Jazzibar 2011: Intonacija Mihaila Blama

Mesto: Svečana sala opštine Kraljevo /Datum: 01-03. 07. 2011. / Foto: Kulturni centar “Ribnica”

Džez festivali, kao jedan od načina da ova muzika dopre do šireg kruga slušalaca, nisu nekakva novina. Nastali su u SAD krajem tridesetih godina prošlog veka, i do danas je brendiran veliki broj tradicionalnih svetskih festivala. U Srbiji su počeli da se osnivaju početkom sedamdesetih, prvo u Beogradu (Newport Jazz Festival), kasnije i u drugim većim centrima. Jedan od najvećih menadžera u džezu, Norman Granz, shvatio je da postoji još bolji način da se muzika približi publici: napraviti neku vrstu šetajućeg, gostujućeg festivala (počelo je sa JATP koncertima, da bi se nastavilo kasnije sa Montreom).

Dok se na našim prostorima ne pojavi neko dovoljno vispren da ugovori pijanističku turneju Gonzala Rubalcabe, Roberta Fonsece, Danila Pereza…od Subotice, preko Loznice, Leskovca ili Vranja, sa završnim koncertom u, na primer, Kosovskoj Mitrovici (uprkos njegovom statusu festivalskog grada), ostaje nam da se svakom novom koraku entuzijasta i osnivanju još jednog festivala – obratimo sa poštovanjem.

Postojećem itinereru mesta na kojima se festivalski izvodi džez, ljubitelji ove muzike mogu dodati još jednu stavku – internacionalni džez festival u Kraljevu. Naime, kao rezultat sluha čelnika grada, Ministarstva kulture, ambasade Izraela, pregalaštva i energije Aleksandre Kljajević i Kulturnog centra “Ribnica“, a pod dirigentskom palicom umetničkog direktora festivala, basiste Mihaila Blama, od 1. do 3. jula održan je prvi “Jazzibar“ u Kraljevu. Kulise festivala bile su oslikane optimizmom, dobrim vibracijama i izložbom Serbian Soul, Bre!, fotografa Ivana Grlića.

Kraljevo je ovim festivalom obnovilo muzički pečat tridesetih godina, kada se džez muzika nazivala „hotovanjem“, ali je i nastavak posleratnih svirki koje su se odvijale pedesetih godina uz gostovanje ansambla bubnjara Spase Milutinovića. Da niz dobrih namera nije tako olako prekinut, dokaz je i današnje postojanje big benda pri ovdašnjoj muzičkoj školi na čijem čelu je profesor trube Srđan Radosavljević.

Koncept festivala baziran je na klasičnom džez izrazu, sa minimalnim naklonom prema njegovoj popularnijoj formi, koju je kraljevačka publika imala prilike da čuje prve večeri. Trio koji su sačinjavali pijanista Duško Jovanović, basista Miša Blam uz vokal Beti Đorđević, izveo je muziku prijemčivu za publiku, sa repertoarom koji bismo mogli nazvati džez kantilenama, uključujući i numeru Počnimo ljubav iz početka koja je vremenom prerasla u zaštitni znak pevačice ovog trija. Iako je za održavanje koncerata bio planiran otvoren prostor – trg u centru Kraljeva, kišni dani i temperatura su primorali organizatore da iskoriste alternativnu varijantu – svečanu salu za venčanja. Pri nastupu trija to se pokazalo i kao adekvatnije rešenje prožeto intimnijom atmosferom. Publika, koja je do poslednjeg mesta ispunila neveliki prostor, reagovala je pozitivno.

Pravo napajanje džez sladokusci su dobili druge večeri. Ovde malo poznati izraelski pijanista i umetnički direktor džez festivala u Ashdodu, Leonid Ptashka, nastupao je sa kvartetom i gudačima u dva seta. Bio je to jedan od dužih koncerta festivala , sa oko tri sata besprekorne svirke. Krcata dvorana, frenetični aplauzi, netremično slušanje i doista ozarena lica slušalaca svih uzrasta, koji su na prvi ton prepoznali kvalitet. Uključujući i malu petogodišnju damu koja je nakon svake numere radoznalo pitala: „A hoće li oni još svirati?“. Tako je srušena teorija skeptika da publiku u provinciji treba posebno edukovati, ali i teorija da mali gradovi nemaju džez publiku.

Iako Ptashka potiče iz najboljih tradicija – klasičarske ruske pijanističke škole (završio je čuveni konzervatorijum Čajkovski), i uprkos činjenici da je u Izrael emigrirao kao već školovan muzičar, njegov pijanistički pristup se može poistovetiti sa odlikama nama već znanih izraelskih pijanista, poput mladog Tomera Bara. Ono što je ovaj pijanista izveo u Kraljevu najpribližnije bi bilo slici virtuoznog sviranja, uz evidentan uticaj pijanista poput Oscara Petersona ili Arta Tatuma. Tu je i sklonost ka šoumenskom dizanju adrenalina u publici, koje smo mogli da uočimo kod još ponekog od pijanista starije generacije. Uz sve ove naznake, Ptaška kao jako važan segment svog stvaralaštva smatra ritam.

Ako bi ukratko trebalo da oslikamo atmosferu u svečanoj sali opštine Kraljevo, najpribližnije bi bilo – kao da smo se svi ukrcali na neki ekspresni voz, koji je pri tom vozio do najbržeg Ellingtona koga možete (ako možete), da zamislite. Uz sav raskošni pijanizam provuku se tu i pasaži koje bi odsvirao i jedan Monty Alexander, pa se čini da je Ptashkina muzika bliska i ovakvom poimanju.

U prvom delu, kvartet koga su osim Ptashke činili bubnjar Evgeni Mistrovski, basista Valery Lipets i trubač Gregory Rivkin, bio je dopunjen gudačkim korpusom, odnosno delom Simfonijskog orkestra Ashdod. Aranžmani su, bilo da su izvodili džez standarde, muziku Beethovena ili narodni melos, osmišljeni i aranžirani u maniru već dobro poznatih raspisa za ovu vrstu ansambla. Dobra strana ovakvih aranžmana je dobijanje čistije forme džeza, gde kvartet ne podilazi drugom žanrovskom opredeljenju, a gudači zajedno ili soliranjem kulminiraju do granice preko koje bi se prešlo u džeziranu klasiku ili etno vode.

Ipak, ovo nije sve što se ima reći o izraelskom kvartetu, odnosno o jednom od njegovih članova. Drugo festivalsko veče je donelo vanserijsko otkrovenje trubača ruskog porekla Gregoryja Rivkina. Još na tonskoj probi, onako u hodu i nonšalantno šetajući sa trubom, Rivkin je pisca ovog prikaza naterao da pomisli kako čuje jednog od naših najboljih trubača Mileta Pavlovića, sa bogatom i prefinjenom zvučnom paletom.

U prvom delu koncerta, trubačka sola su bila ispunjena neverovatno čistim i preciznim tonovima. Drugi deo je pak bio ispunjen briljantnim solima, toliko dobrim da se usuđujem reči da je ovaj 33-ogodišnji trubač, koji se školovao u Francuskoj i Americi, verovatno jedan od jedinstvenijih solista današnjice. Koliko ćemo još od njega dobiti i čuti, otkriće nam vreme. Za sada je dovoljno znati da je svirao u nekim od najboljih svetskih big bendova, poput na pr. Mingus Big Banda. I naravno da to nije sve; reference ovog trubača su brojne (pomenimo samo Elvin Jones Jazz Machine), pa nam tako postaje jasno otkud Coltrane i na repertoaru Ptaškinog kvarteta.

Drugi set je kvartet otpočeo udarničkim džezom, onim za koji se može reći da „praši“. Sastavu se pridružila i Katarina Kačunković, dok je Miša Blam zamenio basistu Valeryja Lipetsa. Publika se ovom smenom muzičara mogla osvedočiti da postoje nekoliko različitih pristupa žicama, da isti instrument može zvučati poput harfe kako najčešće zvuči Blamov bas, ili poput gitarskog pristupa Lipetsa. Najzad, džez vokal koji se pridruži sviračkoj mašini Leonida Ptashke može samo da ga dodatno upotpuni, pridruži mu se i ubrza raspoloženje, promeni planirano, improvizuje… A baš su ti zahtevi bili stavljeni pred Katarinu Kačunković.

Ni silni aplauzi, pa ni zanimljivi povici gospodina iz prvog reda nisu uspeli da nateraju muzičare da se vrate i uđu u četvrti sat sviranja. Dobre muzike nikad dosta, ali Patshkinom brzinom prebirati po dirkama čitava tri sata posao je za dvojicu ljudi.

Posle Leonida Ptashke i njegovog muziciranja malo se šta može dodati, a da se ne naruši snaga utiska. Ipak, i treće festivalske večeri je publika u velikom broju nadirala u neveliku i akustički izuzetno problematičnu salu opštine, dokazujući da za dobar džez ne postoji neuslovan prostor. Poslednje večeri nastupila je džezu veoma bliska ”All Stars” formacija, pri čemu je odnos domaćih i internacionalnih solista bio izbalansiran: uz ritam sekciju koju su sačinjavali umetnički direktor festivala Miša Blam, sigurni pijanista poreklom iz Mozambika, Edgar Wilson, i rođeni Kraljevčani, bubnjar Lazar Lale Tošić i trubač  Vlada Mandić, nastupio je izvanredni violinista Hannes Beckmann iz Nemačke.

Njegove serije omaža svojim jevrejsko-romskim precima, po kojima je poznat u džez svetu, ovog puta su naišle na adekvatan prijem. Naravno, za Beckmanna ne postoje tajne kada je svirka u pitanju: čak i u najzapletenijim tempima i harmonskim podlogama on je siguran improvizator, muzičar par excellence. Zvuci njegove violine zvuci su neprestane predanosti životu i čini se da je Beckmann naprosto nezaustavljiv.

Publika je navedeno savršeno osetila, nagradivši aplauzom sve solističke istupe i duete sa Mišom Blamom, koji je svirao malo poznat, a interesantan i sonoran Staag električni kontrabas. Da ovakvi dueti ne ostanu bez svoje podloge pobrinuo se bubnjar Lale Tošić energičnim sviranjem, zapalivši publiku poznatom solo tačkom Free At Last.

Drugi deo koncertnog bloka ispunila je Nada Pavlović, koja je otpevala nekoliko džez standarda, ali i, neuobičajeno za ženski vokal, kompoziciju My Way. Nedugo po završetku oficijelnog dela programa, grupa je napravila mali džem sešn u jednom od lokala u glavnoj ulici, i prijatnim zvucima svirala kodu čitave manifestacije.

Rezimirajući viđeno i odslušano, svi možemo zaista biti višestruko zadovoljni. Kraljevački festival bio je bogat gostima iz inostranstva, koji su se odlično uklopili sa domaćim izvođačima, solidne organizacije (sve je učinjeno sa minimumom sredstava, i naravno maksimumom angažovanja), i sadržajan po muzici koju je ponudio.

Jazzibar je nesvakidašnji festival: kratak (nadamo se da će se tokom godina proširivati broj festivalskih dana), ali velikog značaja. Kraljevo se upisuje među gradove koji se mogu podičiti svojim muzičkim životom, ponudom kulture i umetnosti, svojim bivstvovanjem u vremenu sadašnjem, u vremenu koje, reklo bi se, nije preterano zahvalno za prave, istinske vrednosti – one kojima se određuje jedna nacija.

.