Jazzik 2012: Sofija Knežević & Al Foster

Mesto: Scena “Jadran” Narodnog pozorišta u Subotici / Datum: 28.04.2012./ Foto: Facebook-razno

Subotica je u poslednjih nekoliko godina postala jedan od najživljih „džez gradova“ u Srbiji sa dva festivala (Jazzik i Jazzire) i srednjoškolskim džez odsekom, a ove godine Jazzik je doživeo i svoje treće izdanje. Budući da naš sajt prvi put izveštava s ovog festivala, pa još samo polovično, teško je praviti poređenja i procenjivati njegov napredak i uticaj na lokalnu kulturnu scenu. Na konceptualnom nivou organizatori su se držali utabanih staza i ponudili koktel srpskih, mađarskih i američkih muzičara naklonjenih mejnstrimu, pokušavajući da izađu iz okvira elitističke hermetičnosti žanra (ili makar takve njegove percepcije) i približe se koliko-toliko širokoj publici.

Dakako, to je teško poduzeće u kome je od presudnog značaja kontinuitet i predanost poslu. Za festivalskih dana, Subotičani koje sam sretao više su pričali o predizbornom koncertu Riblje Čorbe ili nadolazećem Trenchtown Festivalu, i to je sasvim normalno i očekivano. Na Jazziku je da privuče deo te publike i za početak predstavi džez kao muziku koja nije bauk, a kasnije možda i u svoj njegovoj raznolikosti/savremenosti. Za sadašnje ciljeve je, recimo, veoma atraktivna putujuća izložba fotografija Ivana Grlića „Serbian Jazz, Bre“ došla kao kec na desetku, pa i gostovanje mlade pevačice Sofije Knežević koja zavodi auditorijum ne samo muzikom, već i modnim fotografijama s jakim erotskim nabojem.

Obe festivalske večeri na sceni „Jadran“ Narodnog pozorišta u Subotici otvorili su polaznici džez odseka srednje muzičke škole, da bi u glavnom programu subotnje večeri nastupila upravo pomenuta Sofija Knežević sa svojim evropskim kvartetom (Tuomo Usitalo – klavir, Norbert Farkas – bas, umesto ranije najavljenog bubnjara Otisa Browna III u poslednji čas je uskočio Oleg Markov). U intervjuu za naš sajt Sofija se svojevremeno požalila kako se u Srbiji često više priča o njenom stajlingu nego o muzici, a ni u Subotici nisu izostala domunđavanja u publici oko njene kratke/tesne haljine ili gigantskih štikli. No već nakon prve numere situacija se preokreće u Sofijinu (naravno i našu) korist jer njen muzički nastup s lakoćom baca u zasenak trivijalne palanačke opservacije.

Iako su joj tek 22 godine, Sofija  vlada svojim glasom toliko da se o njoj već može govoriti kao o tehnički formiranom muzičaru. Najlepše od svega je što ovde nemamo posla s očekivanim standardima pevačke virtuoznosti koje nameću televizijska nadmetanja talenata, po „Whitney Houston principu“ nemilosrdnog puštanja glasa u nebesa. Sofija se radije okreće fundamentima džez pevanja i vrlo strpljivo gradi svoj izraz na savršenoj dikciji, dramaturgiji stihova i instrumentalnom tretmanu glasa, mahom se držeći niskog i srednjeg registra. Radi se o pevačici starog kova u najboljem smislu te reči, koja ne preuzima tek tipične tehnike i trikove velikih džez diva iz prošlosti, već na takvim temeljima pokušava da izgradi vlastiti izraz.

Tako će se većina numera – što obrada standarda što autorskih kompozicija u sličnom maniru – bazirati na kombinaciji stihova i vokaliza tokom kojih Sofija rukama podražava sviranje instrumenta. Svaki njen solo je priča za sebe i nije tu tek da „šarmantno popuni“ prostor između strofa, već je bliži našem uobičajenom doživljaju duvačke ili klavirske improvizacije. Mlada srpkinja s prebivalištem u Njujorku je džezerka do srži i jasno je da u njenoj muzici nema kompromisa, pa makar se i bazirao na vokalnom mejnstrimu duboko ukorenjenom u tradiciji. Za takav pristup je nagrađena gromoglasnim ovacijama subotičke publike, nakon nažalost prekratkog nastupa od 40-ak minuta.

Potom je nastupila prva zvezda festivala – bubnjar Al Foster sa svojim kvartetom. Radi se o jednom od pregršt muzičara kojima je glavna biografska referenca „svirao s Milesom“. Davnih pedesetih i šezdesetih, pa i početkom sedamdesetih, sviranje s legendarnim trubačem i revolucionarom džeza bio je siguran put do najviših džez visina. No sa sve većim uplivom u fjužn vode, te kasnijim Milesovim reaktiviranjem karijere tokom osamdesetih, sve je više i više muzičara prolazilo kroz njegove bendove. Čitajući Milesovu autobiografiju imate utisak da se prateći muzičari ređaju kao na fabričkoj traci, samo da bi ih ubrzo smenila još novija i novija imena, a veličina poput Johna Coltranea, Billa Evansa, Herbieja Hancocka, Waynea Shortera…bilo je sve manje.  Tako i današnji Al Foster nije baš muzičar na vrhuncu karijere niti naročito teži autorskoj kreativnosti, ali predvodi bendove pristojnog kvaliteta i rado je viđen gost na ovdašnjim festivalima.

I sam Foster, svestan kome duguje sve što je postigao u karijeri, već na početku koncerta će odati verbalnu poštu Milesu Davisu, da bi ubrzo započeo živahnu svirku na hard-bap temeljima. Nema ovde previše iznenađenja. Muzika je uzbudljiva koliko i solističke deonice, pa u tom smislu nastup pomalo naginje sešn ugođaju, čemu doprinose i obrade zicera poput „Cantaloupe Island“ ili „Round Midnight“. Prednjači saksofonista Mark Shim, koji svira sa puno osećaja i volumena u svim registrima i stilovima, dok je odmah za njim i basista Doug Weiss koji vizuelno podseća na Charlieja Hadena, premda poseduje nešto oštriji „drvenast“ ton, insistirajući na sirovo akustičnom ugođaju. Čuli smo i par Fosterovih sola, no ovaj se veteran bolje snalazi u ulozi „gurua“ i predvodnika benda u kome su uloge jasno podeljene.

U pratećem programu dominirala je izložba fotografija Ivana Grlića, čiji su sada već naširoko poznati radovi bili izloženi iza same bine i u holu pozorišta, dok je veče završeno vrelim džem sešnom u klubu Blues Time, na kome su briljirali gitarista Miša Marjanov i prateći muzičari Sofije Knežević. Publike je bilo sasvim dovoljno i u glavnom programu (sala po slobodnoj proceni prima oko 300 ljudi) i na sešnu, a reakcije publike su svuda bile odlične. Ako se još jednom podsetimo konstatacije iz uvoda o kontinuiranom radu na unapređenju džeza u Subotici, biće zanimljivo videti kako će sve to izgledati za koju godinu, i koje su optimalni/realni dometi u edukovanju publike i mladih muzičara. Na prvi pogled mogućnosti su velike, a temelji dobri.

.