativan prostor za džez heroje. Kontrabas svira Nik Danston, a društvo mu pravi Zo Amba – kakvom silinom je njen saksofon odmah zaurlao! Buka je u nestvarnom sadejstvu sa njenom malenom figurom, baš kao što je neobično slušati avangardu među teškim drvenim škrinjama, sa sedim glavama u publici kojima bi više odgovarao neki sving. Ali baš te suprotnosti oslikavaju magiju ovog festivala. Amba će inače uglavnom biti u čučnju (da umiri sebe, ili…?), a između gromovitih delova zasvirati dve meditativne melodije spiritualnog karaktera. „O kojim pesmama se radi?“, pitao sam Danstona. „I to je improvizovano!“, rekao je. A teme su imale snagu velikih gospel himni, pokazujući retku veštinu komponovanja u trenutku – šta li nas tek čeka od ove lude devojke?

Sledeći koncert je na drugom kraju iste ulice u sali Oto Gruber, ali su nam na pola puta organizatori priredili lepo iznenađenje: sa mosta preko ulice koji iz gradske kuće direktno vodi na gornji deo grada oglasila se družina pod komandom Pepea Auera. Poznati austrijski saksofonista i klarinetista ove godine je bio zadužen za Flashmob: petnaestominutne svirke na neobičnim lokacijama koje su bile najavljivane samo sat ranije putem mobilne aplikacije – održao ih je čak osamnaest!

Ovom prilikom im se potrefio baš nervozni vozač sa dugim i glasnim isparkiravanjem, no ništa ne može pobediti džez duvače. Sa osmehom nastavljam na svirku tate Mihaela (bas klarinet) i sina Lorenca Rislera (bubnjevi i elektronika) u duu The Machine. Većina tema je komponovano, ali preduge solaže obojice takvo stremljenje obesmišljavaju, posebno zbog razmetanja tehnikom umesto lepotom muzike.

Program u Kongresnom centru otvara orkestar mladog austrijskog kompozitora Ralfa Motvurfa. U netipičnoj postavi je šestoro duvača, petoro ritmičara (sa izraženom marimbom Irene Manolove), te čak šestoro gudača, među kojima i naša violistkinja Jelena Popržan. Takav format daje donekle klasičarski zvuk, sa bogatim harmonijama i potentnim ritmom. Bonus su sjajne deonice oboje saksofonista (Stepan Pragar i, opet, Ivon Morijel), te iskusnog trubača Martina Eberlea.

U nastavku opet slušamo Japanku Mičio Jagi, sada u duu sa Hamidom Drejkom. Možda je ovo bio i najupečatljiviji nastup Umetnice u fokusu: njen koto je bio istaknutiji u duu, a Drejk se savršeno prilagodio njenom biću, baš lepo šarajući bubnjevima. Ali, bilo mi je previše: efekat susreta sa neobičnim više nije postojao, a kao i da je Jagi već izložila sve aspekte svoje izuzetnosti na nastupima sa Orsetom i Flatenom.

Potom opet slušamo i Zo Ambu (zašto ona nije bila Umetnica u fokusu?), sada sa projektom Bhakti (Mika Tomas – klavir, Kris Korsano – bubnjevi), po imenu senzacionalnog prošlogodišnjeg albuma. „Ovo nije spontano i nije fri-džez. Ovo je iz srca“, objašnjava muziku umetnica. Ali poređenja su neminovna: Dejvid Es Vejr (koga sam baš na ovom mestu jedini put čuo), Albert Ajler, Peter Brocman… Korpulentne bradate ikone slobodnog improvizovanja i dama sa likom devojčice, maltene manja od svog tenor saksofona. Ali ista snaga, duhovnost i strast, melodije sa kojima se putuje pravo u raj. Naravno uz izuzetnu podršku Tomasa (već u Beogradu smo pored Imanuela Vilkinsa zapazili njegov talenat) i Korsana. Budućnost džeza je lepa.

Finale pripada novom kvintetu trubača Dejva Daglasa (Džejms Brendon Luis – saksofon, Poljakinja Marta Varelis – klavir, Nik Danston – kontrabas, Džoj Baron – bubnjevi), koji predstavlja aktuelni projekat Songs of Ascent, inspirisan Pokloničkim psalmima. Daglas je napisao po jednu kompoziciju za svaki od petnaest psalama, plus numeru „Never Let Me Go“ koja je otvorila i prvi od dva objavljena albuma i koncert u Zalfeldenu, te koja po izrazu (oštrini, užurbanosti) odgovara muzici koju trubač svira u Acoustic Masadi Džona Zorna.

Bend dalje svira u kontinuitetu, prelivajući jednu u drugu numere „Lift Up My Eyes“, „Enthroned“, „A Fowler’s Snare“ i „Mouths Full of Joy“; komponovane segmente i solo deonice; neobap, fank, bluz, latino-baladne i avangardne tokove. Partiture su veoma eklektične, te precizno raspisane, zahtevajući veliku koncentraciju u iščitavanju, ali svako od muzičara i blista punim sjajem slobode kad preuzme glavnu ulogu. Kvintet je pulsirajući organizam koji stalno iznenađuje, brzim promenama ritma i dinamike, zatezanjem i opuštanjem napetosti, otvorenim i zamršenijim pasažima. Baš veliki kraj četvorodnevnog festivala!

Ponovo prolazimo kroz špalir organizatora aplaudirajući jedni drugima, pa odlazimo na završni džem-sešn u Neksus. Ponovo ga vodi Lukas Krancelbinder  majstorski sastavljajući raznolike sešn ekipe. Pričam Marti Varelis o velikom prisustvu poljskih džezera u Srbiji poslednjih godina, a ona će: „Hej, pa odande su moji drugari, Aca, Marko i Lav!“ Šaljemo selfi Marku Čurčiću… Tada pred mikrofon stupa Jelena Popržan – eto divne scene za pozdrav sa džezom u Alpima.

*Tekst je prethodno objavljen u okviru serijala Džez skice u „Kulturnom dodatku“ Politike.