Jazzin Top 10: Vladimir Skočajić

Nisam siguran šta je obeležilo tekuću diskografsku džez godinu na globalnom nivou. Ili da budem još precizniji, godišnje liste raznoraznih džez magazina me ni upola ne privlače koliko liste „običnih smrtnika“ u čiji ukus imam poverenja. Tako i ova moja mnogo više duguje novitetima koji su se pojavljivali na blogovima i forumima koje pratim, ili preporukama meni dragih ljudi, nego albumima koje su hvalili na pr. novinari Downbeata. Nemam pojma da li je neko od ovih muzičara u 2009. dobio neku nagradu, a s obzirom na to da ne organizujem nijedan džez festival – to me i ne zanima. Osnovni kriterijumi kojima sam se vodio praveći je, bili su iskrenost i lični afinitet. Drugim rečima, lista koja sledi je sasvim privatna, subjektivna i nema nikakvu aspiraciju da prati savremene tokove u džez muzici. Svaka sličnost sa realnim stanjem stvari je čista koincidencija.

10. Dave Douglas & Brass Ecstasy – Spirit Moves (Greenleaf)

Ako Spirit Moves poredimo sa ranijim Douglasovim albumima, onda možemo reći da je prosečan. Ako ga, pak, poredimo sa albumima drugih džez trubača iz aktuelne produkcije, onda je Spirit Moves sasvim solidan album. Toliko o Douglasovom uticaju na savremenu džez muziku. Rufus Wainwright konačno zvuči slušljivo (Douglas je ovde obradio njegovu pesmu This Love Affair), dok je možda najupečatljivija tema sa albuma Bowie – posveta Lester Bowieju iz benda Art Ensemble of Chicago. Još jedan korak napred za najuticajnijeg savremenog džez trubača.

09. Gutbucket – A Modest Proposal (Cuneiform)

Gutbucket su ovde nešto manje divlji nego inače, ali su i dalje u stanju da održe lekciju iz savremenog džeza, i to mnogo starijima od sebe. Ako ikada budu pravili Best Of kompilaciju, nema sumnje da će sa ovog albuma uzeti pesmu More More Bigger Better Faster with Cheese.

08. Jim Black Alasnoaxis – Houseplant (Winter & Winter)

Na prethodna tri albuma sa kvartetom Alasnoaxis Jim Black je dokazao da je jedan od najvitalnijih džez bubnjara, kome je eksperiment blizak koliko i pop struktura pesme. Na Houseplant nastavlja tačno tamo gde je stao sa Dogs of Great Indifference pre 3 godine. Idealan saundtrek za vožnju polupraznim auto putem posle ponoći.

07. Where They Landed – This Is…(Self-released)

Where They Landed je sekstet iz Sinsinatija (bas, bubanj, gitara ,saksofon, truba, klavijature), a This is… im je debi album. Oni su verovatno najmanje poznati na celoj listi, i to prvenstveno iz razloga što nemaju diskografsku kuću, čime su uglavnom van domašaja medija. Pošto je u pitanju bend koji savršeno balansira između fri džeza, fjužna, elektronike i post-roka, sumnjam da će još dugo biti bez izdavača. Preporuka za svakog ko voli čikašku scenu.

06. Lucky 7’s – Pluto Junkyard (Clean Feed)

A isti taj koji voli čikašku scenu, bez sumnje ima ovu ploču u vrhu svoje liste. Old i new school na jednom mestu – Jeb Bishop, Josh Berman, Keefe Jackson, Jason Adasiewicz…Da je Coltrane živ, imam osećaj da bi mu uz Kena Vandermarka najbolji prijatelj bio Jeb Bishop. Divlje i sirovo.

05. Rob Mazurek Quintet – Sound Is (Delmark)

Ovaj momak je odavno prevazišao geografske odrednice. Možda najzrelije Mazurekovo izdanje. Šetnja kroz stilove i kontinente, balansiranje između uvežbanog koncepta i potpunih improvizacija.

04. Paolo Fresu & Uri Caine with Alborada String Quartet – Think (Blue Note)

Od svih albuma iz ove godine, uz ovaj sam najviše puta zaspao. To nikako nije njegova mana, čak naprotiv. Fresuova truba zvuči skroz nežno i bajkovito, Urijev klavir omamljivo, ostatak benda ih samo podržava u tome. Bez obzira na to da li noću najviše volite da slušate muziku, spavate, učite, vodite ljubav ili nešto peto, ovaj album savršeno funkcioniše u sitnim satima, uz prigušeno svetlo neke žute lampe.

03. Allen Toussaint – The Bright Mississippi (Nonesuch)

Do ove ploče sam došao nakon pročitane recenzije Žikice Simića u “Politici”. Treba li išta dodati tome? Toussaint živi svoju drugu mladost, učeći mlade naraštaje pravo značenje reči classy – tako izlizanog termina iz engleskog jezika. Soul, džez, folk i pop na jednom mestu.

02. Darcy James Argue’s Secret Society – Infernal Machines (New Amsterdam)

Imam utisak da, sa cele liste, upravo ovaj album zvuči najsavremenije. Osamnaestočlani big bend praši sa istim žarom nevezano za to da li su tog dana na probi slušali Franka Sinatru, Tortoise, Carlu Bley, Gila Evansa ili Sonic Youth. Nakon albuma Goodbye Swingtime Matthew Herbert Big Banda od pre 6 godina, nijedan big-bend nije toliko dobro korespondirao sa realnošću isto koliko i sa maštom, na način na koji to radi Darcy James Argue’s Secret Society .

01. Tomasz Stanko Quintet – Dark Eyes (ECM)

Nisam neki veliki fan Stankovih ranih radova, i priznajem da bih možda i propustio ovaj album da Stanko nije posetio ovogodišnji Beogradski džez festival. Čak i nakon prvog slušanja, reakcija mi nije bila euforičnija od “nije loše”. Međutim, kako su dani, noći i nedelje prolazile, Dark Eyes se sve više podvlačio pod kožu. Ta njegova prirodnost, akustika, miris drveta i nekih prošlih vremena su me skroz hipnotisali. Bilo bi neozbiljno, da ne kažem suludo, porediti ovaj album sa Milesovim klasikom Kind of Blue (za takvo poređenje ipak je neophodno da neka ploča “odleži” barem par decenija), ali je živa istina da mi je upravo taj album prva asocijacija na Dark Eyes. Teme So Nice i Grand Central zaslužuju da uđu u antologiju džez muzike. Mini remek delo u 60 minuta. Za svaku preporuku.