By 
Mesto: Saalfelden, Austrija / Datum: 23-26. 08.2012. / Foto: Zvanični sajt festivala / Video: Zlatan Dimitrijević
Od svetske recesije i krize u muzičkom svetu najviše pate mali beskompromisni festivali, koji dobrano na svojoj koži osećaju i najmanje rezanje očekivanog budžeta. Upravo s tim je ove godine morao da računa i Jazz Festival Saalfelden, kada su pokrajina i neki jaki sponzori rešili da budu nešto manje izdašni prema ovoj meki avangardne i improvizovane austrijske muzičke misli. Publika je na program, koji kvalitativno skoro uopšte ispaštao, odgovorila najboljom kupovinom karata godinama unazad. Štaviše, desetak dana unapred, karte za program “Short Cuts” su već bile uveliko rasprodate. Naša četvoročlana novinarska ekipa se i ove godine obrela u ovom alpskom mestu nedaleko od Salzburga, ne bi li Vam obezbedila ekskluzivan izveštaj sa ovog izuzetnog džezerskog ugođaja.
Program festivala postavljen je na četiri bine. Potrudili smo se da koliko-toliko pokrijemo dešavanja na sve četiri, te smo u subotu poranili u brda, ne bismo li ispratili program tzv. Alm-koncerta koji se zbivao nekih desetak kilometara od centra Saalfeldena. Oni skloniji komforu seli su na žičaru, a drugi snabdeveni viškom kondicije i avanturističkog duha odlučili su se, bez imalo naknadnog kajanja, za jednočasovno planinarenje ispunjeno pitoresknim vizualnim ugođajem savršene prirode. Nastup mlađanog Parametrixa, koji se odvijao unutar šatora instaliranog na vrhu, iako sasvim korektan, bio je ipak u drugom planu pored opuštene piknik-atmosfere. Nedeljni koncerti su zbog lošeg vremena nažalost bili odloženi.
City stage u centru grada obilovao je lakim, skoro šlageraškim notama, prilagođenim mahom onima koji verovatno nisu ni bili zainteresovani za glavni program, ali kojima je Festival hteo da da do znanja da se u gradu ipak nešto dešava. Kako se kasnije ispostavilo, bilo je tu i par interesantnih nastupa (na prvom mestu Das Grossmuetterchen Hatz Salon Orkestar, bend sjajnog bivšeg alt-saksofoniste Sandy Lopicic Orchestre Richieja Winklera, sa čijim smo se članovima poslednje večeri i fino isćaskali); no atmosfera i zvuk sa koncerta Italijana Yo Yo Mundi prilikom inicijalnog susreta sa City stageom, upotpunjena skoro pa patentiranim bavarskim njihanjem posetilaca ruku pod ruku, obeshrabrilo nas je od budućih poseta pomenutoj bini.
Onaj zvanično-ozbiljni muzički deo priče počeo je u četvrtak u manjoj sali Kunsthaus Nexus, delom festivalskog programa koji se zove Short Cuts, i to projektom austrijskog tromboniste Christiana Muthspiela, kome je legendarni Steve Swallow trebao da pomogne u ideji pomirenja renesansne muzike i džeza. Na tapetu je bila muzika Johna Dowlanda, po Muthspielu jednog od prvih rok starova gledano iz današnje perspektive; no krajnji rezultat se ipak nije moga okarakterisati kao preterano inventivan i interesantan, pre za umorne putnike uspavljujući.
U sali koja prima do oko dvesta posetilaca, ubedljivo najbolji nastup održali su Portugalci RED Trio, pojačani britanskim saksofonistom Johnom Butcherom. Ova postava je u stanju da se u potpunosti prirodno igra kontrastima, neočekivano ali efektno skačući s jednog na potpuno drugačije raspoloženje. Slušali smo još u Nexusu i Švajcarce Steamboat, pretrpanu i kako je koncert odmicao sve naporniju mešavinu Soft Machinea i Napalm Deatha. U istom prostoru su svoje sporedne projekte predstavili i ekscentrična japanska pijanistkinja Aki Takase i saksofonista Tim Berne, no nijedan od ovih koncerata ne bi opravdao svoje samostalno postojanje da navedeni muzičari nisu sa adekvatnim programima nastupali i na glavnoj bini.
Prava stvar se ipak odvija u Kongresnom centru u okviru glavnog programa. Tu nas u petak čeka sala kapaciteta od oko 700-800 mesta sa novinarskim balkonom za još oko 150 duša. U potpunosti ispunjen kapacite ostavlja utisak kao da se u najmanju ruku radi o festivalu mejnstrim opredeljenja, a ne o paradi nekih od najeksperimentalnijih i najavangardnijih muzičara današnjice. Svaki od uvodnih govornika, od direktora festivala do gradonačelnika se potrudio da na što sažetiji a duhovitiji način iznese ono što ima (krajnje šarmantno je publiku jedan od organizatora pozvao da aplauzom pozdravi sponzore, zbog izdašnije podrške sledeće godine), da bi program do kraja festivala, fokusirajući se isključivo na muziku, vodila vrlo harizmatična i kompetentna voditeljka.
Prvi koncert glavnog programa nije, doduše, ostavio naročiti utisak, jer ako je ime Jamie Safta bilo mamac da se zainteresujemo za tirolskog gitaristu Martina Philadelphyja, on tu prednost nije iskoristio. Stoga smo čekali naredni koncert kod kojeg greška ni teoretski nije mogla da se potkrade. Ken Vandermark nas je ove godine na Ring Ringu u više navrata usrećio, a svaka mogućnost novog susreta sa ovim nesumnjivo velikim inovatorom moderne improvizovane muzike nikome iz naše ekipe ne pada teško. Side A je projekat sa prošlogodišnjim izdanjem za Clean Feed i predstavlja Vandermarkovu saradnju sa još dvojicom heroja improvizovane muzike Chadom Taylorom i (opet Ring-Ring poznanikom) Håvardom Wiikom.
Ova bravurozna kombinacija ritma, spontanosti i intrigantne melodije bila je savršena uvertira u vrhunac večeri – koncert kvarteta ikone francuskog džeza Henria Texiera. Okružen svojim uobičajenim saradnicima Texier se fokusirao uglavnom na materijal snimljen raznim postavkama svog Azur Quarteta, dokazavši još jedanput da je svaka mogućnost da se njegova muzika doživi uživo, razlog za pravo malo slavlje. Veče je kraju privela američka mlada, na rok formi bazirana postavka Les Rhinoceros, čije poslednje izdanje nosi etiketu Zornovog Tzadik Recordsa. Za sve koji preferiraju oštriji gitarski alternativni zvuk, propušten kroz uvrnute i neočekivane ideje, a obogaćene sa još sijaset formi gde su klecmer i fri-džez samo neke koje navodimo, pomenuti Les Rhinoceros (kao i finsko/nemačka postava Klima Kalima, koja je nastupila dan kasnije) bi mogli da budu pravo otkriće.
Giovanni Guidi je sa svojim kvintetom (za bubnjevima Gerald Cleaver) održao u subotu odličan koncert , ali je još jedanput ukazao na nekonzistentnost materijala sa prošlogodišnje ploče ” We Don’t Live Here Anymore”. S druge strane Mary Halvorson je (kao već odomaćeni gost festivala) nastupila u dve postavke, najpre predvodeći sopstveni kvintet, a sutradan i kao član benda These Arches, gde je ulogu lidera rotirala sa bubnjarem Chesom Smithom. Najviše zbog nedorečenih aranžmana, ali i skoro potpunog izostanka kolorita zvučne slike kvinteta, prednost Halvorsonovoj ide kao sajdmenu u bendu u kome smo u duvačkoj liniji pored Tonyja Malabyja gledali i Tima Bernea. Ovaj drugi kao da se još uvek zagrevao za svoje veliko finale u okviru projekta BB&C, koji je usledio par sati kasnije.
Jenny Scheinmann ima iza sebe rokerski album “Mischief & Mayhem”, koji uživo nikako nije razvodnjavala kojekakvim filozofsko-apstraktnim tumačenjima, već ga je pretvorila u čistu i nepatvorenu zabavu, asocirajući i na najubedljivije i najubojitije trikove koje je svojevremeno koristilo na pr. Mahavishnu Orchestra. Ovo je bio prvi od dva veličanstvena susreta sa Jimom Blackom (koji se celo vreme razdragano vrzmao po VIP centru osećajući se valjda u Saalfeldenu kao već domaći) i Nelsom Clineom.
Pred (barem na papiru) centralni koncert večeri nije se moglo naći slobodno mesto u sali. Mirisalo je na to da se sprema nešto zaista veliko, a na kraju smo od nastupa Muhal Richard Abrams´ Experimental Banda dobili skoro pa jedno veliko ništa. Festival je na ideju samog Abramsa pristao da okupi nonet vremešnih legendi (Henry Threadgill , Roscoe Mitchel , Wadada Leo Smith…), ali su se prisutni muzičari te večeri ponašali kao da ne pričaju jedan sa drugim, tako da je koncert bio gotovo isključivo baziran na samostalnim recitalima pojedinaca. Najgore su prošli fotoreporteri, koji su za svojih deset dozvoljenih minuta slikanja uspeli da u akciji uhvate samo Thurmana Barkera kako repetitivno udara u timpane. Nezahvalna uloga da publiku nakon toga podigne iz stanja letargije, u programski ionako pretrpanom danu, pripao je Aki Takase i njenom neobičnom viđenju muzike Fatsa Wallera.
Saradnja Saalfeldena sa Clean Feedom omogućila nam je da se podsetimo i renomiranog kompozitora i bubnjara Gerryja Hemingwaya, koji je sa svojim najnovijim kvintetom (dvojica saksofonista, gitarista i pomalo zaboravljeni legendarni Kermit Driscoll na basu) ubedljivo promovisao poslednji disk “Riptide”. Danskog gitaristu Hassea Poulsena ćemo imati priliku da vidimo sa triom Das Capital na ovogodišnjem BJF. U Saalfeldenu smo ga videli kao lidera kvinteta Progressive Patriots gde je podršku neobičnoj postavi sa dva alt-saksofona davao jedan od očeva progresivnog džez bubnjanja Tom Rainey. Rezultat je bio jedan od najenergičnijih i najboljih nastupa na festivalu, koji je maestralno pokrivao skoro sve međustanice na putu od bi-bapa do fri-džeza.
Tim Berne na vrhuncu svog festivalskog raspoloženja, Nels Cline sa maksimalnom angažovanošću i prstiju i pratećih hi-tech i analognih pomagala, i Jim Black spreman za krivično delo nasilja nad baterijom bubnjeva – rezultat je mogao biti samo jedan: sonični masakr u trajanju od 50-ak minuta. Projekat BB&C okupio se prošle godine za koncert u Zornovom njujorškom klubu The Stone, a održava se i danas razrađujući dalje ideju kolektivne improvizacije započete na koncertnom prvencu “The Veil”.
Za kraj festivala adekvatno je sačuvano još jedno legendarno ime, jedan od gurua moderne slobodne struje u džezu – Pharoah Sanders, ovaj put u pratnji Roba Mazureka i njegovog Sao Paolo Undergrounda. Modalni džez, afro i brazilski uticaji, neo-bap i elektronika, sve su to elementi koje Mazurek jako dobro nosi u svojim sopstvenim viđenjima. U ovom slučaju problem je što Sanders deluje kao veštački nakalamljena komponenta koja je tu da bi bolje prodala sebe, ali i druge koji su u to umešani.
Trenutak polaska je stigao. Već ujutru čekao nas je 850 kilometara dugačak put kolima uz preslušavanje novih CD-ova i rekapitulaciju najzanimljivijih momenata festivala. Ostali su veoma pozitivni utisci, i zaključak da se sledeće godine definitivno vraćamo na lice mesta.
.
By 
By 
By 
By 
BB&C na onoj snimci s NPR-a od prosle godine stvarno zvuce kao da su englezi i da su se snimali 80-ih :-=)
Da, otprilike lagano kao Madness… xD
pa dpbro, ostajem na da slepo verujemo zlatanu da je neshto bilo “neshto”, a neshto drugo “nishta”… dodushe, to je malo teshko s obzirom na recenzije i muziku koju prati na ovom sajtu, kao i na lagani maestral uticaja koji provejava njegovim recenzijama…
ne znam kako je ispala rachunica da neko ko je veoma zadovoljan muzichkom ponudom nishvila uopshte izvlachi margine za txt o svirci m.r. abra., steamboat, vandermarka, bernea, i ostalih…
redakcijo, jel to znachi da sledece godine sa ring ringa za jazzin izvestava dejan cukic?
nice one
;)))))
jelene, ako sam dobro razumeo tvoj smajli, ti bi zeleo da Cukic ne izvestava s Ring Ringa, nego da na istom peva?
pa da, mozda i on dozivi renesansu kao peton posle onog pop tresha gde je mjaukao godinama dok nije video zorna…
ili bash da odemo hardkor, da za rng-rng 2013 uparimo cukica i djuleta van goga: cukic ko peton a djule van gog ko yamatsuka eye
;))))
Volim Zorna i lepo zvuči ideja da je on uticao na svu dobru muziku ovog sveta i svima otvorio oči 🙂 ali ovde valja dodati par napomena. Patton je prešao u Faith No More 1989, a prvi put je sarađivao sa Zornom 1991. kada je ovaj producirao zvanični prvenac Mr. Bungle. Dakle, “mjaukao godinama” u praksi znači – dve godine. Dodajmo tome da je Mr. Bungle postojao i pre nego što je Patton otišao u FNM i pre nego što je sarađivao sa Zornom.
U subotu u Politici – izvestaj Voje Pantica iz Saalfeldena! 😉
;))) pa taj fazon… znam, kad prochitam pantarin txt, pravicu te od zlata…
Što se tiče Muhala – na uzorku od 10-20 sagovornika, smorili su se svi s kojima smo razgovarali posle koncerta. Strani i domaći, najljući avangardisti i poštovaoci likova i dela, itd.
Meni je bilo greota da gledam Henryja Threadgilla, čiji sam veliki fan, kako 40-50 minuta sedi na stolici i ne radi ništa, da bi tek negde po isteku prvog sata dobio kratak solo i kasnije ulogu u finalnom krešendu. Naravno, legitiman je koncept da se sat vremena ređaju izolovani solo recitali ispunjeni golemim intervalima tišine, ali moj je utisak da ovakva ekipa muzičara može mnogo više da poentira na interakciji, a toga uopšte nije bilo. Ovako je ostao utisak da smo prisustvovali nekom od revijalnih revivala gde je bitnije ko je na bini, nego šta radi.
ne sumnjam, johnnioza, vrlo moguce… moguce je i da je bilo s***e, a ne samo prosechno loshe… ;)))
samo sam prokomentarisao da ako ste bili ti, zlatan, pantic i sladjana, na primer, nekako je najmanje bolno da pishesh ti.. zlatan, sudeci po recenzijama, je nekako blizhi mahavishnama i w. reportima, pa nam je teze da prihvatimo gorku istinu o besmislu freeja… sa druge strane, ti si za akademsku varijantu avant dzeza (str8, skolski izlomljeno, i ti fazoni) pa je onda logichnije da se ti latish pera, a zlatan sladjana i nticpa nekog veceg i konvencionalnijeg festivala… barem po lajnapu..
samo to
;)))
jelene, vidis da je johnioza big shot i da je tekst o festivalu napisao za b92…pretpostavljam da b92 bolje placa nego jazzin, a on kao urednik jazzina, “normalno” da ce da pise za medij koji daje vise love, dok ce na njegovom sajtu pisati pomocnici za manje novca…ako se pisanje za jazzin uopste placa…to ja samo pretpostavljam, a neko ce me vec ispraviti ako su mi pretpostavke pogresne
ne vidim sto cukic ne bi izvestavao sa ring ringa kad vazi za izuzetnog poznavaoca zappe
ma da, zna cuki zappu, ali ne onog uncle meat zappu, jbg 🙁
a to je jedini prava zapa..
odoh na olafa rupa i gropera da slusham koliko nemaju pojma
😉
Mozda zato sto iz nekih ontoloskih razloga Zappa nije zakazan za ringring 2013. : D
e sad zamislite zappinog poklonika koji ne bi mogao impresije o ovome preneti na papir (najverovatnije negativne)http://www.youtube.com/watch?v=zaJwwcMBBaU
to sto ce neko otici na ruppa nece njega uciniti talentovanijim gitaristom.plasim se da ce i dalje ostati netalentovani,cak ni osrednji gitarista,koji ce manjak inspiracije nadomestavati nasumicnim ‘bravurozama’ sa ne bas puno smisla
znam, samo se zavitlavam, inache se slazem sa tobom u potpunosti: nista bitno ni pre ni posle mclaughlina i zavinulija…
vidimo se
NOT
;))))
Ima. Metheny. Jelen je verovatno pomalo kivan na Cukica jer ga je ovaj svojevremeno (naravno posrednicki) prvi put negde jos ’83. doveo u Beograd, pa je sjeme baceno i korjenje metinijanstine uzelo maha i u Srba.
btw. slusasti i diviti se Ruppu mi delujeje taako hipsterski! Coool! 😉
http://www.youtube.com/watch?v=KSOLnc5xJVk
za pocetak,par pauza unutar bi zaista dobro doslo
;))) nice one zlatane…
na ovo sam mislio johnnioza, date nekome ko je diletant za avngardu i free da izvestava sa takvih koncerata…. to su te kategorije u kojima se ne krece samo zlaja, vec 99% medijske i funkcionerske jazz kaste kod nas: “olaf rup je za cool”, “olaf rup je za hipstere”…. wtf?! barem sada i definitivno znamo ko nas je izvestavao sa saalfeldena i kome je steamboat bio dosadan, ko nije video & chuo nishta od abrahamsa, michela, tredgila… maske su pale ;))))
pritom, kazati da je free (jazz) hipsterska muzika u pezorativnom smislu je paradox: hipster (od bitnickog termina “to be hip”) je, na primer, keruak u “on the road” koristio u afirmativnom smislu upravo da opishe svirke i ljubitelje bibopa od kojeg se ti koji prave pomenuti paradox – i koriste termin u pezorativnom smislu – nisu ni mrdnuli u 2012!!!
uglavnom, redakcijo, moj savet je sledeci, kako ne bi izgubili kredibilitet totalno i kod ovo malo bede shto se znoji na rng-rngu: nemam nishta protiv da zlatan pishe i tri teksta dnevno sve dok su u granicama njegovih kompetencija i realnih mogucnosti: domaci jazz, domaci fjuzn, elektrichni majls, reizdanja pet metinija… (naravno, da se sluchajno uz metinija ne spominje “the sign of 4” … to je bila samo petinijeva zuta minuta kada se ujedinio u svirci sa onim matorim shto laprda i baljezga po gitari, ..kako se ono zove, ona budala…mislim da je neki derek bejli, ili tako nesto – nisam siguran)
;))))
p.s. btw olaf rup je true hipster, vidi samo kako je uzdigao tu mocnu napravu u rukama… realno, ni zorn nema pojma kada ga je angazovao onoliko puta…
;)))
Apropos hipsteraj, ne moras se muciti, na ovom nasem skromnom mestu imas skoro pa sve. Igrom slucaja ga je pisao tip koji ima apsolutnu miskoncepciju pojma.
https://www.jazzin.rs/bi-bap-5-kako-postati-%E2%80%9Ehip/
Ne znam mnogo o fri-dzezu, a jos me posebno zbunjuju i pojave kao sto je Steamboat, koji za svojih 45 minuta nastupa ne skidaju oka sa papira s notama. Hmm, mora da sam ja nesto tu gadno pomesao…
http://www.youtube.com/watch?v=F_iTfYxr–g od 6’44”
da,neko je zastao na bapu,a neko na van der graafu
znam, citao sam feljton, i to je sasvim na mestu… mislim da sam ga cak i pohvalio, lepo napisano i ucheno…
bez zle krvi sam prokomentarisao da se komunikacijski shum javlja kada novinar simulira razumevanje ili objektivan sud a gde toga realno nema… potpuno je legitimno reci da nekoga smara brocman, da steam boat lupeta, ili da tredgil vishe ne zna gde tera… u takvom slucaju je otklon transparentan i akcenat je na argumentaciji zashto je neshto njesra od svirke a neshto drugo nije, gde se vagaju argumenti za i protiv… npr, ti kazes: “ja mislim da je pet metini ili stefanovski najbolji gitarista svih vremena, i da jazz gitara danas, (poimence taj i taj) pogotovo u avangardi je sviranje k***u zbog ovih i ovih razloga”… i to je potpuno kul…
ali ako novinar nastupa sa stavom “ja sam ljubitelj freeja, pratim to i slusham i moram objektivno i bez predrasuda reci da je sve crno da crnje biti ne mozhe” a dusha mu, ustvari, ishte harmonije i milozvuchna redjanja skala na gitari onda stvari nisu na mestu… jer neko takav nije ni verziran ni uchen ni sklon da uochi sve nijanse i suptilnosti takve svirke iz prostog razloga shto se time chovek ne bavi i ne interesuje ga neshto posebno takav zvuk… a upravo uochavanje finih nijansi i uporedjivanje sa iskustvenom bazom chini sud kompletnijim i obuhvatnijim…
evo na primer 88, njega coveka takva muzika ne interesuje niti je neshto prati i razume; on ne uochava suptilne nijanse i razlike i drzi se iskljucivo mahavishne i meklaughlina, i to je skroz ok ;))))
mislim da je gaf napravljen mozda i iz dobre namere, ali je svakako sistemske prirode na jazzinu jer johnnioza misli da je moguce da neko bude expert i za str8 i za free jazz, i ne misli da je tako neshto paradox zbog ozbiljne ideoloshke razlike… apsolutno je odlichno kada smiljanic (i slushko kao dopisnik) drze barikade kada je rech o freeju, ali kada vec nema njih, bolje je da pishu johnnioza ili neko drugi ko veshtije simulira mehanizam koji sam opisao….
;))
btw, ne mora da znaci da je steamboat gledao u partiture u klasicnom smislu… odavno su u avant. razvili slikovne i razne druge modele po uzoru na klasichne notne carsave sa siframa… kao sto znas neko koristi nekakav slozeni sistem kartica, neko drugi opet crteze, vektore, itd
ha, jelenko je demontirao pantinja i sad napao zlikyja. “jbg, Abigail..”, govorio je E A Poe svojoj supruzi, ali meni je ovakav odmak od rasprave o metodi potpuno ok.
sta ako zlatan nije cuo za kovanicu avant-core, bar smo dobili kovanicu ‘izmedju soft-machine i napalma’, mslm da bi i marino bio sretan s tim 🙂
zbog toga, sajt neće propast sigurno. a i doživjeli smo to da se opanjka bailey, makar s ironijske distance… takvu razinu demokracije mslm da si ni the wire ne bi dopustio.
OK, vreme je da podvučemo crtu.
Jelene, svi mi koji redovno pratimo komentare znamo kakvi su tvoji svetonazori. Znamo šta misliš o BJF a šta o Ring Ringu, o avangardi i mejnstrimu, o uređivačkoj politici sajta, itd. Jedne te iste teze provlače se kroz komentare maltene na svaki tekst, često odlazeći u beskonačne digresije, namerno izvrtanje teza sagovornika, provociranje, itd. Verujem da sve to činiš zarad dobrobiti polemike i živosti sajta, ali kao urednik od Jazzina želim nešto drugo – da eventualne polemike budu pre svega tolerantne i argumentovane, a nakon toga fokusirane na temu. Tvoja pisanja u 90 posto slučajeva imaju za cilj da sa konkretnih skrenu na opšte teme o kojima se već sto puta pisalo. Molim te da ubuduće prestaneš da pišeš o svemu što si već napisao (stavovi o Ring Ringu, BJF-u, uređivačkoj politici sajta, odnosu mejnstrima i avangarde) jer to ni nećemo više objavljivati.
Ovaj tekst zaključavam za dalje komentare jer dalja polemika više nema nikakvog smisla.