Jazzin Top 10: Zlatan Dimitrijević

Na prvi pogled mi se učinilo da godina koja ostaje za nama nije bila previše plodna, no kada sam krenuo da sastavljam ovu top 10 listu došlo je do “guranja”. Tako su neki ostali izvan ovih 10 najboljih, ali bi bilo nefer ne pomenuti i ovogodišnja izdanja Jeff ’Tain’ Wattsa, Mulatu Astatkea, Evan Parkera, Joshue Redmana, Manu Codjie, Matthew Shippa, naše Irine Karamarković ili Stanley Clarkovog trija sa neponovljivom Hiromi na klaviru.

10. Portico Quartet – Isla (Real World Records)

Drugi album londonske družine, koja je donedavno nastupala isključivo na ulici, donosi  znatno zrelije izdanje benda od onoga na prvencu Knee Deep In The North Sea , nominovanog 2008. za Mercury muzičku nagradu. Doduše, činjenica je da oni još uvek zvuče kao indi bend koji svira post-džez. Produciran od strane Johna Leckiea (Stone Roses, Radiohead) ovaj disk zvuči mračnije, ali i ambicioznije i slobodnije od prethodnika. Za fri izlete je zadužen odlični saksofonista Jack Wyllie, čijom zaslugom muzika benda zalazi na momente i u teritoriju fri-džeza, zvučeći po potrebi i sofisticirano i divlje. Isla je album jednog od (uz Acoustic Ladyland i Polar Bear) vodećih britanskih bendova nove džez struje, i predstavlja stepenik u evoluciji ove originalne postave (verovatno prvi bend koji u svom sastavu koristi hang, naštimovani udarački instrument poreklom iz Švajcarske (verovatno posle sata sa kukavicom u redu najbitnijih izuma iz ove zemlje) koji zvukom najviše podseća na steel-drum.

9. Jake Langley – Here And Now (samizdat)

Nepretenciozan, i baš u toj svojoj nepretencioznosti veličanstven album kanadskog gitariste (i trenutno njujorškog rezidenta), koji se svojim ukusnom i impresivno fluidnom svirkom nametnuo kao jedan od najboljih nastavljača tradicije velikog Wes Montgomeryja. Stekavši solidnu reputaciju u organ-triju Joey DeFrancesca, Langley na svojim solo albumima nastavlja da neguje upravo takav stil – organ trio koji svira sa puno duše, ali po potrebi zna da gruva i svinguje itekako snažno. Na orguljama je Sam Yahel, jedan od najprepoznatljivih Hammond B-3 glasova mlađe generacije, kao i izuzetno raznovrsni bubnjar Ian Froman – obojica eminentni predstavnici njujorške prve lige džeza. Here And Now kombinuje Langleyeve vrlo dobre autorske stvari i uspešne obrade kompozicija Hancocka i Mingusa.  Posebno se izdvajaju L-Train, 2012, Goodbye Pork Pie Hat i The Ropers.

8. Ralph Alessi and Modular Theatre – Open Season (RKM / Kindred Rhythm)

Sigurno je 15-ak godina trebalo Ralph Alessiju da se u moru monstruozno dobrih trubača na njujorškoj sceni nametne ne samo kao prateći muzičar, već i na autorskom planu. Izuzetna tehnika i ton, kao i stalna želja za istraživanjem, najpre su ga preporučili Sam Riversu, Uri Caineu i Steve Colemanu, a zatim ga izdvojili i kao jednog od interesantnijih autora poslednjih godina. Trenutno vodi dva benda, a na ovoj listi je prisutan s postavom Modular Theatre, čiji je stalni član i pesnik/narator Will Jennings. Postavka bez harmonskog instrumenta (čitaj: klavira) uvek je pružala izazov muzičarima željnim bekompromisnog eksperimenta, a tu slobodu i nesputanost Alessi demonstrira baš ovde. Open Season je ploča upravo onakva kakav i sam džez treba da bude – uzbudljiva, intrigantna i kreativna.

7. Vijay Iyer – Historicity (ACT)

Iyera je teško ne sresti na bilo kojoj top 10 listi džez izdanja već godinama unazad. Izuzetka neće biti ni ovde. Živi dokaz kako se na aktuelan način može igrati sa tradicijom, a da to ne bude svetogrđe čak ni za konzervativne uši, i kako se može pomiriti progresivno sa glavnom strujom, a da to ne bude razvodnjeno. Dinamični “power” trio Iyer/Crump/Gilmore beskompromisno ruši konvencije i barijere na albumu punom obrada stilski najraznovrsnijih izvođača.

6. Miroslav Vitous Group w/Michel Portal: Remembering Weather Report (ECM)

Neko ko je upoznat isključivo sa post-Misterious Traveler fazom benda Weather Report, slušajući ovaj disk će se verovatno upitati kakve uopšte ovo veze ima sa onim što je radio legendarni fjužn sastav. Remembering Weather Report nije tribjut, nije ni omaž ovom bendu (u čije originalne članove spada Miroslav Vitous) već je verovatno pokazatelj u kom pravcu bi se bend kretao da dvojica-koja-se-pitaju (Zawinul i Shorter) nisu odlučili da ga povedu nešto komercijalnijim fank-rok orijentisanim stazama (ovim ne umanjujem značaj druge faze benda). Odričući se bilo kakve elektrifikacije, okružen vrsnim muzičarima, Vitous gradi priču na slobodnoj kolektivnoj improvizaciji, i to na temelju ravnopravnosti svih muzičara, baš onako kako je i Weather Report bio inicijalno zamišljen. Na momente haotično, ritmički krajnje nestabilno, vrlo uzbudljivo.

5. Komeda Project – Requiem (WM Records)

Requiem je drugo izdanje benda Komeda Project, predvođenog dvojicom poljskih muzičara, pijanistom Andrzej Winnickim i saksofonistom Krzysztof Medynom, čiji je cilj da podsete na veličinu jedne od najintrigantnijih i najupečatljivijih evopskih muzičkih figura prošlog veka – Krzysztofa Komedu. Za razliku od prvenca Crazy Girl, Requiem se bavi nešto mračnijom stranom Komedinog opusa. Poljski dvojac je potpomognut eminentnim američkim kolegama, trubačem Russ Johnsonom, basistom Scott Colleyem i bubnjarem Nasheet Waitsom. Kombinujući Komedine stvari i autorske kompozicije, sa uspehom i autentičnošću čuvaju kult Krzysztofa Komede među tek stasalom generacijom džez fanova, pri tom ne prezajući ni od citiranja drugih veličina, kao što su Mingus ili Coltrane.

4. Stefon Harris & Blackout – Urbanus (Concord)

Još 2004. je vibrafonista Stefon Harris odličnim izdanjem Evolution najavio da je pred postavu Blackout postavio visoke muzičke ciljeve u sintezi novih muzičkih stremljenja (na prvom mestu hip-hopa) i klasičnog džez izraza. Evolucija benda se i nakon pet godina nastavlja, za šta je, uz Harrisa, zaslužna fleksibilna i potentna ritam sekcija – bubnjar Terreon Gully i (najnoviji član Blackouta) basista Ben Williams, te klavijaturista Marc Cary i, posebno, izvrsni saksofonista i vokoder-majstor Casey Benjamin. U miksu obrada i autorskih komada svih članova benda, izdvajaju se Buster Williamsova Christina, avetinjski-preteća obrada Stevie Wonderove They Won’t Go (sa markantnim talk-boxom Casey Benjamina) i Terreon Gullyev izmešteni R&B Tanktified. Džez vapi za novom mladom publikom. Od ovakvih ploča se očekuje da je skrene na pravi put.

3. Baptiste Trotignon – Share (Sunnyside)

Ekspresivnost, avanturizam i liricizam, mesta su koja se na jedinstven način ukrštaju u kreativnom izrazu skoro svih francuskih džez izvođača. Album Share, kao kolaboracija jednog od njih sa eminentnim predstavnicima američke moderne džez škole, predstavlja krajnje uspešan spoj dve tradicije. Dva slična, a opet toliko razlicita pristupa džezu, gde je razumevanje između ova dva stila ostvareno na najvišem nivou. Kompozicije Mon Ange, Waiting, Flow i posebno Blue nesporan su dokaz za to.

2. Brad Shepik – Human Activity Suite (Songlines)

Suše, poplave, nedostatak pijaće vode, glečeri koji se tope…Zemlji se, odavno se to zna, ne piše dobro. Da li talentovani njujorški gitarista može svojom muzikom nešto da učini tim povodom? Teško. No, poslednjim albumom on otelotvoruje pojam “world music” u najužem smislu, bez izlizanih tržišno-orijentisanih zloupotreba etnoloških segmenata. Sedam kontinenata u sedam kompozicija, i još tri teme koje se bave aktuelnim problemima izvan geografskih smernica. Sever i Jug, Istok i Zapad, problemi su u suštini isti, a posledice različite. To je poenta koju Shepik naglašava, artikulišući kroz zvuk specifične regionalne razlike. Tako nam se, u komadu Stir (Antarctica) , ukazuje gegajući polarni medved, pred čijim očima centimetar po centimetar nestaje njegova santa leda. U kreairanju ovog serioznog i ambicioznog projekta ogroman doprinos daju Gary Versace na klavijaturama i harmonici, Tom Rainey na bubnjevima, Ralph Alessi (još jedanput na ovoj listi!) na trubi i Drew Gress na basu. Uzbudljiva i neverovatno pitoreskna muzička odiseja u formi modernog džez izraza.

1. Tomasz Stanko Quintet – Dark Eyes (ECM)

Na Tomasza Stanka se uvek možete osloniti. Uvek i u bilo kakvim uslovima. I nakon obimne i istorijski važne diskografske zaostavštine, čestih pionirskih poduhvata, nakon mnogih srušenih zidova, kako stilskih tako i političkih, ova enigmatična figura uspeva i dalje da nas iznenadi. I to kako! Po mom subjektivnom mišljenju najboljim džez izdanjem ove godine, o kome smo već dosta pisali, i u čijem smo živom izvođenju imali priliku da (malo je reći) uživamo.